Пише: Џевад Галијашевић
Дан, у коме највише вјерске вође које подржавају и тероризам, буду признале агресиван и освајачки карактер свога разумијевања властите вјере; када затраже опрост за бомбаше самоубице, силеџије које убијају цивиле и дјецу по школама, улицама, трговима, у градском и међународном превозу и кад одбаце, измишљене и прљаве, лажне свете ратове и лажни џихад, покренут у име Кур’ана, биће то дан напретка, дан кад ће се распршити легитимне сумње бројних народа везане уз монотеизам који приноси жртве, дан у коме ће ислам поново кренути путевима ренесансе и бити огромно теолошко, политичко и филозофско градилиште које се отвара.
Да до тога никада не дође, разни ауторитарни режими, често уз подршку Западних држава и њихових тајних служби, стварали су и реструктуирали, реформисали и реорганизовали многе терористичке организације, међу којим је, Ал-Каида била најважнија и најгора.
За њу, њене вође и њене творце, сви ратови који се воде у исламском свијету непрекидно, нису ништа друго, него одвратни, прљави послови који са вјером и вјерским интересима немају ништа заједничко. Зато се све приче о судбни исламског свијета врте око Ал-Каиде, као симбола утјеривања страха и тероризма.
Та прича није никада била једноставна а започела је крајем 1980. када је "Исламска Банка за Развој", са сједиштем у Џеди, (Саудијска Арабија), функционисала и као секретаријат Конференције Исламске Организације. Како би учесници Конференције, из разних исламских земаља стално били у контакту и договарали се о свим пословима, што је укључивало и сталне договоре око цијене нафте, али и све друго од заједничког интереса за земље чланице, купљен је посебан компјутерски систем са посебним софтвером. Систем је био далеко јачи него што су тада биле потребе Конференције, па је дио меморије коришћен као база података Исламске Организације.
Земље чланице приступале су овој бази података телефоном, размењивали електронску пошту и користиле је као свој Интранет. У то доба, систем су користили и исламски бизнисмени, њихови пословни партнери и заинтересоване владе држава чланица као и њихове амбасаде широм света. База је била подјељена у два дијела: информацијску датотеку где су учесници могли да покупе одредјене потребне информације и шаљу их даље, и датотеку са меморисаним одлукама донетим на претходним састанцима. Те датотеке су на арапском називане "Q еидат ил-Маалоомаат" и "Q еидат и-Таалеемаат." Обе датотеке су биле смјештене у јединственој датотеци која је на арапском гласила "Q еидат илму'ти'аат". То је значило "јединствена база података". Поједностављено, Арапи су ово звали само - "база" и за то су користили реч - "ал Qаида", што у преводу управо значи - БАЗА.
Приступ исламској бази података, односно "ал Каиди", био је могућ многим исламским групама, удруженим по разним основама, па је логично да је "базу" користио и Осама бин Ладен, тада, члан моћне банкарске и грађевинско предузетничке породице у пословном свјету. Због тога што су "базу" користиле и "зле државе", и неке терористичке групе су почеле да је користе како би размјењивале своје електронске поруке. Тако је преко "ал каиде" ишла и електронска пошта коју су муџахедини ангажовани у Авганистану, Либији и Либану, размјењивали са својим породицама у разним земљама. Комуникација је обављана преко посебног интерфејса, тако да је била заштићена. У те "зле државе" укључила се и Сауди Арабија у доба кад је Осама бин Ладен радио као сарадник ЦИА у Авганистану и кад је користио "ал Каиду" за слање тајних и шифрованих порука.
Из те чињенице, да постоји доба, у коме је "ал Каида" била само база података, коју је измедју осталих користио и Бин Ладен, покушало се наметнути увјерење, да "ал Каида" и није терористичка организација и да никад није била у власништву нити под контролом Бин Ладена и Завахирија, што је била само смишљена америчка пропагандна акција и медијска манипулација.
