(Овдје се ради о пар догађаја који су се десили за вријеме мог мандата потпредсједника Републике Српске, које сам повезао пошто су сви имали везе са ЛГБТ појавом.)
Пише: Емил Влајки
Први пут сам се у животу истински препао када сам видио како се у неким европским земљама ЛГБТ лоби разрачунава са својим противницима.. Било је само питање времена када ће и код нас почети чистка „неподобних“, односно „политички некоректних“. Није требало дуго чекати.
Наш министар културе, иначе мој школски друг, иако рационалан и толерантан, није много цијенио поједине манифестације ЛГБТ популације. Посебно су га нервирале ‘Параде поноса’. У једном гостовању, у емисији ‘Поштено’, упитао се, чему те параде служе. Чак је био и помало вулгаран. -Што ме брига с ким се они туцају, рекао је.
- То је њихова приватна ствар. Замислите, када би ми, хетеросексуалци, одржавали наше параде. Ваљда и ми можемо због нечега бити поносни. И ми сексуално живимо, а за разлику од гејева, можемо правити дјецу. А што се њих тиче, нека раде што хоће, нитко их не дира. Нека се међусобно жене ако на то имају законско право, само нека не усвајају дјецу.
У ауторском тексту, поводом једног ЛГБТ филма, написао је слиједеће:
„Амерички нови свјетски поредак опћенито је попраћен уцјенама, економским санкцијама, демонизацијама, војним агресијама на оне слабије, те осиромашењем културних, духовних и естетских вриједности. Све се то ради у име хуманизма који обилује хипокризијом. У осиромашење културних вриједности које је дио универзално спровођеног САД менталног геноцида, спада и „геј филм”, ‘Парада’, једног талентираног режисера који је, у овом случају, продао душу ђаволу „за шаку долара”. Не би било чудно када би овај филм, препун неукуса и апсурда, добио и понеку престижну филмску награду, а можда и самог Оскара. То би се уклопило у актуално западно хуманистичко смеће које обухваћа и накарадно приказану хомосексуалност, сексуалну оријентацију коју нитко паметан не спори као чињеницу. А тај дио смећа, та вулгаризација човјекове интиме, све више постаје дио постмодерне перверзне цивилизације холивудског типа. Ова цивилизација је препуне баналних хепиенда и срцепарајуће мелодраматике у вези с новокомпонираним људским правима.“
Након објављеног текста, на њега се сручило дрвље и камење. Различите „невладине“ и „хуманитарне“ организације су тражиле његову смјену због наводне ‘политичке некоректности’ која је, уствари, била посљедица хипокризије цјелокупног, лажно хуманог друштва. Пријетиле су му и судским процесима.
Та фарсична ‘коректност’ огледала се и у томе што су државне институције једног дијела Запада морале обавезно примати и извјестан број декларираних хомосексуалаца по већ утврђеној квоти!
Једног ме је дана министар назвао. Препознао сам његов број на мобителу и јавио се. Поздравили смо се. Упитао сам га за жену и дјецу. Код њега је све функционирало без проблема. Ипак, глас му је звучао забринуто.
- Хајде, реци због чега си ме звао.
- Нетко ми не жели добро. Данас се у једном таблоиду, ‘Асу’, појавила вијест да у једном министарству, министар врши мобинг над службеницама.
- Како знаш да се мисли на тебе?
- Не знам, али ме људи попријеко гледају и избјегавају.
Нисам знао што да му кажем. Био сам скоро сигуран да је у праву јер сам ову вијест одмах повезао са његовим изјавама о ЛГБТ популацији.
Сутрадан су се најцрње претпоставке министра оствариле. Јавиле су се три службенице које су тврдиле да их је министар сексуално узнемиравао. Сви су таблоиди то пренијели на насловним страницама и са великим фотографијама наводних жртава. На интернетским друштвеним мрежама је врило. Читаоци су се масовно јављали да би исказали свој презир како према министру „који има власт и бахато ради што хоће“, тако и према актуалној власти у цјелини. Никаква обрана ту није била могућа. Министру је остављен избор: или судски процес и његово свакодневно медијско мрцварење као и мрцварење његове породице, или оставка. У случају овог посљедњег, кампања против њега би одмах била прекинута с чиме су се и „жртве мобинга“ сугласиле, а што је он истог часа са олакшањем прихватио.
