У роману „Возом за Самарканд“ награђивана књижевница Гузељ Јахина, коју су читаоци у Србији упознали преко романа „Деца Волге“, задире у болне теме из прошлости Русије, које су се несумњиво одразиле на савремено руско друштво. Тим пре се вештина њеног писања јасно одражава на свакој страници романа који зрачи животном снагом.
Последњих година Руског грађанског рата животе дуж Поволжја односила је глад. Многобројна деца постала су сирочад, скитнице и бескућници. Бољшевичка влада одлучила је да око 150.000 напуштене деце која су умирала од глади хитно евакуише у провинције у којима је било више хране.
Ова прича почиње 1923. када командир Дејев и комесарка Бела организују евакуацију пет стотина деце-бескућника из Казања за Самарканд. Дејев се попут Одисеја, Херакла или Јасона на путу супротставља апсолутном Злу – Смрти која долази у разним облицима, као Глад, Болест или Убиство. Ипак, у очима деце, током шест недеља путовања нижу се узбудљиве и опасне авантуре кроз непрегледна пространства: од шума Поволжја и казашких степа, преко пустиње Кизилкум и планина Туркестана. Широка палета судбина и ликова: избегли сељаци, чекисти, козаци, ексцентрични свет малих скитница с њиховим необичним језиком, психологијом, сујеверјем и надама смењују се у неочекивано дирљивим ситуацијама и мизансценима.
Гузељ Јахина је руска књижевница и сценаристкиња татарског порекла. Њене кратке приче и поетски радови објављивани су у бројним књижевним часописима. Први роман Јахине „Зулејха отвара очи“ (2015) постао је књижевни догађај у Русији, а проглашен је за најбоље прозно дело на Међународном сајму књига у Москви 2015. године. Роман је добио најважнију руску књижевну награду „Велика књига“ и награду „Јасна Пољана“. Јахина је 2020. године награђена наградом руске владе за допринос култури.
Извор: Правда
