Пише: Владимир Димитријевић

ХРВАТСКИ БИСКУПИ ПОНОВО ЈАШУ 

Хрватски бискупи, на челу са ноторним кардиналом Бозанићем, по ко зна који пут правдају блаженога им Алојзија, и тврде да су логори за српску децу у НДХ, Сисак и Јастребарско, лечилишта, у којој је улога Степинчевог римокатолицизма била крајње лековита. Наравно, чињенице о Степинцу и улози његових истовераца у НДХ су сасвим другачије, али ко им шта може? Они су у ЕУ и НАТО пакту, и могу да пишу и причају шта год хоће. Мада се, наравно, чињенице знају. (1)

Један пријатељ ми, пошто смо причали о свему, шаље електронско писмо:“То је све јасно. И не би било проблема – препустимо Хрвате Богу, Који их је казнио вечном непокајивошћу – да они који би требало да чувају достојанство наше Цркве и народа нису провели године и године „тупећи зубе“ у некаквом дијалогу с хрватским бискупима о томе да ли је Степинац светац или није, и играјући, како ти кажеш, игру „бројке и слова“ са јасеновачким жртвама. Паре за тај „дијалог“ узимали су са оне гомилице коју је народ српски и православни направио од својих убогих дарова. И после свега су добили писмо хрватских бискупа, који бране Степинца и слична чудовишта ватиканског кошмара. Срби су, по ко зна који пут, згранути. „Ма је ли можно“, питају се, као оне две домаћице у Бајфордовој ТВ серији за децу, „Невен“. Увек исто – Хрвати нам пљују у лице, а ми им нешто доказујемо и чудимо се како су тако „злочести“. Као, они не знају, наивни су. 

Мени једно није јасно – како неки могу да канонизују умучену децу српску, побијену од папиних усташа, и да „воде дијалог“ о Степинцу. Можда сам глуп, заостао, прост, лишен екуменске љубави, али ми се смучи кад видим да достојанство Срба нема ко да институционало брани.“

Разумео сам свог пријатеља. Не бих био тако оштар, али разумео сам га. Јер, папа Иван Павао Други је Степинца увео у ватикански календар, и Хрвати му од 1998. служе службе и подижу храмове. И моле му се, него шта!(2)

КАКО СЕ ХРВАТИ МОЛЕ СТЕПИНЦУ     

Ево молитве Хрвата Степинцу као свецу:“Господине, Боже наш, Ти си блаженом Алојзију Степинцу дао милост чврсто вјеровати у Исуса Криста и спремност трпјети за њега све до мученичке смрти. Помози нам слиједити његов примјер и његов наук да бисмо љубили Криста како га је он љубио и служили Цркви како јој је он служио све до даривања властитога живота за њу. Његова жива вјера у Исуса Криста и постојана љубав према Цркви нека нас учврсте у борбама живота на путу вјечнога спасења. По његову заговору удијели милост свога благослова нашим бискупима, свећеницима, редовницима и редовницама, свећеничким и редовничким приправницима, нашим обитељима, да буду чврсте у вјери и благословљене новим и бројнијим животима. Буди утјеха свим старијим особама те помоћ болесницима и патницима. Очеве и мајке, дјецу и младе очувај од унутарњих и вањских погибељи душе и тијела.Удијели милост свећеничких и редовничких звања нашој жупи, нашој бискупији и Цркви у Хрвата. По његову заговору удијели ми милост. По Кристу Господину нашему. Амен.“(3)

И химне му певају, него шта! (4)

Ко не верује, нека чита и гледа! 

Хрватски бискупи нас уверавају да је њихов светац Степинац помагао страдалну српску децу, и да часне сестре које су надзирале „прихватилишта“ за малишане одвојене од, углавном побијених, родитеља, беху сушта доброта и милосрђе.

Како је то стварно било? 