Новинари су брзо „прокљувили“ да смо бивши министар и ја пријатељи. Жељни да што више искористе недавне догађаје, салијетали су ме са свих страна да им поводом његове смјене дам изјаву што сам упорно одбијао. Коначно ми је постало јасно да се, увези тога, нећу извући без интервјуа. Пристао сам да га дам националној телевизији, уживо, јер ми се није свиђала могућност да се накнадно манипулира мојим одговорима. Главни уредник информативног програма, вјечити опортуниста у односу на било коју власт, другим ријечима: бескичмењак и полтрон, водио је интервју, па сам знао да ће све урадити да ме доведе у неприлику. Почео је, наизглед, пријатељски.
- Професоре, познајем вас као великог и принципијелног борца за људска права. Да ли ова нова људска права, посебно када се ради о афирмацији ЛГБТ популације, суштински одударају од оних, рецимо, старих?
- Ни на који начин.
- Ипак, ваш пријатељ, бивши министар, тврди да су ова нова права производ дјеловања сувременог империјализма и неоколонијализма.
- Не могу тумачити туђе ставове.
- Добро, што ви мислите о тој тези, без обзира на ставове вашег пријатеља?
- Па, чини ми се, да су обје појаве које сте споменули присутне у свијету и не види се да интензитет њиховог дјеловања опада.
- Вртимо се као мачак око „вруће каше“.
- То је због тога што не постављате права питања.
Успио сам га изнервирати.
- Онда ћу вас директно упитати. Да ли ви лично сматрате да групе које чине ЛГБТ популацију, морају уживати иста права као и све друге групе грађана.
- Апсолутно!
- Па како онда можете бити пријатељ са бившим министром?
Само сам се иронично насмијешио.
- Нашалио сам се, наравно да можете бити пријатељи. Реците ми, због чега се хетеросексуалци кроз своје организације толико опиру правима ЛГБТ популација?
Хтио сам наставити у истом тону и казати му да би то питање требало поставити онима о којима пита, али сам одлучио да уђем у борбу.
- Реците ми, прије него одговорим, да ли вјерујете да су Јевреји криви за смрт Исуса Криста?
- Какве то има везе са мојим питањем?
- Видјет ћете везу. Само ми реците ‘да’ или ‘не’.
- Нису криви.
- Хвала на искреном одговору. Видите! Пуне двије хиљаде година, због те наводне кривице, Јевреји су били демонизирани, прогањани, уништавани у масакрима и геноцидима. Један примитиван фалсификат ‘Протокол сионских мудраца’ гдје се Јевреји оптужују да кују завјеру у сврху владања свијетом, слободно се продаје годишње у милијунима примјерака и потхрањује мржњу према том народу!
Хтио сам рећи да, када се предрасуде укоријене код људи, онда се одржавају јако дуго. Ни предрасуде у вези хомосексуалности нису „од јучер“. И оне трају, у свим цивилизацијама, више хиљада година. С друге стране, нова људска права која се односе на ту појаву су однедавно. Како је, онда, могуће да већина људи промијени своје ставове у вези тога за свега пар деценија, а још прије пар година је содомија била законски кажњива у многим земљама свијета!
-Али, доказано је да су религије и досадашња друштва дискриминирали ЛГБТ популацију.
-Вјеројатно постоје неки дубљи разлози због чега је то тако било. Међутим, будимо практични. Зар ви стварно мислите да ћете са неколико парола о новим људским правима промијенити ставове цркве и вјеровања преко милијарду људи? Неки ће се можда правити да су ослобођени предрасуда, али ће највећи дио кршћана, дубоко у себи, вјеровати да је хомосексуалност гријех.
Што је са негативним ставом ислама, са више од милијарду вјерника, према хомосексуалности?
Укупно, дакле, има више од двије милијарде људи који сматрају да је содомија нешто неприродно, грјешно и перверзно. Како се борити против тога?
Услиједила је неугодна тишина. Водитељ је искористио задњи адут.
- Да ли би ви, професоре, учествовали у ‘паради поноса’.
-Наравно да не бих! Нити бих учествовао у хетеросексуалним, нити у хомосексуалним манифестацијама те врсте. Наравно, борио бих се и борим се против дискриминације појединаца група и народа било које врсте. Али 'параде поноса' нису, суштински, револт против дискриминације. ЛГБТ популација има много веће амбиције. Она мисли да представља посебну цивилизацију за разлику од хетеросексуалне цивилизације, а ја такву небулозу не могу подржати.
Остале текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
