Пише: Миодраг Зарковић
У Тираспољу, главном граду своје непризнате али итекако постојеће државице, уприличили су скуп проруских активиста са разних страна руског културног поднебља. Махом су то били представници организација са постсовјетског простора, али, знајући да Москва посебан слух показује за догађаје који имају међународни призвук, Тираспољци су позив упутили и у Србију. Пошто је позив стигао преко Фонда стратешке културе, руског портала на српском језику, прослеђен је потписнику ових редова, који је у то доба блиско сарађивао са Фондом.
Званични домаћин састанка био је крупна фигура тамошње политичке позорнице - Генадиј Кузмичев, који је свега неколико месеци раније заузимао положај министра унутрашњих послова. Пошто су остале званице стизале тек увече, првог јутра Кузмичев је састанак имао само са гостом из Србије. Предвиђено је било да сусрет траје петнаестак минута, не би ли ми Кузмичев упутио добродошлицу и оквирно ме упознао са темама које ће бити разматране на конференцији. Присутни су били још и његов помоћник Андреј, те мој преводилац Ема, девојка гагауског порекла.
У једном тренутку, објашњавајући потребу да се постсовјетска друштва наново повезују, Кузмичев се осврнуо на трагичан распад СССР-а, додајући: ”Уосталом, исто је било и са Југославијом, па вама вероватно и нису потребна подробнија појашњења”. На то сам га прекинуо и рекао да поређење баш и није могуће. ”Зашто?”, упитао је. ”Главни непријатељ Совјетског Савеза била је Америка”, одговорио сам кратко, ”а иста та Америка све време је била главни заштитник Брозове Југославије.” Очекивао сам да то буде крај осврта, јер Тираспољци сигурно имају преча посла него да слушају њима чак и небитне појединости о природи и логичном суноврату југословенског пројекта. Али Ема у први мах није чак ни превела. Не зато што ме није разумела, него, напротив, баш зато што је добро разумела шта сам рекао. Па је, да би проверила да је добро схватила, затражила да поновим.
Њено изненађење ипак је било мање од Генадијевог. Кад му је Ема најзад превела шта сам рекао, цео његов распоред обавеза за тај дан отишао је у парам-парчад. Од усиљеног 15-минутног састанка, наш сусрет претворио се у двосатно предавање о узроцима и суштини ратова на постјугословенском подручју, са посебним нагласком на нерешено српско питање. Причао сам им потанко о ономе што их је занимало, а занимало их је буквално све: од геноцида над Србима у НДХ, преко Брозове ”само слаба Србија обезбеђује јаку Југославију” унутрашње политике, па до последњих НАТО удара на Србе са обе стране Дрине... Морао сам и да цртам, јер нису били довољно упознати ни са неопходним географским појединостима; на крају је А4 папир био обострано ижврљан у покушајима да им дочарам где је који народ живео и како се слика мењала после сваког геноцида или етничког чишћења.
У току ”предавања”, Генадијев помоћник Андреј пар пута га је опоменуо да ускоро има састанак са тим и тим особама те да би било добро да заврши разговор са мном. Генадиј је оба пута само одмахнуо руком, да би му на трећу опомену изричито рекао: ”Откажи састанке, ово је важније!”
И стварно му је било важније. Упијао је све што сам говорио. Кад сам завршио, загрлио ме је. Било је у том загрљају и захвалности, за то што му је коначно постала јасна балканска кланица, али још више се осећала нека врста немог саучешћа за све жртве које је српски народ поднео у 20. веку.
Ема ме је само питала да ли може да задржи папир по којем сам шкрабао. ”Хоћу да испричам све ово оцу и брату, њих ће то сигурно занимати, а мислим да не бих могла без твојих цртежа.”
