Пише: Владимир Димитријевић
Из „Горског вијенца“
Боже драги, свјетла празника!
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бјела јата,
како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свјетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом,
и витеже Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, -
ко умије вама сплести в'јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена свобода!
Ови стихови свенародног кола из „Вијенца“ Његошевог прво су ми пали напамет када сам сазнао за страшни злочин на Цетињу. Обузела ме нека врста мистичке ужаснутости: онај који је пуцао звао се Вук Бориловић, а првоубијени невини су из куће Мартиновића. Прошли су векови од када су презимена Мартиновића и Бориловића заблистала у Завету. Прошло је тачно 175 година од када је изашао „Горски вијенац“ ( нико тај јубилеј није ни приметио, ни у Србији, ни у Црној Гори ), и крв се просула, невина крв, у близини манастира Црнојевића, ту где почива делић Часног крста, ту где благосиља рука Светог Јована Крститеља, ту где су мошти Светог Петра Цетињскога.
Да одавно нисам стегао срце, и да не живим као под вешалима на којима сваки дан црна судбина овог народа некога излаже пропасти, плакао бих, горко и неутешно. Овако сам сув и јалов. Каменим се, а речи које пишем покушавам да учиним сазирањем смисла онога што се десило. Ипак се питам: зар ђаво тако да пародира „Горски вијенац“?
А крвавим сузама би требало плакати – пре свега над невиним жртвама убилачког лудила, али и над душом онога који је, пуцајући, своју душу послао на суд Божји на начин ужасан.
Шта је претходило догађају?
Нисам пророк, ни пророчки син, него убоги наследник великог српског духовно – историјског наслеђа, закрпа на једру лађе која вековима плови ка вечности, али сада лута морским вировима и сваког се часа може насукати. Али, биле су ми јасне речи митрополита црногорско – приморског Јоаникија:“Ово је страшна опомена за свакога човека, за свакога ко чује каква се трагедија догодила - да се човек замисли где је и шта је. Бог да излије своју милост на овај град и на оне који су ожалошћени, а покој душама оних који су преминули.“(1)
Молитвени митрополит није хтео даље.
Ништа није тумачио – само рекао да се замислимо.
Замислих се.
Јер, овакви крвави догађаји не збивају се често. И увек су последица Божјег допуштења.
Не, не знам вољу Божју и Божје допуштење, али предуго траје рат против Бога и Његове Цркве извесних несрећника из црногорских крајева, који свој идентитет граде на „истрази предака“ ( Иван Негришорац ). Пре онога што се десило на Цетињу, монтенегринско лудило је устало против Темељног уговора државе Црне Горе и Српске Православне Цркве, која је, око цетињског манастира, свијала Црну Гору у најтеже дане ропства под Турцима и борбе за слободу. Чули су се и овакви гласови:“Укривено, срамно, иза блинд врата и џипова, како се уосталом потписује свака капитулација и акт издаје, уз то са лажном информацијом од премијера да данас није потписивање, данас је потписан тзв. Темељни уговор и зато издајничка Влада мора пасти! Макар сад, ако већ до сад, из нама непознатих разлога.“(2)
Тако, баш тако се говорило.
Лудило пред манастиром
Лудило се претворило у „комитаџијске“ насртаје на цетињску светињу. О томе је, у својој колумни „Лудило“, писао Милорад Вучелић:“Црногорци су нормално за непосредно историјско и идентитетско упориште имали два антифашистичка покрета и трагичне поуке братоубилачког рата и потребе за помирењем. Посегнули су за комитама који посташе једини прави Црногорци јер су се борили против великосрпског хегемонизма, додуше уз здушну италијанску помоћ. И то је „лудо“ – рећи ће неко сутра, али је сада нормално и прихватљиво пошто минула власт и није имала никакву идеологију, па се сада морала некако идеолошки легитимисати комитизмом. Због тога данас, мимо света, претворише своје заставе у налепнице, флајере и стикере, па их лепе и прелепљују по манастирима СПЦ. Тури тако једна под пупак црногорске грбове и знамења па право у Скупштину Црне Горе. И за све су им Срби и Србија криви. У свом мегаломанском лудилу они мисле да се сви Срби у Чачку, Пироту, Београду, Крагујевцу, Новом Саду и Јагодини буде свако јутро и помишљају како да поробе Црну Гору. А онда уместо тога једном годишње оду на летовање међу своју браћу и врате се поцрнели да брину своје бриге и славе своје славе, баш као и њихова браћа у Црној Гори.“(3)
А Михаило Меденица је опомињао насртљивце:“Знате ли ви уопште шта хоћете, шта браните, шта не дате, шта имате… врли чувари пламена црногорства с врха шибице? Ако је ваш Цетињски манастир зашто га опседате, што јуришате на њега, што качите оне прње о ограду ко о штрик?! Од кога га браните? Од оних који векују у њему?! Од оних који га чувају и за вас, од вас, због вас, да се имате где и познати и позвати кад то сулудо „комитање“ мине!А, мораће да мине, не можете постојати ни у чему, не можете векове који знају ко сте надиграти потплаћеним тренуцима да лажу за вас…Ако је цетињска светиња ваша, ако су сви манастири и цркве ваши, што кидишете као на плен?!Да их „освојите“ да ли би покајно стали под иконе или би огњем „причестили“ победу?! Ко то стоји на бедемима тврдим па вам не да пред ћивот?! Црна Гора, Свети Петар Цетињски, владика Раде, ваши прађедови, риза и мантија, каднила, иконе… Јунаштво доказујете мршкајући монахињу која не помиње себе у молитвама, но вас! Њене вас руке не устављају но позивају, ви бесно бијете о вечни камен а она камен придржава да се на вас не обруши… Ако је ваш манастир што ћете са кивотом- нико ваш под њим?! Што ћете са иконама- нико ваш на њима?! Што ћете са олтаром- нико ваш пред њим?!Што ћете са воштаницама- сви ваши у тој светлости..?“(4)
Опомене нису вределе. Кажу да су и убица и онај који је пуцао у њега из „комитског покрета“. Овај други је, веле, учестовао у терористичком покушају да се спречи устоличење митрополита Јоаникија.
