Пише: Сретен Егерић, пуковник у пензији

Од почетка Специјалне војне операције у Украјини, земље претходне СФРЈ се „утркују“ која ће више наоружања и војне опреме испоручити Украјини, у циљу распиривања сукоба, а којим се само продужити агонију украјинске државе и војске.

Поједине републике претходне СФРЈ су као делови територије неких других друштвених творевина или државних организација, неперекидно већ више од два века учествовале у „походу на Исток“ и покушају „дисципиновања Руса“. У саставу Наполеонове „Велике Европске Армије“, у саставу „K und K“ монархије, а затим и у саставу Хитлерових елитних армија, борећи се са претходно наведенима раме уз раме, „дошли“ су чак до далеке Волге. Већина их се није вратила са тог „путовања“, оставши умотани у танко војничко ћебе или шаторско крило и покопани негде у широким руским степама. Појединци су, након пропасти Хитлерове солдатеске и доспевања у руско заробљеништво, превртљиви као и увек (из страха од заслужене казне због почињених злочина), успели да убеде Совјетско и Југословенско комунистичко руководство, да су „увидели своју грешку“ и у „име интернационализма“ желе да пређу на страну победника, тражећи опроштај и чекајући прилику да стекну новог господара.

И заиста, бише чланице СФРЈ распадом претходне државне заједнице, чим су стекле „самосталност“, постале су део „новог светског поретка“, оличеног у НАТО и ЕУ, који се када сагледамо поступање државних руководилаца дела њихових чланица према Руској Федерацији и њеним становницима у области политике, економије, културе, спорта, верских и националних питања и не разликују од претходних творевина које су походиле Исток и руски животни простор, и неславно се враћале из тих похода (карактеристично је да су на крају свих наведених „похода“ у главне градове, Париз, Беч и Берлин као победници улазили Руси). Пре почетка специјалне операције на простору Украјине углавном тајно, а након њеног почетка и јавно, у жељи да се додовре НАТО господарима, почеле су да достављају „војну помоћ“ украјинским ЗСО у стрељачком наоружању и опреми, преносним противоклопним и противаздухопловним системима, борбеним возилима (Словенија је доставила 35 комада БВП М80А заосталих из бивше ЈНА, каратеристично на дан напада Немачке на СССР), тенковима (РС Македонија је доставила 30 тенкова Т–72, добијених од Украјине за време рата са шиптарским тероситсима 2001. године), ваздухопловима (РС Македонија је доставила 4 авиона Су‒25 и неколико хеликоптерам Ми–8/17, такође прибављених од Украјине).

Каратеристично је да су државна и војна руководства новонасталих „независних држава“, једногласно после састанка Групе 20 најразвијених земаља, одбацила критике за своје поступке и издале саопштење, „да су одлуку о пријатељској помоћи Украјини донели самостално“. Државе које самостално не могу да закажу седницу парламента о доношњу кључних одлука за свој опстанак или да формирају владу без директиве из Вашингтона и Брисела, „доносе самостално одлуку“ о војној помоћи „јер су чланице НАТО“, а њихов глас у Савету НАТО се нити чује нити уважава. У „братској и пријатељској помоћи“, очигледно је да се ради о извршавању налога „господара“ и враћању старих дугова из периода сукоба на простору претходне СФРЈ. Неконтролисано испоручивање наоружања и муниције из Украјине сецесионистичким државама за време сукоба на простору претходне СФРЈ, (где је део оружаних снага наступао под нацистичким и фашистичким обележјима као ових година и у Украјини), ангажовању пилота за ваздухоплове (украјински пилоти су ангажовани за време сукоба на простору садашње Хрватске и ФБиХ за управљање‒пилотирање борбеним и неборбеним хеликоптерима, Ми–24 и Ми‒8/17 из састава хрватског ЗНГ или муслиманских оружаних формација), као и ангажовању пилота за ваздухоплове (украјински пилоти су ангажовани за време сукоба са шиптарским терористима 2001. године, на простору садашње РС Македоније за управљање‒пилотирање борбеним авионима Су–25 и борбеним хеликоптерима Ми–24).