Маријана Наумова је велика звезда у Русији. Била је то и пре рата у Донбасу, пошто је још у тинејџерском узрасту оборила неколике светске рекорде у дизању тегова. Када је, међутим, 2014. године почео напад украјинске војске на Доњецк и Луганск, Маријана је, мада је имала тек 15 лета, свесно запоставила спортску каријеру и сав свој друштвени утицај ставила у службу помагања угроженим републикама. Ове године поново је доспела у жижу светске јавности почетком руске специјалне операције када је Арнолду Шварценегеру, покровитељу такмичења која је редовно освајала, упутила отворено видео обраћање, у којем га је упознала са страдањем донбаске деце и цивила. Одговор од њега, наравно, није добила, али јој је зато стигла понуда руске националне телевизије да постане њихов специјални извештач из Доњецка. Тамо је, протеклог маја, радо пристала да ми да интервју за документарни филм, а у разговору се дотакла и општих политичких, односно друштвених прилика у Русији, за које је рекла да су недоречене, тј. да још није попуњена идеолошка празнина настала распадом Совјетског Савеза.
”Уосталом, ви то сигурно разумете, јер је исто тако било и са распадом Југославије”, изговорила је, мислећи да ће то бити закључак осврта. Не лези враже, добила је исту примедбу као и Кузмичев шест година раније: СССР и СФРЈ нису упоредиве творевине. И, исто као Кузмичев, зачудила се и затражила да појасним.
Снимање се одигравало усред ратне зоне, у вечерњим сатима, непосредно пре полицијског часа. Нисам имао времена за двосатно предавање као ономад у Тираспољу, али јесам у најкраћим цртама упознао Маријану са основним разлозима због којих сматрам да Брозова Југославија није била слична совјетском искуству и да не заслужује да за њом ико жали, а најмање ми Срби. Пажљиво ме је саслушала и на крају смирено рекла: ”Очигледно не знам довољно о Југославији, мораћу да је темељно изучим чим будем имала времена”.
Осим Генадија Кузмичева и Маријане Наумове, имао сам у протеклих шест година још прегршт разговора на исте теме са руским саговорницима из Доњецка, Луганска, или саме Русије. Биле су то особе из најразличитијих слојева друштва, као што се да наслутити и по Генадију и Маријани, који не би упали у исти кош скоро ни по једном уобичајеном мерилу којим сврставамо људе у социјалне подгрупе. Били су то новинари, војници, политичари, таксисти, професори... Мушки и женски, стари и млади, јавне личности или обични људи... Увек би разговор почињао тако што би саговорник изнео мишљење да су СССР и СФРЈ безмало истоветне државне, политичке, идеолошке, безбедносне и културолошке појаве, на шта бих ја узвратио оценом да то уопште није тако. Онда би уследило њихово чуђење, а потом и моје мање или више обимно појашњење. И крај је увек, без изузетка, био један те исти: саговорник ми се захвали на томе што сам му отворио очи и обећа да ће се потрудити да се у најскорије време, чим прилике дозволе, додатно упозна са настанком, постојањем и пропашћу југословенске заједнице.
Ваља притом имати у виду да Југославија, наравно, мојим саговорницима није била насушно питање, али да су је свеједно поредили са темом која је њима међу најважнијима, а то је распад односно наслеђе Совјетског Савеза. Са те стране гледано, природа југословенске државе и њен неславан завршетак никако нису били без значаја за свеукупна гледишта и становишта мојих саговорника. А ипак су, без изузетка, спремно прихватали да о југословенском питању не знају довољно и показивали жељу да се додатно информишу.
Експеримента ради, пробајте да изведете нешто слично са саговорницима у Србији. Посебно са јавним личностима. Аналитичарима. Изаберите тему која им је значајна и онда, по неком од споредних, мада не и небитних питања, изнесите лични а утемељен суд који је другачији од њиховог. Покушајте потом да их приволите да се макар замисле над тим што сте им рекли.
Срећно!
Предходне текстове Миодрага Зарковића читајте ОВДЕ.
Извор. Правда
