Велики мајстор малих улога, како је познат у домаћој кинематографији, има посве толико интересантну животну причу да би од ње могао да се направи филм. Милован Тасић – Таса, један од најпознатијих српских епизодних глумаца рођен је давне 1947. године у селу Доњем Црнатову надомак Житорађе. Крајем 60-их година прошлог века проширила се легенда о џину са југа Србије, те је легендарни тренер Пива Ивковић решио да седне у аутомобил и нађе тог доброћудног џина.
Милован Тасић-Таса је у Инђији радио као тракториста док једног дана није дошао тренер кошаркаша Радничког из Београда Слободан Ивковић (брат прослављеног тренера Душана-Дуде Ивковића) и упитао га да ли би желео да дође на пробни тренинг. Када се овај доброћудни, 212 центиметара високи џин, онако незграпан и неспретних покрета, појавио на кошаркашким паркетима, код публике је изазивао или симпатије или подсмех.
– Касније сам схватио – причао је тада Тасић – да сам самом својом појавом интересантна фигура за гледаоце, да сам им, на неки начин, симпатичан као кошаркаш. То ме је мотивисало да свакодневно тренирам и бар донекле надокнадим изгубљено.
У војсци првих шест месеци није имао чизме, јер ЈНА у стратешким пројекцијама није предвидела број 52. Наравно да није ишао бос, већ му је народна армија конструисала дрвене кломпе.
Пре него што га је позвао Слободан Шијан, Таса је већ снимао филмове. Пуриша Ђорђевић је хтео да направи са Батом Живојиновићем филм о југословенском Џејмсу Бонду. Када се посвађао са Пуришом, редитељ је избацио све сцене са Тасом који је, ваљда, требао да убије Бату. Што је само по себи немогуће!
На снимању филма "Ко то тамо пева” Таса је носио секиру, а Миле Нос, још један играч Радничког, махао је великим ножем. Породица двометраша са малим татом која не да уклетом аутобусу да пређе преко њиве, претеча је друмске мафије.
Сцена бушења гуме понављала се унедоглед. Мали тата је грешио у тексту. Кад су четврти или пети пут трчали узбрдо, па назад, душу су испустили.
Није Таса снимао због славе, него због пара. Проклетих пара, које није имао у Радничком. У свету филма спријатељио се са бројним глумачким легендама, о којима има само речи хвале.
- Сви глумци су били сјајни људи, боеми, много су волели кафану. Драган Николић је био много добар човек, знали смо се са снимања филмова, али и са Црвеног Крста. Памтим и Столета Аранђеловића као добричину, са њим сам често седео у кафани "Фонтана“, близу Хале спортова. А најбоље сам познавао Бату Живојиновића и његову Лулу, такође са Крста. Бата је био сјајан тип, али незгодан кад попије, то су сви знали. Док сам играо у Ваљеву дружио сам се и са Војом Брајевићем, са Зораном Јевремовићем, Микијевим братом, па са кошаркашком браћом Ковачевић, Бранком и Зораном. Ишли смо сви заједно у Љиг на купање, јер у Ваљеву није било базена - рекао је Таса за Спортклуб.
Са Зораном Радмиловићем је делио кадар у "Маратонцима“, али и кафану и улицу на повратку кући.
- Са Зораном сам често седео у "Последњој шанси“. И он је становао на Крсту, испод СЦ "Врачар“, па смо се враћали из кафане ујутру пешке, а људи би нас радознало гледали. У тој кафани сам га налазио када су га сви тражили, јер је знао да се не појави на снимању. Зоран је био посебан, легенда. Неки су причали да је био намћор. То није тачно, него, као и свакој познатој личности понекад су му људи досађивали, пресретали га, запиткивали, или би га само пипнули, па би му то засметало - објашњава Таса.
Зашто је погођен затвор у којем се налазе припадници пука '’Азов'’, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Курир