Већ је поменуто да су наведена средства у неконтролисаној количини прибављења (уз сагласност САД) на простору Украјине (друге „пријатељске земље са Истока и Запада“ нећемо овде наводити, о њима ће бити речи у посебном чланку). Иако се последњих деценија НАТО посленици у Србији, из петних жила труде да докажу како је сецесионистичким државама у СФРЈ, наоружање, муницију и специјалисте за њихову примену „дала Русија, коју Срби неразумно воле, а мрзе благодатни и благотворни Запад“ (ваљда зато што нас је „Запад“ три пута у једном људском веку „равнао“ са земљом и распарчавао „за наше добро“, само ми ето то никако да схватимо), а не наша „братска и пријатељска Украјина“, која нам управо и ових дана упућује претњу, да ће заједно са Хрватском да нам се освети када будемо улазили у ЕУ!?. Непобитна је чињеница да је Украјина након распада СССР, све своје војне ресурсе распродавала и поклањала свакоме ко је радио у интерсеу пар земаља „Западног света“, користећи то као „улазницу у високо друштво“ истог. Желећи да докажу колико су „битни“ у функционисању организације која је у последњих четврт века водила 15 ратова од којих су неки и вишедеценијски (рат у Авганистану и Ираку), републике претходне СФРЈ се упињу из петних жила да део војне опреме из својих оружаних снага уступе као „војну помоћ украјинским ЗСО“.

Део наоружања који је испоручен је озбиљних квалитета и намене (35 БВП–М80А еквивалента једног механизованог батаљона, 30 тенкова Т‒72 еквивалента једног тенковског батаљона, авиони Су–25 еквивалента једног ваздухопловног одељења, хеликоптери Ми‒8/17 еквивалента једног ваздухопловног одељења), али потпуно недовљни да донесу било какву промену на бојишту. Средства која су испоручена (по добром НАТО обрасцу, када објаве да имају намеру да их испоруче, већ се налази на најављеном одредишту), су или већ уништена или заробљена од стране Савезничких снага (Војска РФ и јединице Војске ДНР и ЛНР) У претераној жељи да истакну своју важност у оквиру НАТО долазило је чак и до комичних ситуација. Испоручено је стрељачко и противоклопно наоружање које је су украјинске ЗСО избациле из своје употребе и немају муницију за исто, испоручени су минобацачи МБ–57 60 mm, из Хрватске обојени у НАТО тамно‒маслинасту боју (али смао цев, док је подлога МБ, двоножни лафет МБ и нишанска справа НСБ–1 задржана у СМБ боји ЈНА), из ФБиХ обојени су у зелену боју, (површно, тако да се испод исте уочава основна боја СМБ‒ЈНА). Највише чуди поступак суседне „самосталне државе“, чланица НАТО, која за своје постојање може да захвали руским царевима, а у двадесетом веку руским олигарсима, јер је од почетка свог настојања „трчала“ у Петроград и Москву, да ли по злато, да ли по прах и олово, да ли по политичку подршку, која је такође испоручила минобацаче МБ–57 60 mm (које није имала времена ни да обоји у НАТО заштитну боју, већ их је задржала у основној боји, у СМБ боји ЈНА), испоручила је униформе М–89 и М–93А, из резерви преосталих после одвајања од ВЈ, са којих није скинула, због хитности да докажу способност „интероперабилности“ ни ознаке‒амблеме ВЈ са левог рукава блузе и ветровке. Све наведено је заробљено од стране Савезничких снага. Ових дана стигла је још једна „ударна вест о братској помоћи“–„Хрватска поклонила Украјини времешне совјетске топ‒хаубице М–46 у калибру 130 mm који су произведени 50‒тих година прошлог века“. Поклон из хрватске, украјинским ЗСО не чуди. Већ је наведено да се ради само о враћању услуга пруженх деведесет године у разбијању претходне СФРЈ. Интересантан је разлог и количина оруђа „поклоњених“ украјинским ЗСО‒15 оруђа, број која не одговарају ни једној војној формацији, основна артиљеријска ватрена јединица у свим армијама је батерија–ранга чете, (која у свом саставу најчешће има четири или шест оруђа, изузетно осам оруђа), батерија је у саставу дивизиона‒ранга батљона (који у свом саставу начешће три батерије са 12 или 18 оруђа, изузетно 24 оруђа). У појединим варијантама организације четири до пет батерија чине.

