Пише: Андреа Котарац, политичар из Француске, председник Националног јединства за регион Оверња-Рона-Алпи
Барикаде, блокаде, косовске специјалне снаге, противавионске сирене, пуцњи ... Тог 31. јула, у Митровици на северу Косова, сукоби између српског становништва и албанских полицијских снага на Косову горко су личили на дежа-ви. Косово, мала држава која је сада углавном насељена муслиманским Албанцима, одвојила се од Србије 2008. године, али УН је још увек не признаје; као ни више од половине држава које су тамо чланице. Данас та држава личи на неку нову сцену на којој се одвијају операције у којима се супротстављају атлантисти и историјски савезници Руса, који су већ заузети у неком другом обрачуну чије последице осећамо у нашем свакодневном животу.
Варницу тог 31. јула изазвала је одлука албанских власти на Косову да на северу где је већинско становништво српско, уведу регистарске таблице и косовске личне исправе уместо српских таблица и личних докумената. Међутим, 2011. године закључен је споразум о кретању између Београда и Приштине; тај споразум косовским Србима ни на који начин није наметнуо усвајање пасоша и регистарских таблица те нове мале државе.
Ова једнострана одлука, која у очима спољних посматрача може изгледати небитна, свакако више није таква у контексту рата у Украјини и сукоба са Русијом, историјским савезником Србије. Осим тога, одлазак америчког државног секретара Ентонија Блинкена на Косово само неколико дана пре сукоба је можда пробудило жеље муслиманске албанске офанзиве на хришћанско становништво на северу Косова. Москва је одмах критиковала напад и подржава Србе, једине земље која је кандидат за Европску унију која није увела санкције Русима, иако је осудила напад на Украјину.
Декларација о независности која ништа није решила
Осим афере са регистарским таблицама, треба разумети да су фундаментални проблеми и даље закопани и далеко од решења у очима различитих страна сукоба. За почетак, како је управо поменуто, немогућност Косова да добије међународно признање своје независности 14 година након једностраног проглашења. Што, гледајући уназад, очигледно звучи као неуспех за НАТО. Више не постоји систематско дипломатско усклађивање, 22 државе су чак повукле своје признање независности Косова, попут Гане или Мадагаскара.
Још један камен спотицања, који није мање важан, јесте немогућ повратак српских избеглица које су протерале албанске снаге УЧК, класификоване као терористичка организација од стране Сједињених Држава, све до напада НАТО-а на Србију. Међутим, од краја марта 1999. УЧК је изненада постао неизбежан савезник НАТО-а. Заиста, током повлачења српске војске са Косова у јуну 1999. године, више од 250.000 Срба је протерано из својих села под претњом стрељања, када је теоретски требало буду заштићени од стране НАТО снага.
Бројке о кретању становништва током времена много говоре. Довољан је једноставан поглед на попис становништва из 1981. године (у време југословенског комунистичког режима) и 2011. године (после независности). У Приштини, главном граду, 1981. године живело је више од 43.875 Срба. 2011. године било их је само 437, сто пута мање него 1981. У Пећи, на западу земље, живи само 332 Срба, наспрам 17.791 у 1981. Коначно, у Призрену, престоници Србије у 14. веку, 1981. године било их је 11.651, а тридесет година касније само 231. Недавни подаци чак говоре да их на овом локалитету има само 27! Другим речима, 400 пута мање за четрдесет година.
Вести подстичу на размишљање о Сиријцима, Ирачанима, Авганистанцима - избеглицама - па чак и о могућности прихватања талибана, попут Сандрин Русо. Али коме данас сметају српске, хришћанске и европске избеглице, које су пре 23 године протерали косовски Албанци? Хоћемо ли сутра, у срцу Европе, морати да чекамо заглушујућу буку артиљерије како би се чуо њихов тихи вапај?
Брисање свих хришћанских трагова
Косово је европска црна рупа у међународном џихадизму. Неколико година после рата, радикални Албанци су уништили скоро 150 српских културних и верских споменика, укључујући и одређене манастире из 13. века под заштитом Унеска; то је много више него у пет векова турске окупације.
Сећамо се видео снимака који показују како млади албански муслимани грабе крстове на крововима запаљених манастира под равнодушним посматрањем моралистичке левице, која је у Француској чувар мањина. Та иста левица која чини све како би се легализовало ношење буркинија у нашим базенима или која се буни против протеривања радикалних имама који су имали антисемитске изјаве, сигурно ће бити прва која ће осудити повратак хришћанских избеглица на Косово, које ће квалификовати као "досељенике" или "беле мушкарце".
Поред ових злогласних разарања, на Косову се појавило више од 400 џамија, које су у великој мери финансирале земље Залива, и велики број џихадиста је отишао у Сирију, више него у било којој другој земљи Европе, када се рачуна сразмерно броју становника.
После 31. јула, тензије су се смањиле, али колико дуго ће то трајати? Косовско-албанска влада је одложила до 1. септембра обавезу за Србе са севера да административно признају независно Косово на свим њиховим документима, као и на њиховим возилима. Али ако се насиље појача у септембру, да ли ће Европа бранити српски територијални интегритет на Косову као што то чини за Украјину, или ће наставити да брани албански сепаратизам, што би било потпуно супротно од онога што ради у Украјини? Хоће ли Руси искористити прилику да подрже Србе и покушају да дестабилизују америчку војску на Балкану, исте те Сједињене Америчке Државе које своју највећу базу у Европи имају на ... Косову?
С друге стране, међународни џихадизам ће се вратити што је могуће ближе нама како би водио нови свети рат помоћу Ердогана и заливских земаља?
Овде се може формулисати само један одговор: више него икада, на нашим границама постоји нова ратна опасност.
О албанској резолуцији у Савету Европе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Косово онлајн