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: СРБИ

Вања Шмуља, Споменка Кузмановић и Љубица Милекић у каталогу бањалучке изложбе о страдању Срба у НДХ пишу о усташким логорима за децу у Сиску и Јастребарском:“Прихватилиште у Сиску било је најзлогласнији логор за дјецу у НДХ. Кроз овај логор је, у двије године његовог постојања, прошло око 7 000 дјеце, многа од њих су била млађа од годину дана. Мали заточеници смјештани су на више локацијa а у свакој од њих услови за преживљавање били су минимални. На голом бетону, у мемљивим просторијама без прозора, лежала су „дјеца пуна гнојних рана и краста, а свакоме дјетету цурио је из уха гној по којем су милили црви. Њихове очи су биле упаљене и густо су сузиле. Плач дјеце језиво је одјекивао у тим хладним зидинама“, забиљежила је Јана Кох у свом Дневнику након посјете Солани.
Прихватилиште у Јастребарском, које би се по Бреслеровим ријечима морало звати „не прихватилиштем него умиралиштем козарачке дјечице“, чинила су три објекта: преуређене штале италијанског логора у Јастребарском, дворац Ердедијевих у Јаски и једна барака (пошто су усташе непосредно пред долазак дјеце порушиле двије од три бараке) у Доњој Реци. Барта Пулхерија, часна сестра и управница логора у Јастребарском, није дозвољавала коришћење домске запреге за довожење млијека из оближњег села, па се оно свакодневно кварило на високим температурама, док су дјеца умирала од глади. Ни према његоватељицама нису биле боље. Како самостан у Јаски није дозвољавао покопавање шизматика крај католика, његоватељице су лешеве дјеце морале носити у Доњу Реку да би их сахраниле. Носиле су их на рукама, пјешице, или на бициклу...“(5)

Толико о екуменизму, оновременом. Тек да се не заборави. 

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: СРПСКИ МАЛИ КОСТУРИ 

Танкоћутне екуменистице из Другог светског рата чињаху и ово:“Након дозволе добијене од усташких власти, Хрватски Црвени криж издаје налог Драгици Хабазин да организује преузимање дјеце из Старе Градишке, Млаке, Jaбланца, Уштице, Хрватске Дубице и Јасеновца. Транспорт из логора Стара Градишка урезао им се свима у памћење. „На поду једно до другога и једно на другоме лежала су непомична дјечија тјелашца. Били су то мали костури, на чијим лицима су сијале велике ужарене упале очи. Лежала су дјеца на трулим даскама у жутој каши по којој је плазило на тисуће муха. (...) Једна од нас сестара отворила је врата која воде на таван. У тај су се час почели котрљати у собу „болнице“ костури умрле дјеце. Ту су на таванско стубиште смјештали мртву дјецу из болнице, мртву покрај тешко болесних. Ови још мало живи костури морали су износити мртве на стубиште... Дјецу су осудили на страшну полагану смрт од глади.“ – остало је записано у Дневнику Јане Кох.

За један број дјеце која су послије логора преживјела и прихватилишта, наступио је други живот када су колонизована или усвојена. Али то је био дословно други живот. Под другим именом, будући да своје нису упамтили, а били су одвојени од свих који су га знали, које „мора свакако одговарати ћудоредним осјећајима и у правилу мора носити хрватско народно обиљежје“, како је дефинисано „Законском одредбом о уређењу правног положаја државне сирочади”, уз вјерску припадност по службеној дужности одређеној у Министарству здравства и удружбе, сви рођендан славе истог дана, “10. травња“.“(5)
Тако су усташе „спасавале“ српску децу – мењали су им веру, имена и идентитет, и свима одређивали рођендан 10. април, дан када је основана НДХ. 

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: ЈАСТРЕБАРСКО И СТЕПИНЧЕВА ГРАЦИОЗА 

