Више јавно тужилаштво сматра да је доказало да је окривљени Зоран Марјановић у време извршења кривичног дела поступао у стању урачунљивости и да је кривично дело извршио са директним умишљајем, будући да је био свестан својих радњи. Он је, како сматра тужилаштво, задао осам рана главе, са осам удараца металним предметом који су имали смртоносан исход што је окривљени и желео.
Из вештачења закључено је да су повреде које су обдукцијом установљене и описане, а које су биле узрок смрти Јелене Марјановић, нанете док је она још била жива. На основу локализације, распореда, изгледа и врсте повреда, закључено је да су оне настале једна за другом и то у кратком временском интервалу.
1. Свирепост
Главни доказ односи се управо на вештачење Комисије вештака којим се доказује свирепост убиства покојне Јелене Марјановић наношењем тешких телесних повреда и то док је жртва била у свесном стању, а које су резултирале смртним исходом.
Жртви је причињен бол и непотребна патња која превазилази патње које прате свако лишавање живота, док извршилац жели да је убије на свиреп начин уживајући у томе, сматра тужилаштво. Судски вештак Зоран Станковић је на главном претресу 5. јуна 2020. године, сходно свом вишедеценијском искуству, навео да бројност, интензитет и локализација повреда указују да је повредилац имао јаке емоције љутње, беса, мржње или освете према оштећеној.
2. Телефон
Пре него што је извршио овај језив злочин, Зоран је у 16.38 часова свесно искључио свој мобилни телефон и постао недоступан даљем регистровању базних станица мобилне телефоније. Након почињеног свирепог убиства, телефон је поново укључио у 17:04:28 часова и поново постао доступан, односно базне станице су га регистровале.
На основу свих чињеница обрађених и садржаних у просторно-временском вештачењу и допуни вештачења, затим изјашњења вештака током суђења, произилази да је Зоран Марјановић намерно искључио мобилни телефон по доласку на насип. Анализа базних станица и кретања окривљеног и покојне Јелене Марјановић дуж насипа, показује да је њихов сусрет око 17.00 часова на отвореном простору у зони места критичног догађаја био неизбежан.
Даље, само место поновног укључења телефона Зорана Марјановића налазило се у блиској зони места догађаја око 17:04 часова. Такође, евидентно је да је Зоран Марјановић више пута позивао телефоном покојну супругу из зоне места поновног укључења (место блиско месту критичног догађаја).
СМС који је примио Зоран Марјановић, по укључењу телефона, и који није могао избећи, потврђује његову позицију у зони места поновног укључења, односно критичног догађаја.
Марјановић је након поновног укључења телефона звао брата из зоне места поновног укључења пре него што су камере регистровале његов пролазак према кући Јаховић, односно према рампи Шљункара.
3. Крв у ауту
Следећи доказ којим се води суд у поступку тешког убиства јесте понашање окривљеног Зорана Марјановића пре и просле извршеног стравичног злочина. Подсетимо, окривљени је, како сматра тужилаштво, искористио поверење своје супруге и намамио је да се спусте у подножје насипа, ка каналу, док је њихово заједничко дете, шестогодишња Јана Марјановић остала на насипу.
Он је тек касније, у 19:35 часова пријавио нестанак своје супруге у Полицијској управи за град Београд УКП Осмо одељење. Он је тада покушао да прикрије своје почињено кривично дело па је по доласку полицијских службеника учествовао у потрази за оштећеном симулирајући забринутост за њен нестанак. Вештачењем утврђено је да је покушано уклањање трагова крви Јелене Марјновић са задњег седишта Зорановог аутомобила марке „мерцедес Е320 ЦДИ“. Ради се о капљичастом трагу који је на то место могао доспети или непосредним прскањем из ране или одбачајем са окрвављеног предмета, односно дела тела, као што је нпр. окрвављена рука.
Поменуто вештачење искључује став одбране Марјановића да се Јелена наводно повредила мењајући гуму на аутомобилу у неутврђеном периоду, па да је фотографисала повређену руку и послала фотографију окривљеном, који је сачувао те фотографије.
4. Снимци са камера
Снимци на камерама које гледају на насип, око 17:14 часова, показују пролазак Зорана Марјановића из правца места критичног догађаја са дететом у смеру рампе Шљункара, што је у доброј колерацији са местом и временом поновног укључења.
Вештачењем је потврђена могућа позиција сведока Милана Радића на Путу за Црвенку у висини места догађаја, како анализом базних станица, тако и анализом камере са куће Јаховић која гледа на улицу, а такође и анализом снимака из аутобуса ГСП, у зони насипа око 17 часова и практично могућност да је могао да види Зорана и Јелену.
5. Блато на панталонама
Један од најважнијих доказа, пронађен током истраге убиства, јесте блато на Марјановићевим панталонама чији хемијски састав одговара оном у ком је пронађено тело Јелене Марјановић. Вештачење блата обавио је Национални криминалистички технички центар 4. септембра 2017, само 10 дана пре него што је Зоран ухапшен.
Оспоравање главног адута одбране
Тужилаштво сматра да је доказ који је одбрана посебно истицала, гостовање Јелене Марјановић у емисији „Гранд магазин“ од 10. септембра 2015. године, у којој је говорила о складном браку са супругом, апсолутно некредибилан и у супротности са исказом сведока Зорице Гемовић, који је у одређеном делу потврђен и исказом сведока Бориса Пуцића.
У прилог доказном материјалу иде и сведочење Зорице Гемовић, Јеленине фризерке, која је сведочила о поремећеном односу између Зорана и Јелене, наводећи да јој се Јелена у више наврата жалила да је омаловажавана од стране Зорана који јој је говорио да је дебела и ружна.
Када је Зорица питала Јелену зашто се не разведе, она јој је одговорила „Зоко, он би ме убио“.
Извор: Нова
