Пише: Миодраг Зарковић
А онда је, наравно, завршио у гепеку. Легенда каже да је неком доњецком саобраћајцу, који га је зауставио због не претерано озбиљног саобраћајног прекршаја, одбрусио чуњеним питањем: ”Знаш ли ти ко сам ја?”
Ваљда нема језика на свету на којем та реченица може да звучи икако осим увредљиво. Џејмс је тога морао да буде свестан. До тада је, уосталом, у Доњецку живео већ три године и сасвим пристојно се служио руским, тако да је знао шта изговара. Додуше, можда се саобраћајцу обратио на енглеском, легенда то не појашњава. У Доњецку иначе многи разумеју енглески, мада избегавају да га користе, тако да није немогуће да се кратка препирка заиста одиграла на најзаступљенијем светском језику.
Саобраћајац је, у сваком случају, савршено добро схватио шта га је овај питао. И ко зна зашто је тог дана био лоше воље. Или, да ли је уопште па био накриво насађен. Јер, можда је био сјајно расположен, али му је мрак пао на очи истог часа када је чуо питање. Како год, Џејмс је добио одговор каквом се није надао: саобраћајац га је разоружао, а онда кренуо да га малтретира, са све затварањем у гепек у којем га је возикао по Доњецку до краја дана.
Тако каже легенда.
У ствари, не баш ни легенда, него прилично поуздани новинарски извори. Потписник ових редова није лично присуствовао Џејмсовом испаду и саобраћајчевом одговору, али нема разлога да сумња у причу коју је чуо. Поготово што Џејмса познаје и лично.
Наравно, Џејмс се не зове Џејмс, нити је из Лондона. За потребе овог чланка измењени су му и име и порекло. Све остало је, међутим, тачно, закључно са тим да прича о његовом ”гепековању” збиља кружи међу његовим доњецким познаницима. Такође је чињеница да се у доба када је прича настала, пре пар година, стварно повукао из Доњецка и вратио у отаџбину. Оданде наставља да подржава борбу донбаских република за коначно ослобођење од кијевског режима, али, колико је познато, у сам Донбас више није ногом крочио.
Чак и није много важно да ли је прича о његовом ”гепековању” тачна и колико. Наравно да је ”Џејмсу” то битно, али нама осталима нимало, јер целом случају можемо да приступимо као савршеном примеру сукоба вредносних система.
Тај сукоб је потпуно очигледан, независно од тога да ли је извесни доњецки саобраћајац истински казнио надобудног ”Џејмса” или је све само рекла-казала. “Џејмс” стварно постоји и стварно се понашао онако како је описано на почетку текста, а данас га стварно нема у Донбасу. Данас, када су у тај део света похрилили многи који са Донбасом раније нису имали никакве везе, ”Џејмс”, који је неминовно допринео младој Доњецкој Народној Републици, држи се на упадљивој раздаљини.
На овај или онај начин, схватио је да за њега тамо ипак нема места. Колико год он можда то желео, вредносно не припада Донбасу, па ни руском свету.
Сукоб вредносних система се другачије зове културни рат. Ниједно друштво, наиме, не обичава да своје темељне вредности држи уредно пописане и лако доступне. Оне се подразумевају. Оне проистичу из васпитања, менталитета, једном речју културе дотичног поднебља. Када се на једном месту укрсте две различите културе, односно различите вредносне лествице, неизбежно долази до њиховог сукобљавања и ту појаву онда зовемо културним ратом.
Назив не би смео да завара. Под културом се, у ужем смислу, мисли на нешто софистицирано, креативно, интелектуално; никако на било шта насилно. Па ипак, културни ратови су и сами по себи прилично сурови, а врло често имају обичај да прерасту у праве, тј. насилне и немилосрдне ратове. То се управо и догодило у Донбасу.
Културни рат у Донбасу беснео је деценијама. У једном углу ринга стајала је руска култура, наоружана вишевековним успешним искуством које је од тог подручја, раније дивљег и запуштеног, створила један од најразвијенијих делова некадашњег Совјетског Савеза. Руском предузимљивошћу и марљивошћу, Донбас је у протеклих век и по муњевито напредовао до сојеврсног индустријског Ел Дорада, широм света познатог по убедљиво најквалитетнијем угљу на планети.
У Луганску је руска култура била потпомогнута и српском, тамо присутном још од раног 18. века преко досељеника, српских хусара, бораца прекаљених у многобројним устанцима против отоманске окупације српских земаља. Петроград односно Москва, зависно од тога како се руска престоница селила у то време, раширених руку дочекивала је српске хусаре и спремно их упућивала ка јужним границама царства, дуж којих су татарски пљачкашки походи задавали много невоља. Срби су се показали толико делотворним у сузбијању татарског разбојништва, да им је царица Јелисавета 1753. године препустила на управљање целу Луганску област, дарујући им том приликом сабљу коју лугански Ноћни вукови, утицајан огранак сверуског мотоциклистичког удружења, до дана данашњег поносно чувају у свом музеју.