Историчар Огњен Каравовић пише:“„Надстојницаˮ или управитељка „заводаˮ била је часна сестра Ана Барта Пулхерија, иначе свастика усташког доглавника Милета Будака, упамћеног по злу чувеној „рецептуриˮ коначног решења за егзистенцију српског живља у НДХ (трећину побити, трећину протјерати и трећину покрстити). Њена заменица, економ дома, била је Марија Иновшек, часна сестра Грациоза, родом из Осијека, из кога је у Јастребарско дошла 1941. године. Грациоза је била задужена и за „вјерску наставу и преодгој дјецеˮ, као и за физичка кажњавања малишана. Страхотне методе које је користила дубоко су остале укорењене у туробном сећању и „менталном здрављуˮ хиљада заточених девојчица и дечака. Често би девојчицу, коју је желела да повреди или убије хватала за ногу или руку, да би је потом без равнотеже „вуклаˮ уз или низ степенице, при чему би лобања детета остајала трајно оштећена, након чега би његов нејаки организам умирао у најгорим мукама. Бестијалности сестре Грациозе и других редовница Светог Винка Паулског, највише би се очитовале у редовном пребијању деце у току „верске наставеˮ која је била организована у локалном римокатоличком храму Цркви Светог Паула. Наиме, одмах по доласку у јастребарске казамате, па и пре самог чина „покрштавањаˮ, сва православна и јеврејска деца била би подвргнута изузетно напорним, ригорозним часовима „веронаукеˮ које би организовала сестра Грациоза. Без обзира на узраст и „педагошку подобностˮ, сва деца имала су дужност, на првом месту, да „напаметˮ усвоје знања о историјату усташког покрета, као и „катекизамˮ римокатоличке вероисповести. Евентуални пропусти у процесу усвајања наведеног знања, сурово су кажњавани премлаћивањем деце или коришћењем „специјалне казнеˮ коју су присутне часне сестре и усташе изводиле под називом „крампусˮ. У локалном говору становника јастребарског подручја, реч „крампусˮ имала је значење „ђавоˮ. Сама казна састојала се у поступцима које ћемо сада покушати детаљније да опишемо. Како је „настава веронаукеˮ извођена у подрумским просторијама храма Светог Паула у Јастребарском од пет часова ујутро, у случају „тежег васпитног прекршајаˮ (рецимо поспаности код деце), часна сестра Грациоза наредила би казну „крампусˮ. Затим би сву децу (без разлике, да ли су учествовала у „прекршајуˮ или не) из подрумских просторија одводили у тавански простор и ту их на часак остављали у потпуном мраку. Након тога, усташки солдат који је имао задатак да непосредно изврши казну, пред престрављеном децом појављивао би се прерушен у костим „ђаволаˮ, са батеријском лампом, којом би осветљавао своје „демонски искежено лицеˮ у једној руци и тешким ланцем од гвожђа у другој руци. Потом би снажно „витлаоˮ тим ланцем насумице ударајући децу по њиховим маленим телима. Након наведеног премлаћивања, много деце би остајало „на месту усмрћеноˮ са смртним повредама и крварењима унутрашњих органа или разбијеним лобањама, а преживели би често били трајно осакаћени и са видљивим ожиљцима на телу, али и оним невидљивим у њиховим праведним и невиним душама. Једном приликом, у току извођења злочиначког „крампусаˮ, једна девојчица је успела да ухвати своје око у руку, које је јој било избијено када ју је у главу погодио гвоздени ланац. Поменуту девојчицу сестра Грациоза је одвела у кухињу и послужила јој чај, за који је рекла да ће од њега „вјечно заспатиˮ. Такође, остала су мучна сведочанства да су часне сестре тукле и присиљавале децу, посебно девојчице да непрестано одају поштовање и дивљење усташком поглавнику Анти Павелићу, НДХ, да певају усташке песме, али и да обављају послове послуживања сестринства и њихових „угледних гостијуˮ из реда усташких руководиоца, међу њима и Будака, који су логор у Јастребарском често посећивали. Међу тим милосрдним сестрама, поред Грациозе, истицала се и „милосрднаˮ сестра Божимира.“(6)

Хрватски бискупи о својим часним сестрама мисле све најбоље. Не заборавимо: Пулхерија, која је уредовала Јастребарским, беше рођака Милета Будака, творца успешне србоубилачке формуле зване ТРИ ТРЕЋИНЕ ( убити, протерати, покатоличити, и мирна „лијепа њихова“ ).

