Пише: Емил Влајки
Тема научног скупа била је ‘Мушка и женска лингвистика’ гдје сам, као теоретичар комуникација, узео активно учешће. Нисам био фан ‘феминистичке револуције’, али сам сматрао да је, што се тиче ове области, јасна доминација „мушке лингвистике“ којом се жене духовно и културно подређују мушкарцима. Да не дужим. Истакао сам да се у свакодневном животу, затим преко медија, женама придају мушке професионалне титуле и да се тога морамо ослободити.
- Професија има род. Дакле, постоје доктори и докторице, новинари и новинарке, и тако у недоглед, закључио сам.
Ја сам новинар, а не новинарка
Моје је осјетљиво ухо почело хватати женске коментаре за које, у први мах, нисам вјеровао да се односе на мене: ‘Који је ово идиот’, ‘Због чега су нестручњаке позвали на овај скуп’, ‘Тко му је дозволио да говори’, ‘Мора да је купио докторску титулу’.
Даље нисам чуо, јер се једна новинарка врло љутито и гласно јавила за ријеч. Оно што ми је допрло до ушију ме је тотално збунило.
- Да ли овај „професор“ зна да сам крваво радила, више од многих мушкараца, да бих постала НОВИНАР, а не нека новинарка!
- Ја сам професор језика, а не професорица, сама сам се за то изборила, рекла је друга.
Остали дискутанти су слично говорили. Неки, интелигентнији учесници су ми покушали објаснити да се све мушке именице не могу претворити у женске уз помоћ наставка који се завршава на ‘а’, јер би то звучало рогобатно. Други су изнијели тезу да су жене и мушкарци људи, а пошто језик тежи економичности, довољан је само један израз за неку професију. Трећи су говорили о томе да је важан садржај а не форма и да је моје инсистирање на форми политичке, а не научне нарави. Мало их је било који су ме подржали.
Еманципација жена значи еманципацију од „женскости“
Након претрпљеног шока сам схватио слиједеће. Жене су се, у новијој повијести, више од стољећа бориле за своју еманципацију и у томе постигле значајне резултате. Међутим, оне то нису урадиле да би се истински еманципирале, већ, супротно томе, да би постале ‘они’, мушкарци – наравно, не физички него ментално - и на то су поносне! То ме је подсјетило на школске дане када сам за лектиру прочитао приповијетку која се звала ‘Дуга’ од Динка Шимуновића. Тамо је, са трагичним завршетком, дјевојчица Брунхилда хтјела да прође испод дуге како би постала дјечак!
У ‘Еванђељу по Томи’, налазимо сличан мотив: „Јер свака жена, која начини себе мушкарцем, ући ће у царство небеско.“
Коначно, у овом контексту, Фројд је био неизоставан: „Чим мала дјевојчица открије, у поређењу са оцем и дјечацима, недостатак пениса код себе и тиме своју органску различитост од мушкарца, она то доживљава као мању вриједност и завист према пенису, односно жели да и она има оно што други имају, у крајњој линији показује жељу да буде као мушкарац.“
Може ли мушкарац казати да је новинарка
Јалова дискусија се још дуго наставила. Коначно је модераторка, иначе лезбијка, узела ријеч.
- Не знам због чега сте напали професора. Он ме, иначе, не може очима видјети (лецнуо сам се), али је овај пут, успркос томе што је мушкарац и хетеросексуалац, наступио поштено. Дискусија је, нажалост показала, да језик у себи и даље чува патријархат и да ми настављамо бити његови заробљеници. Почевши од Бога, мушки род, долазимо до човјека (човјек – људи), опет мушки род, а и до браће: кажемо опћенито ‘браћа смо’, а не ‘сестре смо’. Чак је и Дједа Мраз мушко.
Ви жене желите бити новинари а не новинарке, професори а не професорице, и слично. Обрните ситуацију. Рецимо да неки новинар, мушкарац, каже: добра сам новинарка. Било би вам смијешно, зар не? Питање је, зашто би вам било смјешно. Када бисте то рашчланили, видјели бисте да таква ваша реакција значи да себе потцјењујете као жене.
„Сине мој“
Или, узмите изразе као „прво па мушко“, „женска посла“, „сине мој“ што упућујете кћеркама, и тако даље. Да ли је добро да се тако изражавате? На примјер, овај израз „сине мој“ који се често упућује женској дјеци од стране мајки! Да ли су оне које се тако обраћају властитој дјеци свјесне да тиме понижавају себе и њих. У чему су мушка дјеца боља од женских? Све статистике показују да су у школама и на факултетима, дјевојке много успјешније од младића. Што се тиче квоцијента интелигенције, и ту су жене у благој предности. Другим ријечима, у чему би новинари, професори и доктори били бољи, лингвистички и стварно, од новинарки, професорица и докторица?
Знам да, језички гледано, у овом часу, није могуће претворити све мушке изразе у женске. То, међутим, не значи, да се не можемо потрудити како бисмо, у таквим случајевима, сковали нову, женску ријеч.
Ја сам супруга тог и тог
Задаћа језика је да све више и све јасније препознаје разлику и другачије именује сваку нову појаву, а не да се све могуће трпа у исти кош, под једно име. То доиста нема везе са здравом логиком. Или, што да кажемо о случајевима, када се нека жена представља другима и одређује себе са: ‘Ја сам супруга тог и тог’. Да ли су такве жене свјесне да тиме за себе кажу да нису ни вриједне ни важне. Тек удајом за неког богатог и моћног мушкарца, оне мисле како су из „ништа“ постале „нетко и нешто“. Другим ријечима, да би биле „нетко и нешто“, оне прво себе морају свести на ниво моралног идиота.
Нисам лингвиста, и није добро да овдје предуго говорим особама које су далеко стручније од мене. Али ми досадашња пракса каже да кад год сам покушала да објасним неку ситуацију из женске перспективе, због мушких ријечи то никада нисам успијевала! Тешко ћемо се ослободити патријархалног говора путем којег већ тисућама година мушкарци остварују над нама своју доминацију, а којима им у томе здушно помажемо. Дочекали бисмо то ослобођење као и Годоа, што значи никада.
Смањити институционалне моћи мушкараца
Дио вашег оклијевања је у потпуности разумљив. Мушкарци су ваши мужеви, синови, очеви, дједови, пријатељи и сусједи, познати књижевници, сликари, музичари и тако даље, Све то скупа иде у пакету са припадајућом идеологијом коју је немогуће игнорирати, тим више што је кроз повијест било далеко више славних мушкараца него жена. Наравно, ми жене се, успркос том хисторијском бремену, морамо борити посвуда гдје смо доминиране, па и у лингвистици, али би право рјешење било значајно смањење политичке и институционалне моћи мушкараца. И да се нашалим, што их буде било мање, нама ће бити боље, више ћемо бити слободне, на све могуће начине, па и језично.
Извор: Правда
