Оливер Вендел Холмс
Апсолутна моћ је апсолутно дивна, кажу људи. Оба пола трагају за њом и уживају у амброзији. Али жене и мушкарци другачије схватају моћ. Мушкарци често повезују моћ са рангом и статусом. Жене чешће виде моћ као мрежу животних веза. Не уклапа се баш сваки мушкарац и свака жена у ове психолошке обрасце. Ипак,социолози, антрополози, психолози, чак и бизнис аналитичари интензивно описују ову вишеструку разлику између полова: женско занимање за личне контакте, њихов порив да постигну хармонију у односима и њихова тенденција да раде и играју у тимовима у којима влада једнакост, наспрам мушке осетљивости на облике друштвене доминације, као и њихова потреба да достигну ранг у стварним или замишљеним хијерархијама. Многи психолози верују да се љубав мушкарца према рангу и женски апетит за успостављање веза развијају у детињству, да су створени на основу родитељских ставова, дечијих игара, и различитог начина на који се дечаци и девојчице везују за мајку. Мушка тежња ка рангу се углавном повезује са мушким хормоном тестостероном. Иако подаци нису тако јасни, верујем да се женски дар за хармоничне односе повезује са женским хормоном естрогеном. У овом поглављу говорим како мушки и женски погледи на моћ потичу не само из искустава из детињства већ такође и од физиологије и древне историје. Штавише, сматрам да је мушки биолошки порив за рангом помогао мушкарцима да достигну врх у традиционалним хијерархијским корпорацијама, док је жеља жена за везама (нарочито приврженост према деци) инхибирала њихов успон ка највишим нивоима у бизнису. Корпоративни менаџмент и навике се мењају. Организације замењују пирамидалне структуре у канцеларијама латералним мрежама и радним једницима које су сачињене од једнаких тимских играча. Пословни свет се при том трансформише, појављују се многи други начини рада који ће погодовати женском уму и коме ће такав ум бити потребан.
МУШКАРЦИ ТРАГАЈУ ЗА РАНГОМ, ЖЕНЕ ЗА ВЕЗАНОШЋУ
“Мушкарац је ривал другим мушкарцима, он ужива у такмичењу.” Тако је писао Чарлс Дарвин. Он је разумео мушкарце. Мушкарци су склони да се позиционирају у хијерархији, а онда се утркују за положај. Мушкарци су спремнији да издрже исцрпљујуће терете посла да би постигли ранг. Они чешће жртвују здравље, сигурност, и драгоцено време са породицом и пријатељима да би постигли статус, новац и престиж. Мушкарци и жене не показују разлику у ономе што психолози зову интерна компетитивност, “жељу да достигну личне циљеве и покажу савршенство.” Ипак, мушкарци постижу много више резултата у “екстерној компетитивности”, а то је ”спремност да се пробијају и остављају остале за собом у циљу свог даљег напредовања.” Жене се у просеку више занимају за кооперацију, хармонију и везе – мреже подршке. Жене образују мрежу пријатељстава, оне стварају латералне контакте са осталима, и образују групе. Затим, оне раде на томе да очувају ове везе нетакнутима. Жене могу да буду одлучне и мудре у успињању социјалном и корпоративном лествицом. Али када постигну висок ранг, оне чешће деградирају свој ауторитет. Све је мање жена које занима моћ зарад моћи.
ЖЕНСКИ ЧОПОРИ ЈЕДНАКОГ РАНГА
Латералне везе наспрам рангиране хијерархије; кооперација наспрам конкуренције; интеракција и заједништво наспрам статуса и независности; ове разлике између полова настају у детињству. Мале девојчице ретко се уплићу у директне борбе са очИгледним победницима и губитницима када се играју неформално. Уместо тога, оне се распоређују у чопоре са члановима “пођеднаког ранга”, нехијерархијске групе без вођа са око пет до шест чланова који сви поседују слух за потребе свих чланова.
Ове игре имају бескрајне односе узајамног узимања и давања. Девојчице све раде на смену. Оне нуде предлоге. Оне апелују на здрав разум и покушавају да убеде. Девојчице готово никада не прибегавају сили. Ако се конфликт распламса, девојчице ће зауставити игру, игнорисати или променити правила, или направити изузетке јер су нечија осећања повређена. За девојчице, мир, хармонија, друштвена стабилност, и неборбена нехијерархијска игра су јако битне у забави.
Када се девојчице играју неформално, победа није од виталног значаја,
оне трагају за аплаузом и дивљењем. Крајњи циљ за девојке је да буду вољене. Дечаци се играју рата. Мали дечаци се распоређују у велике хијерархијске чопоре, а онда проведу дане на игралишту такмичећи се да буду на врху.