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ГРОБАРА

Огњен Каравовић наставља:“Усмрћену децу сахрањивао је градски гробар Фрањо Иловар, који је о укопима водио брижљиву евиденцију у својој бележници, а исту је историографија упамтила под називом Дневник Фрање Иловара. Поменути историјски артефакт, заправо не поседује тај, помало еуфемистички описан, „дневнички карактер“. Фрањо Иловар је водио своје личне статистичке белешке са повременим кратким наративним описом „послаˮ који је обављао за потребе система логора Јастребарско. Увидом у наведене записе, али и каснијим сведочењем Иловара пред истражним и правосудним органима Друге Југославије, непобитно је утврђена смрт преко 1. 000 дечака и девојчица, које је потом градски гробар сахрањивао ван градског гробља у масовним и необележеним јамама или гробним местима. Поменути начин сахрањивања српских дечијих жртава изричито су налагале часне сестре, у првом реду Пулхерија, јер су сматрале да српско-православним покојницима, па ни „шизматичкој дециˮ није место на званичном градском гробљу. Према сведочењу Иловара, надстојница логора, у „сумраку умаˮ, саветовала је градског гробара како да поступа са телима деце-мученика: …Њих треба даље у шуму, да им се мјесто не зна… Мртва дечија тела полагали би у киштре и неугледне сандуке, некада и по десетак посмртних остатака малишана у један неугледни сандук. Иловар није водио евиденцију из алтрустичких или хуманих разлога, који би се састојали у тежњи да постратним генерацијама, али и „неизбежнојˮ правди, остави непосредне доказе првог реда о ужасима и примерима геноцида над српском децом, који су се одвијали у јастребарским казаматима. Фрањо Иловар је записе уносио да би „по евидентираном учинкуˮ, односно у складу са бројем убијене или уморене, а потом сахрањене деце, код усташких власти и сестринства логора могао да наплати своја потраживања за обављене послове. Тако су записи остали веома штури и често описани само цртицама и рецкама, где су наведени знаци указивали на број сахрањене деце, неког, конкретног датума. „Дневникˮ је водио од 22. јула до почетка новембра 1942. године, а следећим речима и знацима описивао је детаље „учињеног послаˮ и захтева за новчану накнаду: …Примио на рачун копања гробова 10. 000 куна за 100 комада дјеце покопане… Један од последњих уноса односи се на број од 468 „комадаˮ укопане деце, на основу чега је, како је написао, Иловар зарадио 38. 456 куна. Рачуне које је подносио Иловар, својим потписом верификовала је часна сестра Гауденција. Усташка пропаганда бестијално је износила неистине о дешавањима и стању деце која су се налазила у систему казамата логора Јастребарско. Захваљујући преживелом детету-логорашу Драгоју Лукићу, потоњем председнику Удружења преживеле деце логораша Јастребарско, сазнали смо за размере дате пропаганде, која је тврдила да је Јастребарско уствари само прихватилиште за ратну сирочад у коме се о деци брину часне сестре. Готово истоветан наратив може се пронаћи и у историографији о Јастребарском у модерној и демократској Хрватској од 1990. године. Праву истину о поменутој пропаганди сазнајемо из редова каталога и пратећих материјала изложбе Били смо само дјеца, аутора Драгоја Лукића, организоване у Музеју жртва геноцида у Београду, пре неколико година: „…И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио 107 комада дјеце, лист „Нова Хрватскаˮ од 23. јула 1942. године, објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање. Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа…“(6)
То су била духовна деца Алојзија Степинца. 

Хрватски бискупи верују у хрватску пропаганду из 1942. И данас, и данас. Што да не? То је њихова сакрална традиција. Croatia Sacra, да тако кажемо.  

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: ИНДИЈАНЦИ 

Крајем маја 2021, у Канади су нађени остаци  преко две стотине деце, чак и оне од три године, откривени су на месту некадашње интернатске школе за домородачку децу, на југу провинције Британска Колумбија, око 350 километара од Ванкувера, код града Камлупса. 

Дакле, у Канади су држава и ватикански клер организовали интернате за преваспитавање малих Индијанаца, који су тамо масовно умирали. Премијер Џастин Трудо је откриће гробнице назвао потресним подсетником на срамотно поглавље у историји Канаде.

Шестогодишња истрага канадског интернатског система, кроз који је прошло најмање око СТО ПЕДЕСЕТ ХИЉАДА доморoдачке деце која су насилно одвајана од својих породица, утврдила је 2015. да је реч о „културном геноциду“. Циљ – претварање Индијанаца у „праву расу“. Белу, дакако. У интернатским документима се наводи да су ученици били изложени епидемијама малих богиња, туберкулозе, грипа и других заразних болести, а процењује се и да је у њима умрло прек четири хиљаде дечака и девојчица. Можда је било чак и шест хиљада мртвих у тим домовима за преваспитавање. За многе се узрок смрти не зна, а документација је углавном уништена. 