Иако је за Осаму бин Ладена рат у Авганистану био тачка на којој он и његова организација Мактаб ал-Хидамат излазе на терористичку сцену ипак је све постало озбиљније, када као ал-Каида, кроз сарадњу са Западним службама у Босни, коначно уобличава идеја и акцију организованог насиља које даје политичке резултате. Тако ће настати, на Западу одомаћен појам „Бијела ал Каида“ који никад није служио означавању „бакрених“ и „тамнопутрих“ радикалних исламиста, афро-азијских досељеника у Француској и Великој Британији, већ се односио на „бијеле“ босанске муслимане. Истина је, до почетка „босанског рата деведесетих“, исламске терористичке организације и поједине исламске државе које су спонзорисале тероризам, дјеловале углавном самостално и међу њима није било изражене повезаности нити синхронизованих активности. Практично, из „Босанског рата“ исламски тероризам је изашао финанцијски, кадровски, технички, организацијски и у сваком погледу јачи. Може се констатовати да од тада наступа ново поглавље у дјеловању и организовању исламског тероризма, те да је тај вид политичког насиља био прави побједник овог рата Та побједа, међутим, довела је до преиспитивања улоге једне такве организације и дубоке подјеле између Осаме бин Ладена и његовог замјеника Аyмана ал Завахирија. Упркос Дејтонском споразуму или захваљујући баш њему, Ал каида је добила свој вјерски простор, „База“ је добила своју базу са аутохтоним европским становништвом, за несметано дјеловање и ширење мреже те је уз подршку институција власти у Сарајеву отворила врата партнерским односима и координисању разних врста војно-политичких активности и обавјештајно-безбједносне, дипломатско-политичке и економске сарадње са западом, тако да је споразум о миру између три народа у БиХ, био истовремено и споразум о несметаном и са запада подржаном, војно-политичком дјеловању ал Каиде.
Понесен успјехом у Босни, Осама бин Ладен је сматрао да је организација сада довољно снажна и да јој не требају савезништва са највећим непријатељима Ислама: Америком, Великом Британијом и Израелом. Да би идееолошки трасирао тај пут ал-Каиде, Осама ће уз помоћ арапске улеме припремити фетву - Организовање свјетског фронта против Жидова и Крсташа“. Завахири је прешутио ову фетву иако је није прихватао: као дугогодишњи, истакнути члан Муслиманске браће, Завахири је у први план ставио обрачун са муслиманским владама и рушење секуларних режима на Блиском и Средњем Истоку. Стратегију су подржали Американци, Британци и Израелци, сматрајући да утврђивање таквих приоритета за ал-Каиду ће значити „убијање муслимана“ уз задржавање фокуса и акција на Кавказу и Балкану, што значи наставак рата са православним хришћанима. То је била главна разлика између Бин Ладена и Завахирија, у разумијевању интереса муслимана.
„Амарика је царство зла а Британија и Израел тероришу, пљачкају и понижавају муслимане– цјели умет“, тврдио је Осама бин Ладен.
Све терористичке акције које је он одобрио ишле су у том правцу: напад на америчку војну базу у Дахрану у Саудијској Арабији 1996.године, напад на амерички разарач УС Цоле у јеменској луци у Адену 1997.године, напади на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији, у Дар ес Саламу и Најробију, 1998.године довели су до више стотина убијених и пар хиљада рањених.
Али, тада и Завахири, у савезу са америчком сарадничком мрежом радикалних и лојалних „босанских муџахедина“, изводи „акцију над акцијама“, у суштини договорени напад на Сједињене Америчке државе; на Њујорк. Ово је одступало од основне стратегије бин Ладена, који је сматрао да из Исламског свјета треба протјерати западне непријатеље и да их ту треба нападати. Зато бин Ладен, у изјавама о нападу 11/9.на ВТЦ и Пентагон, истиче да не зна ко је то урадио али да, уопште не сумња у чињеницу, да је Америка тако нашто заслужила, својим дјеловањем и понашањем на међународној политичкој сцени.
Осама бин-Ладен је био свјестан да Завахири наставља сарадњу са американцима и да је напад 11/9 договорен. Због тога, он одлази у Авганистан (у Канадахар), код провјереног савезника Мула Мухамеда Омара, вође Талибана.
За то вријеме, Завахири, удружен са Американцима проводи ликвидације у ал-Каиди, истакнутих кадрова лојалних бин Ладену.