Артиљеријски пук (мада у савременим армијам то представља реткост преосталу из половине двадесетог века). У досадашњим сукобима на простору Источне Украјине и у току спровођења Специјалне војне операције, није уочено да и једна од сукобљених страна користи или је користила оруђа 130 mm М–46, иако се у резервама Русије налази неколико стотина ових оруђа и више стотина тона муниције за њих. Украјинско државно и војно руководство је највероватније оруђа 130 mm М–46 и муницију која су им преосталу након распада СССР‒а, у претходним деценијама продала или поклонила различитим државама или побуњеничким и сепаратистичким оружаним групама и покретима. Основни подаци о оруђу 130 mm М–46 Oруђе 130 mm М–46, је топ совјетске производње ( руски : 130‒мм пушка M–46 образца 1954 года, индекс М–„Мотовилиха“, по називу градског округа у гарду Перм, а индекс 46 по години када је донета одлука о почетку пројектовања оруђа). Развијен на бази морнаричког топа Б‒13/Л50, калибра 130 mm, чијим се каснијим усавршавањем дошло до морнаричког топа М–36 калибра 130 mm, који је уз потребне модификације прилагођен у вучно артиљеријско оруђе копнених снага, а у циљу замене артиљеријских оруђа‒топова из другог светског рата, калибра 122 mm и 152,4 mm. Развој оруђа је започет у априлу 1946. године, након задатих тактичко техничких услова од стране Главне артиљеријске управе црвене Армије. Испитивања су завршена 1950. године, а наредне године је отпочела производња и увођење у оперативну употребу у јединице Совјетске армије. Топ је у СССР‒у произвођен од 1951. године до 1971. године. Топ је први пут јавности приказан 1954. године, на паради у Москви, те је стога у НАТО означен као топ модел 1954. Намена и тактичко‒техничке карактеристике оруђа 130 mm М–46 Топ 130 mm М–46 намењен за неутралисање и уништавање непријатељске артиљерије, живе силе и борбених средстава у рејонима прикупљања и размештаја, командних места и центара везе, логистичких јединица и база, неутралисање и рушење утврђених објеката пољског типа.

У варијанти обалског оруђа (средином 1960‒тихгодина развијен је обалски топ 130 mm СМ–4 на бази већ постојећег модела, уз неопходне модификације и унапређења система и самоходни обалски топ 130 mm А‒222), топ 130 mm М–46 је намењен за дејство по пловним средствима непријатеља. Артиљеријске једине наоружане овим оруђима интегрисане су са радаром за коректуру ватре СНАР–10, као и каснијим верзијама радара. Основни подаци о уређају:

Калибар оруђа……………………………………………………………………………………………………………………. 130 mm,
Маса оруђа на путу–на маршу……………………………………………………………………………………………. 8.450 kg,
Маса оруђа на ватреном положају………………………………………………………………………………………. 7.700 kg,
Дужина оруђа на путу–на маршу (без возила за вучу)………………………………………………………… 11,730 m,
Дужина оруђа на ватреном положају………………………………………………………………………………….. 11,100 m,
Дужина цеви оруђа без гасне кочнице ……………………………………………………………………………. 52 калибра,
Дужина цеви оруђа без гасне кочнице …………………………………………………………………………………. 7,150 m,
Дужина цеви оруђа са гасном кочницом ……………………………………………………………………………… 7,600 m,
Животни век цеви (при пуном барутном пуњењу)…………………………………………….. око 3.500 пројектила,
Ширина оруђа (зависно од модела у маршевском положају)………………………………………….. до 2.450 mm,
Ширина колотрага……………………………………………………………………………………………………………. 2.060 mm;
Клиренс…………………………………………………………………………………………………………………………. до 400 mm;
Висина оруђа(зависно од модела у маршевском положају)………………………………………………. до 2,550 m,
Висина оруђа(зависно од модела на ватреном положају)…………………………………………………. до 1,800 m,
Елевација оруђа у степенима………………………………………………………………….. од -2 0 30 ’ до +45 0 Хоризонтални угао дејства оруђа у степенима (без померања лафета)……………………………………….. 50 0 ,
Брзина паљбе (пројектила у минути): ……………………………………………………………………………….. од 5 до 8,
Противтрзајући систем и повратна кочница………………………………………………………….хидро–пнеуматски,
Почетна брзина пројектила на устима цеви……………………………………………………………………………930 m/s,
Врста метка, дводелни, димензије (у зависности од врсте пројектила)…………………….130 mm х 845 mm,

