Пише: Весна Веизовић
Када је први пут делегација Србије села за преговарачки сто са шиптарским терористима објашњење народу било је – морали смо, запретили су нам бомбама и санкцијама. Претњи можда јесте било, али су оне биле личне природе – ако не седнеш ти, наћи ћемо ко хоће!
Међутим, народ коме је ратова било сасвим довољно за један век, прогутао је то као и све оно касније што следи.
Данас се одиграва једна друга „битка“, такође у Бриселу и такође са шиптарским окупаторима и њиховим налогодавцима из Вашингтона и Брисела, једино се надамо да ову лаж Срби неће лако прогутати.
До потписивања Бриселског споразума на Косову и Метохији све је било српско! Пре свега институције које су све до једне погашене да би се паралелне, шиптарске и при том потпуно неуставне, легализовале и тиме је Косово са фунсотом добило још један облик државности, а који му је омогућила управо тадашња влада Србије. Истим путем кренула је и српска имовина, српски рудници, језера, енергетски систем, телеком…
Некадашњи терористи УЧК прерасли су у „косовску полицију“ и „специјалну војску Косова“. Вође терористичких организација постају високопозиционирани политичари. Успостављене су границе, које ми радије зовемо „администратвни прелази“ јер звучи мање сурово, будући да смо у потпуном миру изгубили читаву територију.
Све је то припало народу који једва да броји милион становника у српској покрајини. На све то српска власт је пристала ради реализације једине тачке из Бриселског споразума која је наводно требала да иде у корист Срба, односно успостављање заједнице српских општина. Дакле, власт је предала читаву покрајину, сву имовину, активно учествовала у изградњи шиптарске, односно косовске државности само да би се оформила заједница Срба која није на већем нивоу од НВО неке националне мањине у другој држави.
Овакав политички однос био би разумљив да су Шиптари нуклеарна сила па је њихов број занемарљив у односу на то какво оружје поседују. Међутим, некадашњи пастири и љубитељи коза не само да не производе никакво оружје, већ су и у војноспособном смислу али и у поседовању наоружања инфериорни у односу на Србе.
Све што је Србија предала, није предала због Шиптара, већ Европске Уније и Америке.
Ипак, сада имамо ситуацију да нас бивши изасланик САД за Западни Балкан, Ричард Гренел, забринуто обавештава да Аљбин Курти није пристао не само на предлоге Александра Вучића, већ ни на један предлог ЕУ и САД.
Његов задатак је да сада поверујемо како се један мали, у сваком смислу неспособни народ кога не само ЕУ и САД, него и Србија могу да згазе, сада отргао контроли и поставља своје услове светским силама. Народ који је од својих пулена добио све, сада одбија све а они очајни чупају косу са главе. Што би рекли – ма ајде…
Преговори су завршени тако што нам је дат демагошки одговор да неће бити још једног погрома Срба, али и чињеница да од неког заједничког решења нема ништа. Сазнали смо додуше и да од новембра за Србију нема више руске нафте, ако не признамо независност Косова и услове Куртија са којима се не слаже ни Брисел али ће нас свеједно тај исти Брисел ставити под санкције.
Са друге стране ситуација на Косову и Метохији је све напетија. Шиптарска полиција успоставља додатне пунктове на административним прелазима, активно се ради на промени таблица и личних карти, малтретирања Срба су све учесталија, број припадника шиптарских терориста преобучених у некакве војне униформе све је већи, што ионако суморну атмосферу чини још напетијом.
Једино што смо конкретно могли да разумемо из обраћања Александра Вучића јесте да ће у случају једностраних акција шиптарски Срби, односно они са „Српске листе“ напустити шиптарске институције и парламент и тако указати протест дрском понашању Приштине. Да је бар реч о неком народу који нам је непријатељ, па и да се насмејемо. Еквавилент оваквом „протесту“ и „решењу“ једног од кључних проблема било би да вам је подстанар окупирао читав спрат, а ви у знак протеста одлучите да се потпуно иселите из куће. Мада неке посебне компарације није потребно ни наводити јер је ситуација коју живимо бизарна.
Неко би се запитао одакле Ричард Гренел, бивши, акценат на то бивши изасланик САД за западни Балкан, који је својевремено врло успешно агитовао за шиптарску страну, сада тако забринут што Шиптари неће да попусте. Као што нам не требају, по речима нашег председника руске војне базе у Србији, тако нам не требају ни лобисти из Русије, па је унајмио, само народна Банка зна за који новац, Ричарда Гренела за личног лобисту и саветника. Једино што га Гренел саветује јесте како убедити српску јавност да је крај пута „косовског питања. Није ли све бизарније?
Или са друге стране јасније да смо ништа друго неко америчка колонија, којој наравно не смета америчка војна база на тлу Србије, која је потписала ИПАП споразум по ком НАТО или било који западни окупаторски војници могу да се шеткају Србији са посебним допуштењима, сада је преостало још само да се јавност убеди како су Шиптари нуклеарна сила која ће нам доћи главе уколико не укуцамо и последњи ексер у сандук државности Косова.
И она представа од пре месец дана када је Приштина планирала да у дело спроведе једнострани план промене таблица и личних карти, а у којој је учествовао и државни врх Србије, није ништа друго до припрема јавности како ће наводно бити и шта нам се спрема уколико не попустимо. Ето зашто се из Брисела први јавио Гренел, да са позиције америчког стручњака јави како се Шиптарима ништа не може и да ће уколико кренемо ђоном, тај ђон ударити нас у челу. Али да ли би заиста тако било или су то само сублиминарне поруке, не искреног лобисте српске стране, већ ревизора за спровођење америчких интереса?!
Све написано познато је нашој јавности, а некима је и јасније! Нисмо ми као народ уцењени, уцењена је власт и посебно Александар Вучић коме се увелико љуља столица власти, нити смо неутрални, нити је Гренел српски лобиста, а посебно нису Шиптари некаква сила која може да поставља услове Европској Унији и Америци, једино што Аљбин Курти може то је да испуњава оно што му је запад задао.
Али ту је већи проблем, а то је да се можда сама српска јавност, потпомогнута овим представама, застрашивањима и окупирана личним егзистенцијалним проблемима и сморила и уморила од косовске теме, те је процењено да је сад тај прави моменат када анестезија још увек ради над Србима да се једном за свагда реши питање Косова и Метохије.
Није ми намера да ширим дефетизам, то је посао Александра Вучића и његових пулена, наше је међутим да ставимо прст на чело и погледамо истини у очи. Истина је та да без Косова и Метохије нема ни Србије. Јесмо стигли „цара до дувара“, али кад си сатеран у ћошак, ако имаш имало храбрости и самопоштовања почећеш да уједаш, гребеш и гризеш. Саветујем онима који потцењују српски народ да се замисле над овим. Што би Руси рекли „нек прокључа јарост благородна“. Народног гнева се бојте „великаши, проклете вам душе, који на комаде раздробисте српску земљу“. Неће помоћи ни Ричард Гренел, ни било ко. Да не буде да нисмо рекли.
Извор: Васељенска