Већ 7. јуна 2006. у Ираку ће бити убијен Абу Мусаб ал-Заркави а његова Ал-Каида Ирака, удружена са “Јамат Јаyш Ахл ал-Сунах ва-ал-Јамах” (ЈЈАСЈ) тзв. Народном сунитском војском која је била активна у Багдаду, Самари и Диyали. Ебу Бекр ел Багдади и ЈЈАСЈ 2006. године дају заклетву (прикључују се) организацији “Мајлис Шура ал-Муџахидин” (Муџахединско вијеће шуре), која је у основи организација с готово истим ставовима и учествују у формирању “Девлетул Ираки“ тј. „Владе Ирака“- Практично, управо ова организација је на западу, због лошег превода, постала „ИСИ“, („Исламик Стејт оф Ирак“), чији је лидер био Абу Омар ал-Багдади који је умро 2010. године. „Девлетул Ираки“ абу Омара ал-Багдадија, ће постати темељ изградње новог терористичког страшила: ДАЕШ/ИСИЛ-а.
Те исте године, 30. децембра биће убијен и Садам Хусеин.
Американци крећу у потрагу за Осамом и у Пакистану налазе његовог најстаријег сина - Саада бин Ладена и убијају га, 2009.године. За то вијеме, 2010.године Ебу Бекр ал Багдади постаје вођа организације која се зове ИСИЛ.
Све припреме за „Арапско прољеће“ биле су обављене и њега ће, удруженим снагама проводити: црни Амерички предсједник муслиманског поријекла Барак Обама син Хусеина, затим Муслиманска браћа, ИСИЛ и ал Каида.
Двовлашће у ал Каиди престаје убиством Осаме бин Ладена, у мају 2011.године, када је убијен и његов син Калед. Хаос на Блиском Истоку достиже врхунац убистивма Моамера ал Гадафија у децембру исте године. Слиједе ликвидације у 2013. вође Ал-Каиде Јемена и муком уједињена држава, тоне у грађански рат који као и у Либији и Сирији, још увијек траје и у коме, на улици, на већ виђен начин бива убијен ујединитељ и предсједник Јемена Али Абдуллах Салех. Слиједи тровање вође свих муџахедина и Талибана, мула Мухамеда Омара 2013.године у Пакистану а затим и убијање његовог насљедника мула Акхтар Мансоура.
У потпуном мраку створених прилика, американци настављају, уз помоћ Аyмана Завахирија, убијање терористичких лидера, њихових портпарола и командира. Зато не постоји ниједан разлог, да било ко, жали због ликвидације Аyмана Завахирија. Био је обични бијесни пас америчке доктрине рушења стабилности исламског и православно-хришћанског свијета и завршио је онако како је заслужио, од руке свога америчког господара- од ЦИА.
Ал-Каида и ИСИЛ представљају фундаментални Западни пројект застрашивања муслиманских народа и држава, али и Америчког друштва оријентисаног на моћ и глобално управљање свијетом. Када та Америчка геополитичка филозофија доживи коначни слом и када се успостави стварна подијела моћи; баланс и равнотежа – те својеврсна подијела интересних сфера – када се успоставе границе између агресивног запада и свих других, тада више неће бити потребе за постојањем оваквих терористичких организација.
Ипак је важно због даљег аналитичког приступа овој појави, евидентирати све објективне чињенице и одбацити ту медијску прашину, која се из западних медија, баца у очи цјелог свијета, само зато, да наше разумијевање и праћење оваквих феномена не буде на нивоу друштвене потребе, те да наши одговори не буду адекватни нашој потреби да живимо у миру и без страха.
Свијет без Ал-Каиде као и свијет без Аyмана ал-Завахирија је ипак мало бољи свијет него онај са њима, као што би свијет без глобалног терора и ликвидација клоје проводе америчке официјелне терористичке службе: ЦИА, НСА или ФБИ, био бар мало сношљивији. Ваљда ће то некад схватити и муслимани у Босни и Херцеговини.
Први део ауторског текста Џевада Галијашевића о Ал-Каиди који је објављен јуче можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
