Пише: др Иван Пајовић
Запад је с почетка уводио санкције Русији, а потом започео са војном подршком украјинској армији и испоруком наоружања у огромним количинама, прво ручног наоружања ради личне одбране, а потом и тешког, ради ефективног отпора. За то време Израел, који је најближи и најоданији савезник САД, прилично је млако реаговао на украјинска дешавања, не осуђујући Русију. Штавише, премијер Израела Нафтали Бенет водио је разговор са председником Путином.
Ова земља даје хуманитарну подршку Украјини, шаље медикаменте, помаже у лечењу рањеника и прихвата избеглице. Међутим, до сада није уводила никакве санкције Русији нити испоручивала оружје украјинској страни. Украјина је више пута слала захтев за куповину израелске „Гвоздене куполе” како би се заштитила од напада руског ратног ваздухопловства на градове, али су Израелци то упорно одбијали, чак и забрањивали трећим земљама да Украјинцима испоручују израелско оружје које је на располагању неким од земаља Запада.
Председник Украјине Володимир Зеленски, по националности Јеврејин, обраћао се Јеврејима и израелској власти са молбом да подрже Украјину у борби против тзв. руске агресије, али је увек одбијан.
Унутар израелске власти нема једнозначног става према ономе шта се у Украјини дешава. Док израелско министарство иностраних послова на челу са министром Јаиром Лапидом углавном има антируски став, председник владе Нафтали Бенет непрекидно стреми да такве ставове ублажава.
Поставља се питање из ког разлога амерички савезник Израел ипак не подржава Запад по питању Украјине и не супротставља се Русији. Разлога за то може бити више.
Један од важнијих је „јеврејска дијаспора” у Русији, тј. Јевреји који живе у тој земљи. Према званичним подацима јеврејских општина, у Русији је њих око 200.000, али се поуздано зна да их има знатно више. Овако велики број припадника јеврејског народа полаже не малу обавезу на власт Израела да о њима води рачуна, као што помаже и подржава Јевреје широм света. Сматра се да би се положај Јевреја погоршао уколико би биле уведене санкције против Русије или би се испоручивало оружје супротној страни. Колико такав став није без смисла говори недавни случај врховног рабина Москве, Пинхаса Голдшмита, који је морао да напусти Русију због својих ставова о овом рату. С почетка се говорило да су у питању породични разлози, али је после постало јасно да су на њега вршиле притисак локалне власти и захтевале да јавно подржи руску страну у украјинском конфликту. Рабин Голдшмит је иначе упућивао хуманитарну подршку украјинским избеглицама.
Други од разлога јесте Сирија. Општепознато је да су односи Израела и суседних земаља вечито затегнути. У другој половини 20. века многе арапске земље покушавале су да униште Израел започињући са њим ратове. То им није успело, штавише, Израел је проширио своју територију. После низа ратова стање се умирило, премда је до данас остало затегнуто, а пушкарање са Палестинцима наставља се и даље. Израел има спорне територије са Сиријом на Голанској висоравни које је заузео у току Шестодневног рата и анектирао их, премда такав поступак ОУН никада нису признале. У току мандата председника Трампа САД су признале суверенитет Израела на анектираној територији. Русија има велики утицај на Сирију и председника Асада, представља обуздавајући фактор сиријском деловању против Израеле и зближавању Сирије и Ирана. То значи да Русија може извршити велики утицај на блискоисточни регион уколико би престала да обуздава председника Асада у његовим антиизраелским намерама.
Трећи разлог је Иран. Важан догађај за Израел била је Исламска револуција у Ирану 1978. године и која је постала тачка обрта односа ове две земље који су до тада били партнерски. Са доласком радикала на власт у Ирану однос према Израелу веома се погоршао. Иранске власти од тада отворено исказују своје антисемитске ставове. Ционизам се у Иран назива никако друкчије него фашизмом, Холокауст се негира, чак је покојни ајатолах Хомеини називао Израел канцером. Ирански званичници отворено прете Израелу потпуним уништењем. Њихов нуклеарни програм и покушаји производње атомског оружја без сумње су усмерени управо против Израела. Затегнутост је само појачана са почетком грађанског рата у Сирији, где су на страни Асада ратовале радикалне иранске групе, међу њима и Хезболах, који се базира у Либану, земљи која такође представља претњу за Израел. И овде важну улогу игра Русија, која обуздава иранске милитантне групе како не би дејствовале против Израела. Такође, руска војска у Сирији се (по прећутном договору) не меша у ситуацији када израелска авијација напада позиције иранских милитаната на сиријској територији. Очигледно је да Русија представља важан стабилизујући фактор на Блиском Истоку, на одређени начин делује у интересу Израела не допуштајући Асаду да се враћа на старе конфликте и обуздавајући деловање иранских милитаната. Отворено израелско иступање против руских интереса у Европи могло би озбиљно утицати на положај Израела на Блиском Истоку и створити му не мале додатне проблеме.
Постоји још један разлог Израелског немешања у украјински конфликт који није мало важан. У Израелу живи велики број Јевреја-исељеника из Совјетског Савеза који углавном одобравају политику коју Русија води и не желе да се Израел меша у постојећи конфликт. То утиче на став владе која се боји да изгуби подршку дела бирачког тела који није малобројан.
Имајући речено у виду, не може се у скорој будућности очекивати да Израел стане на страну Запада и Украјине, што за Русију није чињеница од малог значаја.
Извор: Правда