Ако девојчице желе да буду вољене, дечаци желе да буду поштовани. Дечаци праве упадице, издају наређења, примају наређења, задиркују, и погађају се зарад статуса да би постигли и задржали ранг. Њихове игре су структурисаније и комплексније од игара девојчица. Дечаци се усредсређују на резултат. И за разлику од девојчица – које ће престати да се играју када им досади - дечаци се заустављају онда када победе или изгубе. Дечачке игре имају јасне победнике и губитнике. Дечаке много више брину правила. Њихове игре, попут бејзбола и фудбала, имају утврђена и прихваћена правила. Дечаци чешће наглашавају принципе правде, фаир плаy-а и дужности. У расправи, већина дечака се свађа око правила и трага за правилима да би их пођеднако применили. Али, непоштовање правила не долази у обзир. За дечаке, суштина је да се игра по правилима и победи. Ево како је фудбалски тренер Винс Ломбарди наводно резимирао овај мушки став:” Није победа битнија од других ствари, победа је једина битна ствар.” Када је новинарка Пеги Оренстајн проучавала групу осмака у две школе у северној Калифорнији раних деведесетих, она је одмах приметила ове разлике међу половима у учионици.
Ученици у једној школи су били углавном белци средње класе, ученици у другој су били већином мањине са ниским приходима . Али дечаци су дечаци, а девојчице су девојчице. Раса, класа, породично порекло, нису уносили никакве разлике. Девојчице из обе школе, на пример, уљудно се нису слагале тако да не би понижавале друге који су говорили. Дечаци су се расправљали бурно и директно. Они су прескакали протокол подизања два прста ако би желели да несто кажу, да би узвикивали одговоре, били они тачни или нетачни. Дечаци су манипулисали својим другарима из разреда, подривајући ауторитет других или се слажући један са другим да би задобили пажњу и добили поене. Дечаци су желели хвалоспеве за своје опаске. Како је један дечак пореклом из средње класе то срочио: “Мислим да су моја мишљења важна, тако да их ја гласно узвикујем. Девојчице ће седети тамо док звоно не зазвони и даље ће им десна рука бити у ваздуху.”
ЖЕНСКИ СТАВ ПОБЕДИ - ПОБЕДИ У КАНЦЕЛАРИЈИ
Ове разлике међу половима су нарочито очигледне у пословном свету. Женски стил у менаџменту је заснован на подели моћи, на укључивању свих, на консултацијама, консензусу, и колаборацији. Жене раде интерактивно и размењују информације слободније од мушкараца. Жене менаџери охрабрују своје запослене слушајући их, подржавајући их и охрабрујући их. Жене више хвале друге и похвала је женама драгоценија.
Жене такође упућују комплименте, захваљују и извињавају се чешће.
Жене траже више савета да би укључиле друге у процес доношења одлука. Оне су склоније да дају сугестије уместо да издају наређења. У ствари, жене менаџери понекад толико ублаже своје критике да мушкарци не схватају да су били критиковани.
Како Естер Диксон, предузетник на Интернету, каже:” Мушкарци покушавају да обаве све експлицитно, хијерархијски, формално. Жене обраћају пажњу на људски фактор. Жене свему дају личну ноту. Оне ће се радије прикључити компанији од мушкараца уколико верују да је атмосфера срдачна. Многи чак настављају да образују јаке везе са самом компанијом. Пословни аналитичар Каролин Даф пише да жене често виде организацију “као живо, брижно створење.” Као последица тога - жене изражавају већу посвећеност компанији и подржавају њене вредности чешће од мушкараца. Оне такође троше мање на рачун компаније и присвајају мање награда за себе. Жене типично верују да свако може да успе у послу: оне заузимају победи-победи став у пословном свету.
МУШКАРЦИ ИГРАЈУ ДА ПОБЕДЕ ИЛИ ИЗГУБЕ
“Бизнис је комбинација рата Или спорта,” рекао је француски писац Андре Моро. Мушкарци су склони да посматрају посао у смислу победе или пораза. Књиге које пишу мушкарци о томе како успети у бизнису често саветују да је најбољи начин да се мотивишу запослени да се они држе у стању неравнотеже и у сталној конкуренцији. Као резултат тога, мушкарци су склони да имају потешкоћа у дељењу информација са другима. Они прикупљају информације и љубоморно их чувају на гомили. Уместо да се усредсреде на односе у канцеларији, мушкарци ће вероватно да обрате пажњу на то ко над киме доминира. Мушкарци приписују велики значај титулама, пословним просторијама, високој плати, и бенефицијама од компаније за коју раде – симболима и знацима ранга. Чак и начин на који мушкарци прате своје инвестиције на берзи одражава ово занимање за статус. Много је вероватније да ће мушкарци упоређивати учинак инвестиција свог портфолија Dow Jones Industrial Average него што ће то учинити жене.
www.helenfisher.com Helen Fisher, PhD
одељак из књиге Први пол ( The First Sex) аутор др Хелен Фишер
превод и адаптација
angloworld translations
anglo.world.translations@gmail.com
https://www.instagram.com/anglo.world.translations/