Од деведесетих наовамо
Наравно, по ко зна који пут – не тврдим да нешто разумем, и да је ово тумачење неприкосновено, него покушавам да пером прођем кроз кошмар, да упишем у свест своју и читалаца страшну опомену: не сме се насртати на Светињу. Она, Светиња, изнад је било каквог Српства, чак и најбољег, Његошевог ( а Његош је, и као владика и као човек, био слуга Светиње ), а нарочито изнад усијаног и унезвереног комитства. Она је изнад свега и свакога од земнородних, и на њу се не сме насртати.
А насрће се, на Цетињу, већ тридесетак година на свето и честито. Ево шта пише у историји цетињске богословије о њених првих десет година:“Насртаји демонски на светињу Божју који су најбруталније почели на Петровдан 1991. године каменовањем Ћивота Светог Петра од стране дела цетињске светине, непрекидни су пратилац и реметилац живота и духовно-просветне мисије Митрополије и Богословије свих ових година, до наших дана. Каменице су засуле и оскрнавиле први славски колач Богословије и свећу о Лучиндану 1992. године. За ових десет година свака од генерација трпела је и подносила најразличитије нападе и тегобе.“(5)
Страшне су судбине оних који су, 1991, каменовали ћивот Светог Петра. То сви знају тамо где се збило.
Зло се шири
А шта, ових дана, беху крива деца и невини, па их убица поби?
Мора се знати – то је основа веронауке – кад се зло шири, оно удара на све и на свакога. А нарочито на невине. Зато се много мора пазити да, како каже Свето Писмо, очеви не једу кисело грожђе како после њиховој деци не би трнули зуби. Зло је распомамљено и ужасно, јер иза њега стоји моћна зла интелигенција, интелигенција без љубави, ђаво. У Новом Завету демони, силом Христовом истерани из бесомучних људи, улазе, по Његовом допуштењу, у хиљаде свиња, и оне крену у луди трк, и подаве се у језеру. Ту Господ на свињама показује шта се може десити са људима ако отпадну од благодати Његове.(6) Њега, како речи Свети Макарије Велики, обузима Богу својствени плач кад види пропаст људи, али их је Он створио као слободна бића, и допушта да они своју слободу користе – чак и на зло. Плаче, али допушта.
Дакле, све пише у Светом Писму: и о Богу, и о људима, и о демонима.
Али, неће људи да читају Свето Писмо.
Неће да знају истину Божју.
И онда мисле да је лако ратовати с Богом.
А није. Јер је Божја казна у томе да се Он повуче и остави људе да жању оно што су са ђаволом сејали.
Уместо закључка
Опасно је време. Лудило богоборства захватило је човечанство, и оно се налази на ивици пропасти. Сенка тог лудила пала је, ових дана, и на Цетиње; после насртаја на Цркву Божју, дошло је и до збивања која су, како ми се чини ( дај Боже да грешим! ), демонска пародија на „Горски вијенац“, на славни чин две цетињске породице који Његош, песник слободе, опева у свом делу.
Трагедија данашња почела је рушењем капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену, где је Његош дао аманет да почива. Хоће ли се, и када, трагедија богозаборава претворити у свенародну Литургију покајања и помирења са Богом, остаје да се види.
Стихом почевши, да овај ужас смислом укротимо – нека нам стих буде и завршетак.
Песма „Цетиње“ Матије Бећковића говори више од свих наших овоземаљских мудровања.
Ја имам једну представу детињу
Да сам живео некад на Цетињу.
Памтим свако лице што сам тамо срео
И гроб коме сам се у ведри дан пео.
И свако јутро чим бих прогледао
Прво бих томе гробу погледао.
Али као да више нема ни Цетиња,
Нити има мене, ни мојих светиња.
(Па више немам куда ни кренути,
Нити имам к чему главу окренути.)
Као да су среће и несреће моје
Везане за места која не постоје.
И као да се сав мој живот збио
У граду у коме никад нисам био.
УПУТНИЦЕ:
1.https://www.politika.rs/scc/clanak/514342/Joanikije-Tragedija-na-Cetinju-strasna-opomena
2.https://www.novosti.rs/c/crna-gora/vesti/1141850/vlada-mora-padne-poruka-socijaldemokrata-crne-gore-nakon-potpisivanja-temeljnog-ugovora
3.https://www.pecat.co.rs/2022/08/umesto-uvodnika-ludilo/
4.https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3987859/mihailo-medenica-o-cetinju-junastvo-dokazujete-mrskajuci-monahinju-koja-ne-pominje-sebe-u-molitvama-no-vas
5.http://www.bogoslovija.me/?page_id=17
6. svetosavlje.org/omilije/18/