Геноцидолог Кевин Анет је, у интервјуу „Вечерњим новостима“ 2017, сведочио:“Све је почело 1992, када сам као протестантски свештеник добио намештење на западној обали Канаде у Порт Албернију. Тада је отпочео мој рад са урођеничким народом и почео сам да добијам информације и директно сагледавам шта је прави узрок високог процента зависности од дроге, високе стопе самоубистава и насиља у породици међу урођеничком популацијом. То је била директна последица живота у црквеним школским интернатима за Индијанце у које су деца одвођена након отимања од родитеља.“(7)

Канада је 2008. упутила извињење Индијанцима („Извини, било у брзини“ ), а давали су и одштету. Папа је ових дана отишао у Канаду да се извини. Жао му је, наравно што су се римокатолици тако понашали према урођеницима. (8) И његови канадски бискупи дају Индијанцима неку одштету.  

ЧИЊЕНИЦЕ КАО ТАКВЕ: СРБИ И ИНДИЈАНЦИ

За разлику од Индијанаца, којима се Канада, комонвелтски драгуљ у круни краљице Елизабете Друге ( “God save the queen and her fascist regime”, да парафразирамо Пистолсе ), ипак нешто извињавала и нешто кеширала, Срби, које је НАТО Хрватска убијала од 1941. до 1945. и од 1991. до 1995, заувек их протерујући са огњишта, никад никакво извињење и никад никакве одштете неће добити. А папа никад неће доћи у Јастребарско и Сисак, јер то није Канада. Али ми морамо памтитити шта је било са нашом децом у НДХ.  ( Ево једног подсетника, који је направио баш Драгоје Лукић, и сам преживели из усташког пакла ). (9)
Остаје нам да заувек памтимо, помињући  нашу децу – мученике, онако како је певао Свети владика Николај:“Свети новомученици, мол'те Бога за нас/ Под туђим окриљем кретоше усташе, / Од главе до пете оружани тешко,/ Те одојчад српску и бабе поклаше,/ И то дело своје назваше витешко./ Свети новомученици, мол'те Бога за нас/  Послодавац њихов из пакла се смије,/ Такових слугара још имао није./ А за ревност у злу, већ познату свима,/ Похвале добише из пакла и Рима./ Свети новомученици, мол'те Бога за нас/ Дан ће да објави што ноћ црна крије,/ Никад грех у мраку без сведока није./ А на Суду Страшном кад васкрсну мртви,/ Седамсто Тисућа сведочиће жртви.“(10)

Света децо мученици сисачки и јастребарски, од паписта, непријатеља Христових, убијени, молите Бога за нас! 

УПУТНИЦЕ: 

1.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga-stepinac-za-pocetnike-dr-vladimir-dimitrijevic-2018.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/video/141-stepinac-za-pocetnike-fond-strateske-kulture-intervju.html; www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/kanonizacija-alojzija-stepinca.pdf; www.youtube.com/watch; www.youtube.com/watchhttps://www.youtube.com/watch?v=mfaIC9ve7BA&ab_channel=FondStrateskeKulture)
2.    https://www.youtube.com/watch?v=QrNHg6epeWg&ab_channel=%C5%BDupaRa%C5%BEanac; www.youtube.com/watch
3.    https://b-m.facebook.com/NovaEvangelizacija/photos/a.1467690906653248/3717719018317081/?type=3&source=48
4.    https://www.youtube.com/watch?v=J9aqjxeKVxc&ab_channel=KazoMika%C5%A1ek
5.    http://anatomijazaborava.nub.rs/fileadmin/user_upload/Katalog_ANATOMIJA.pdf
6.    https://www.kcns.org.rs/agora/ustaski-koncentracioni-logor-za-decu-jastrebarsko-umiljate-oci-zorke-delic-skiba-2/
7.    https://www.novosti.rs/c/planeta/svet/1002180/mracna-istina-kanadskom-genocidu-kevin-anet-jos-2006-pokrenuo-istragu-smrti-hiljada-domorodacke-dece
8.    https://www.npr.org/2022/07/25/1113498723/pope-francis-apology-canada-residential-schools-indigenous-children
9.    https://polja.rs/wp-content/uploads/2016/10/Polja-390-391a-27-29.pdf
10.    http://www.jasenovac-info.com/bogosluzenje/Sluzba_Novomucenicima.pdf

Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.