Руска и у мањој мери српска култура су, дакле, пресудно обликовале Донбас, иако је он, злоћудним бољшевичким инжењерингом, почетком 20. века припао новоствореној Украјини. Када је раних деведесетих дошло до распада СССР, ретко ко је изван Донбаса уопште чувао свест о снажном руском идентитету тог краја, али су у Доњецку и Луганску итекако држали до својих етничких корена.
Истовремено су, авај, били отворени и за украјинску културу. Нису ни имали неког разлога да јој се опиру, јер испрва она и није била супротстављена руској, пошто се тадашње ”украјинство” такође темељило на победи Црвене армије у највећем рату у историји. Али, онда је дошло до насртаја са Запада, чијим је закулисним деловањем 2004. године у Кијеву успостављена власт Виктора Јушченка, првог отвореног русомрсца на челу постсовјетске Украјине. Тада је избио културни рат у Донбасу.
Површно гледано, то је био рат руске са украјинском културом. Биоскопи у Доњецку и Луганску су, примера ради, били кажњавани ако би стране филмове преводили на руски, а не на украјински језик, који је наметан том и сличним мерама. Украјинска култура, међутим, нема снагу да се бори против руске. Иако у Донбасу многи цене, рецимо, украјинску књижевност, није то могло да их одвоји од културне матице.
Западна поп култура је већ могла. У углу ринга супротном од руске стајала је не украјинска, него западна култура за лаку и масовну употребу.
Рекло би се да је западна поп култура створена да напада сва чула: Мекдоналдс и кока-кола иду на укус, Стонси и Пеперси на слух, латинични фонтови и стриповска иконографија врте вам се непрестано пред очима, а холивудски хитићи и телевизијске сапунице дејствују по више праваца. Као таква, поп култура је нагризла и саму Русију, некмоли Донбас, у чијим највећим градовима је, на пример, латиница била почела да потискује ћирилицу, а натписи на енглеском да преузимају примат у односу на руске. Ко зна како би се све завршило, да 2014. године Запад није, исто као и ”Џејмс” у причи са почетка, попустио својој природи и почео да претерује.
Култура је у својој основи крајње логична појава, код које последице непогрешиво одговарају узроцима и обрнуто. Зато је било само питање часа када ће ”Џејмс”, који је до тада веома вешто и пажљиво крчио себи пут кроз доњецке коридоре моћи и утицаја, из чисте осионости направити какав погрешан потез. Он уопште није лош човек, напротив. Али жеља да некако буде изнад Руса, па и тог доњецког саобраћајца, негде је морала да избије на површину. ”Знаш ли ти ко сам ја?” Е, онда је добио одговор какав заслужује, а који је такође у логичком складу са руском културом.
Руси су културолошки отворени за друге. Увек били и заувек ће остати. Они то доживљавају као своју предност. Западњаци, навикли да туђе културе сатиру таман толико да једног дана могу да их крокодилски сажаљевају, мисле да је то руска слабост, али, када најзад изазову ”медведа”, брзо схватају да су се преварили у прорачуну. И то више не заборављају. Па тако ”Џејмсу” сада не пада на памет да посети Донбас, а Немачка све гласније одбија све дрксије украјинске захтеве за помоћ, којима од почетка није одушевљена.
Руси ће украјински, односно енглески, односно било који други језик, разумети и користити таман колико и како сами буду желели, а не онако како им неко наметне. То спада у нешто око чега они не намеравају да преговарају, у права која ће, сада то види цео свет, бранити и по цену живота.
Данашња српска искуства нису суштински другачија од изазова са којима су се Доњецк и Луганск суочавали и суочавају. ”Знате ли ви шта је Еуропрајд?” ”Знате ли ви ко вам говори да признате Косово?” ”Знате ли ви ко од вас очекује да уведете сакнције Русији?”
Само нам се ређају питања која то нису. То су наредбе. То су повици да морамо без поговора да се повинујемо свему што се тражи од нас.
Српска култура у својој основи није много другачија од руске. Можда је то тешко увидети из данашње Србије, понизне до непрепознатљивости, али у Донбасу је то лако уочљиво. На крају крајева, у близини Луганска постоји и даље месташце Славјаносербск, названо по некадашњем имену целе те области - Славјаносербија.
Нити треба нити је па могуће сваки проблем ”гепековати”. Али некада то збиља јесте најбоље решење. Можда чак и једино.
Тога се морамо присетити у овим данима. Србија и српство се поново повијају пред ”Знаш ли ти ко сам ја?” насртајима са Запада. Као и раније, ти насртаји ударају на смисао нашег постојања као народа. Нападачи можда тога нису ни свесни, али њихов успех неминовно ће значити културолошко уништавање српства.
И зато, ако је ”гепековање” једина одбрана која нам је преостала... нека буде тако.
Пише: Правда