Основне врсте пројектила за топ 130 mm М–46:
 Тренутно фугасни пројектил, ОФ‒44, домет……………………………………………………………………. 22.490 m,
 Тренутно фугасни пројектил, ОФ‒43, домет……………………………………………………………………. 27.490 m,
 Тренутно фугасни пројектил, ЕРФБ РА/ББ, веома великог домета, домет…………………………. 38.000 m,
 Панцирно–обележавајући пројектил, БР‒482 и БР–482Б,
 Осветљавајући пројектил, СП‒46,

Сем наведених пројектила користе се и пројектили за задимљавање бојишта, пројектили пуњени биолошким и хемијским агенсима (по изјавама корисника исти су уништени), пројектили за психолошко–пропагандна дејства (расејавање летака), као и пројектили других произвођача у свету различитих ознака и балистичких особина.
Број послужилаца…………………………………………………………………………………………………………………. 9 лица,
Време превођења из маршевског у борбени положај и обратно……………………………… од 8 до 10 минута.

У Совјетској армији топ 130 mm М–46 је додељиван артиљеријским јединицама армија и фронтова, док није замењен савременинијим оруђем калибра 152,4 mm 2С5 „Гиацинт“. Топ 130 mm М–46 је по лиценци или једноставном копијом произвођен у неколико држава света–који су представљали неквалитетнију верзију оригинала (НР Кина топ 130 mm Тип: 59, 59/1, 59/1М, 60, 83SPH; Румунија топ 130 mm Модел: A412, M1982; ДНР Кореја‒модели по кинеској лиценци) док је више држава извршавало модификацију, првенствено унапређењем калибра, повећање домета и прецизности, те повећање покретљивости и времена реаговања (НР Кина, ДНР Кореја, Куба, Египат, Индија, Израел, Румунија, Холандија, Србија), тако да технички подаци који се наводе за оруђе су различити од извора до извора, што често доводи у забуну.

Овај топ је у дужем временском периоду био међу артиљеријским оруђима са највећим дометом на свету. За вучу, топа 130 mm М–46, превоз муниције и послуге у почетку је коришћен тешки артиљеријски тегљач гусеничар АТС‒59 и АТС‒59Г (развијени на бази тенка Т–55, коришћењем погонске групе, трансмисије и ходног дела), а касније тешка теренска возила‒камиони, најчешће погона 6х6 (зависно од земље кориснице избор типа и произвођача возила извршаван је у складу са потребним карактеристикама и могућностима набавке на светском тржишту). Током Вијетнамског рата, ОС Северног Вијетнама су масовно користиле топ 130 mm М–46, и изражавали су изузетно задовољство његовим карактеристикама, америчке ОС изражавала су респект према јединицама опремљеним овим оруђем, те ангажовала знатне војне ресурсе за њихово откривање и неутралисање. Сматран је као најбољи примерак пољске артиљерије од обе стране током овог рата. Топ 130 mm М–46 и поред појединих својих недостатака (велика маса, велик број послужилаца, дуг временски период за превођење из маршевског у борбени положај и обратно), и данас представља изузетно робусно и прецизно оруђе, са врло ефикасним пројектилом на циљу и великим дометом. Званична дела „Jane's Armour and Artillery 2003-2004“ и „ The Military Balance 2021 “, нуде различите података о карактеристикама оруђа, броју земаљ корисница–43 земље и броју оруђа у земљама корисницама (појављују се вишкови у битним борбеним системима од неколико десетина док чак неколико стотина оруђа), што у суштини указује на нетачност података.

