Пише: др Иван Пајовић
Кина је војна велесила са око 300 милијарди долара војног буџета, што је ставља на друго место после САД које располажу званичним буџетом од око 800 милијарди долара (познато је да постоје и дискрециони фондови, са којима буџет САД прелази 1000 милијарди долара). Иако је Тајван земља са далеко мањим војним буџетом од Кине (око 11 милијарди долара), кинеској војној машини инвазија острва не би била баш тривијалан задатак. Тајванска армија није малобројна, има јаке резерве и најнапредније наоружање. Рељеф и клима острва погодују одбрани. Обала је таква да постоји релативно мало места на којима би се могао извршити поморски десант. Војни стручњаци су оценили осам позиција на којима је то могуће, а и оне су релативно уске. Остатак обале је каменит и потпуно неприступачан за извођење десанта. Велика је и непознаница на који начин би САД реаговале у случају кинеског напада.
Заузимање Тајвана за Кину представља успостављање територијалног интегритета земље, јер се по кинеским законима Тајван сматра само побуњеном територијом Народне Републике Кине, а не независном државом. Треба имати у виду да независност Тајвана признаје веома мали број земаља, од којих су већина безначајне острвске државице. Тајван није члан ОУН још од 1971. године, па гледано са позиције међународног права чини се да би Кина могла деловати потпуно легитимно и без осуде међународних организација.
Занимљиво је да тајванску самосталност подржава Америка, али ни она, ни њени савезници ову земљу нису признале као независну, премда сматрају да има права на самоодбрану. У случају напада, најмање што би Америка учинила је да уведе санкције Кини. Политички односи би се заоштрили, а регион Југоисточне Азије постао би нека врста прве линије фронта сукоба Кине против САД и њених савезника. Тајван и САД су потписнице споразума о узајамној одбрани из 1955. године који подразумева да у случају напада на Тајван у његовој одбрани учествују и САД. На кинески напад, поред САД, најоштрије би реаговале Јужна Кореја и Јапан и сигурно би барем појачале своју милитаризацију, а можда предузеле и драстичније мере.
Уколико би кинеска операција против Тајвана успела, то би озбиљно ослабило позиције САД на геополитичкој позорници. У геостратешком смислу пад Тајвана дао би Кини одређене предности, пре свега по питању остваривања доминације у Јужном кинеском мору, на шта Кинези већ годинама претендују, јер туда пролазе неке од најважнијих светских поморских трговачких рута. Тајвански конфликт неминовно би водио Кину ка зближавању са Русијом. За сада Кина одржава неутралан статус по питању украјинског конфликта, са једне стране подржавајући руску антинатовску реторику, а са друге стране подржавајући територијалну целовитост Украјине. Конфликт са Западом одсекао би Кину потпуно или делимично од западних тржишта, па би зближавање са Русијом постало безалтернативна варијанта.
У случају кинеске победе неминовне би биле велике унутрашње промене на Тајвану, будући да је раздвојени живот истог народа створио различите политичке системе и навике. За 73 године независности Тајванци су формирали сопствени национални идентитет и спремни су да се боре за своју независност. Већина тамошњих становника не изједначава себе са Кинезима и крајње негативно се односе према комунизму као идеологији.
Конфликт Кине и Тајвана донео би и колосалне економске последице по цео свет, много озбиљније него што их је донео сукоб у Украјини. За Тајван је везан велики удео светске производње полупроводника, који се користе буквално у свој савременој електроници. Само компанија TSMC (Taiwan Semiconductor Manufacturing Company) производи око 50% полупроводничких компоненти за светско тржиште, што је чини веома утицајном. Од десет највећих компанија које производе полупроводнике четири се налазе на Тајвану (ТSMC, UMC, PSMC, VIS), од којих је TSMC највећа. Смањење производње полупроводника које би настало због сукоба Кине и Тајвана изазвало би несташицу електронских уређаја у целом свету, њиховог енормног поскупљења и заустављања производње мноштва других производа нераскидиво везаних за електронику. То би представљало колапс светске економије који би потресао и најразвијеније земље света. Уколико би кинеска победа била муњевита и без уништавања инфраструктуре производње полупроводника, Кинези би остварили велики ратни добитак и стекли додатне полуге економског притиска на светска тржишта али политичког утицаја и на најразивијеније државе света.
Ово су тек неке од последица које би уследиле уколико би се Кина одлучила на инвазију Тајвана. Сукоб би могао прерасти у рат неслућених размера, чак можда и светски. У данашњим глобализованим геополитичким односима тешко је предвидети какав би се низ последица јавио после овако значајне промене на иначе узаврелој геостратешкој позорници.
