Он је, као владар Србије, успео да до краја успостави идентитетску политику исто као и Мило Ђукановић, што је образац, који га је, баш као и црногорског владара, учинио имуним на све што опозиција износи о криминалу и корупцији, па и о осиљености власти.
Вучићева и Ђукановићева идентитетска политика су међусобно опречне, али све док они воде јаке идентитетске кампање, на безбедном су у односу на сва могућа открића опозиције, па чак и на она са обавештајним заплетима.
Као што смо имали прилику да видимо у случају клана Беливук, имуни су и на откључавања шифрованих комуникација и на свако указивање на спорне везе које они као владари и њихов уски круг можда имају са подземљем.
За српску опозицију, повратак у Скупштину је не толико опоравак демократије у Србији и повратак својој политичкој кући, колико крај погрешног уверења да су им за извесну победу над Вучићем и СНС потребне само две ствари.
Једна је приступ медијима и ово су уверење гајили посебно сви настављачи некадашње велике ДС (Зеленовић, Ђилас, Лутовац, Јеремић…) Друга је приступ скупштинској говорници, чему су више тежили из нових покрета и остатака старе деснице (ПОКС, НДБ, Нови ДСС, Двери…)
Опозиција ће имати приступ и медијима и говорници, али ће морати да покаже шта уме и зна. Такође и да се ослободи заблуде да је парламент само позорница која се лако може заменити неком другом. Скупштина није само хол, нити само згодна позадина за обраћање новинарима, уместо неке друге, рецимо Телекома, општине Јагодина или…
Оно што је добро то је да је у новом откривању парламентаризма има полета и свежине, насупрот засићењу које је обузело остале видове политичке борбе, од протеста па надаље. А то јесте потребно народу упркос свим настојањима самог владара Вучића, као и дела десне културне јавности, да парламент означе као небитан.
То једноставно није тачно, већ и због тога што ако имамо реч матерњег језика за нешто, онда је и то наш изворни појам, и наша древна установа, а ми реч Скупштина, је ли, имамо. Уосталом, најдостојанственији моменат избора од 3. априла, био је када је током кампање на ТВ Н1 уприличена дебата неколико председничких кандидата, и кад су Биљана Стојковић из Заједно и Милош Јовановић из Новог ДСС теоријски расправљали о левици и десници.
Скупштина у којој би се водиле и такве расправе, не може да обори Вучићеву идентитетску политику, и али зато може ублажити ударе које ће изазвати тешки економски слом који сви очекују на зиму као последицу ставичног руско-украјинског рата.
Вучић се, то је барем јасно, доследно држи неких рокова које је сам зацртао све говорећи да ће нова власт што пре, али да су консултације о већини у јуну или јулу, Скупштина пре задњег рока у августу, влада у августу или септембру.
Од 1. августа када је заказано конститутивно заседање, рок је три месеца за избор владе, што је Вучићев маневарски простор за куповину времена. Он чини се, воли по навици тако да маневрише, било да има огромну већину, било мању, као што је уобичајени његов манир да сви напредњаци по Србији преносе погрешно име мандатара, као и појединих нових министара.
Вучић ужива да после тога каже како сви појма немају, али то су његова владарска задовољства, која ни опозиција, ни јавност нису успели да ограниче и спрече.
С друге стране опозиција ће за почетак бити део рукводства Скупштине, имаће потпредседничка места, што је пола пута до учешћа у некој будућој влади, али уколико задржи подршку код бирача. То неће бити лако, јер ће у Скупштини наступати потпуно другачије од онога како је наступила 3. априла на изборима.
У дефанизиви је од краја тих избора, јер је тај крај мутан, опозиција је пропустила да јасно каже када су парламентарни избори завршени, све док није била дотерана до дувара да то каже, на петом понављању гласања у Великом Трновцу. У односу на то, Ђилас је још и разумно одмах после 3. априла, рекао да су избори за председника и избори за Београд готови.
Ево примера како сад изгледа престројавање опозиције на теми санкције према Русији: Против увођења је 47 посланика, наспрам 46 посланика, који су за. Заједно, ДС и НДБ наступају пред прво заседање удружено са Народном странком (12 посланика), која се изјашњава против увођења санкција, док су Заједно, НДБ и ДС за санкције. ДС Зорана Лутовца има 10 посланика и свој засебни посланички клуб, иако су и ДС и НС те мандате освојили на листи Уједињених коју је предводила Мариника Тепић из ССП.
Око ССП је остало 16 посланика (укупно 38 изабраних, 12 НС, ДС 10). Од тога 10 је ССП, на челу са Мариником Тепић, два су ПСГ (Павле Грбовић и Натан Албахари), један је ПзП (Јанко Веселиновић), један је Синдикат Слога (Жељко Веселиновић), и двоје су нестраначке личности, Марија Лукић из Бруса и Славиша Ристић са Косова.
НДБ има пет посланика, а осморо Заједно где су организације Небојше Зеленовића и Александра Јовановића Ћуте, сви они изабрани су претходно на листи Морамо, а око имена Морамо траје правни спор са НДБ.
За санкције Русији су и два посланика коалиције Војвођани (Александар Оленик и Томислав Жигманов), два СДА, и три са листе Муфтијин аманет, као и Шаип Камбери. Сем Јеремићевих 12 који се противе увођења мера Москви, против санкција се још изјашњава 15 посланика са листе Нови ДСС-ПОКС Милоша Јовановића и Војислава Михаиловића, затим 10 Заветника Милице Ђурђевић Стаменковски, као и 10 са листе Двери-ПОКС Бошка Обрадовића и Жике Гојковића, што даје у збиру 47 посланика.
Претпоставља се да ће се против санкција опредељивати и петоро посланика СВМ, а заједно са 120 посланика листе око СНС и 31 листе СПС-ЈС Ивице Дачића, то даје комотну већину од 156 у односу на 250 места који броји парламент.
Извор: Данас