Очигледно је да земље и оружани покрети не пријављују све врсте борбених средстава које имају у својој опреми и приказују нетачан број борбених средстава. На основу извора „Batey ha-Osef Museum, Tel Aviv, Israel“, основним моделом топа 130 mm и различитим типовима модификација артиљеријских оруђа основног модела, тренутно је у свету наоружано између 60 и 70 држава и оружаних покрета, који располажу са од 10 до више од 600 оруђа, а која су до сада кориштена у око 30 оружаних сукоба у свету. Могући разлози предаје топова 130 mm М–46, од стране Хрватске украјинским ЗСО Обзиром да су украјинске ЗСО снабдевене у претходном периоду у великој количини самходним артиљеријским системима калибра 122 mm, 152 mm и 155 mm, као и вучним оруђима калибра 122 mm, 152 mm и 155 mm, који су претрпели велике губитке истих на бојишту, и даље представљају претњу Савезничким снагама (а посебно цивилном становништву, јер се масовно користе за неселктивно гађање цивилних циљева и циљева који садрже опасне силе), питање је у чему је допринос предаје 15 оруђа 130 mm М–46 украјинским ЗСО, од стране Хравтске. За очекивати је да је „поклоњена“ и муниција за наведена оруђа (у неутврђеној количини).

Сем прикупљања политичких поена код домаће и дела јавности земаља „Западног света“, и као што је раније речено испуњавање жеље и воље „господара“ и „варћање дугова“ из времена тајног наоружавања Хрватске од стране Украјине, процена је да је основни разлог доставе наведених оруђа јачање система обалске одбране украјинских ЗСО у рејону Николајев и Одеса. Oд наведених артиљеријских оруђа могуће је формирање покретних обалских артиљеријских јединица и увезивање са већ постојећим противбродским ракетним системима „Harpun“. На овај начин украјинске ЗСО би обезбедиле жилавост и слојевитост одбране обалног руба на правцу Николајев–Одеса и отежала извршење евентуалног поморског десанта Савезничких снага. На основу броја оруђа, украјинске ЗСО биле би у могућности да формирају две до три покретне обалске батерије и један самостални вод (уколико наведена оруђа не буду уништена у току пребацивања до места употребе од стране Савезничких снага), којим би могли да се припрем за поседање дела обале на правцу од Николајева до Одесе. Најава и идеја украјинских војних руководилаца да сем поседања дела обале, предстоји и могућност поседања Змијског острва и распоређивање три до четири артиљеријска оруђа на истом, није спроводљива. Обзиром на површину острва, иста би представљала врло уносан циљ и били би уништени од савезничких снага у веома кратком периоду (посебно је питање на који начин би било извршено премештање артиљеријских оруђа, када украјинске ЗСО нису у могућности да преместе људство до наведеног острва).

Закључак

„Поклон“ 15 оруђа 130 mm М–46 украјинским ЗСО, од стране Хравтске су превасходно „симболичан“ гест и испуњавање жеље и воље „господара“ и „варћање дугова“ из времена тајног наоружавања Хрватске од стране Украјине. Наведени број оруђа не може донети значајној промени на бојном пољу. Савезничке снаге ће највероватније у наредном периоду предузети мере лоцирања и уништења наведених средстава пре њиховог довођења у рејоне борбених дејстава, а и евентуално приспела средства биће врло брзо неутралисана или уништена у рејонима примене. Надамо се да државно руководство Русије неће заборавити ко је и на који начин помагао рат против руског народа, као што је учињено након досадашњих ратова у деветнаестом и двадестом веку.

Више о стању на украјинском фронту прочитајте ОВДЕ.

Извор: Српска аналитика