Спекулације су обновљене после недавног састанка саудијских и израелских војних званичника у Шарм ел Шеику. Иако је Египат био домаћин, никакво саопштење није објављено, нити су познати детаљи сусрета.
Израел и Саудијска Арабија предводе фронт против режима у Техерану, али више немају отворену подршку Вашингтона, који на преговорима у Бечу покушава да оживи нуклеарни споразум са Ираном, из кога се претходна америчка администрација једнострано повукла. Заокруживање Ирана није део Бајденове агенде.
И међу шест арапских земаља које су нормализовале односе са Израелом има разлика у приступу Ирану. Египат није превише склон антииранском савезу. Каиро има резерве према политици Техерана, коју доживљава као интервенционистичку, али тако се понашају и неки његови арапски партнери – попут Саудијаца умешаних у рат у Јемену.
Ријад се ни после великог таласа нормализација са Израелом, када су четири арапске земље у време Доналда Трампа потписале Аврамове споразуме, није одлучио на такав корак – иако има наговештаја да хоће.
Зато се у спекулацијама о арапском НАТО-у помињу земље које су признале Израел као и оне које то „још” нису учиниле, што подразумева Саудијску Арабију. Ријад тражи чврсте гаранције за Палестинце који су дипломатским нормализацијама потпуно маргинализовани.
Идеја није нова. За разлику од исламског НАТО-а, који је Саудијска Арабија формирала 2017. ради супротстављања тероризму, арапски НАТО има искључиви циљ да изолује Иран. Стварање безбедносног и политичког савезништва шест земаља Залива, Египта и Јордана Саудијци су пре пет година сугерисали бившем председнику Доналду Трампу током његове посете Краљевини.
Техеран никада није деловао забринуто и приправан је да се конфронтира, охрабрен сазнањем да историја шаље поруку да су у песку Блиског истока остали укопани слични покушаји колективне заштите региона од утицаја Совјетског Савеза: „Блискоисточне команде”, „Блискоисточне одбрамбене организације” или „Багдадског пакта”.
Војни аранжмани Арапа са Израелом не могу да се искључе, али они су сада мотивисани новим односом Бајденове администрације према Блиском истоку, после повлачења из Авганистана, завршетка борбене мисије у Ираку и трагањa за одговорима како спречити растући утицај Русије и Кине у региону.
То иде у корист арапским интересима, али многе земље верују да је важно одржати баланс у односима с другим светским силама. Противе се да зарад очувања своје стратешке сарадње са САД жртвују пажљиво стварану сарадњу с другима.
Вашингтон жели да војно ангажује Израел међу Арапима, посебно откако је Израел укључен у америчку Централну команду (Центком) и више није у зони одлучивања америчке Европске команде. То значи да уколико арапске земље учествују у маневрима са Израелом, онда је то под кишобраном Централне команде.
Важни су догађаји који се тичу иранског нуклеарног програма. Израел је појачао критике у време када шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ са оптимизмом говори о оживљавању споразума који обезбеђује стриктну контролу иранског нуклеарног програма у замену за укидање америчких и других санкција.
Ирак је у међувремену био домаћин пет рунди преговора између Саудијаца и Ирана. Иако без резултата, сама чињеница успостављања дијалога је значајна промена у односима. Техеран је узвратио гестом добре воље, па је милиција Хута, која у Јемену има његову подршку, обуставила ракетне нападе на Саудијску Арабију. Примирје склопљено почетком априла од тада се држи.
У време таквих сигнала арапско-иранског детанта Израел процењује да га Иран заокружује преко Сирије и Либана и то жели да блокира савезништвом са државама Залива. Конзервативне монархије, потенцијални кандидати за регионални НАТО, не желе да буду убачене у конфронтацију Израела и Ирана.
Истовремено, и у Израелу постоје различита виђења иранског питања. Лист „Израел хајом” недавно је писао да израелска армија подржава повратак нуклеарног споразума, док је обавештајна агенција Мосад против.
Уколико би се Израел интегрисао у регионалне безбедносне аранжмане – што је далека перспектива – све би се догађало у оквирима Центкома и у складу са заједничким интересима. Ти интереси не укључују војну конфронтацију са Ираном, што значи да је сасвим мало вероватно да би се Арапи сагласили с плановима могућег израелског удара на Иран са арапске територије.
Арапски НАТО вероватно је идеја коју би Бајден могао да донесе на Блиски исток, али је мало остварива, имајући у виду колико је времена неопходно да Израел буде укључен у неку врсту регионалног безбедносног поретка. Чак и тада Арапи не би стали уз Израел против Ирана.
Већина аналитичара сумња у могућност јавног војног савезништва Израела и Арапа који ће наставити да гледају на Израел као непријатеља број један, а не Иран. То потврђује иранску процену да непријатељство према Техерану не може ни под америчким кишобраном да окупи пословично разједињене Арапе.
историјску изјаву председника ЛНР прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
