Пише: Др Иван Пајовић
После првих вести да ће Ненси Пелоси посетити Тајван, кинеске власти дале су одлучну изјаву да ће то изазвати војни одговор Кине. Чак су кинески медији говорили како њихова авијација може да пресретне и обори авион у ком се Пелоси налази. Напрегнутости су трајале до момента кад је авион слетео на острво. С почетка се чинило да власти САД неће ризиковати, али су ипак повукле тај ризични дипломатски потез. Иако се кинеска авијација подигла у ваздух, а Кинези извели војну технику на улице својих градова, америчком авиону се ипак нису приближили. Пелоси је хладнокрвно обавила свој дипломатски задатак и сутрадан одлетела. После њеног одласка изведене су велики морнарички маневри кинеске војске и уведене санкције против саме Пелоси и тајванске државе. Светска јавност је страховала да ће се маневри завршити десантом на острво, али та су се страховања показала као неоправдана.
Занимљиво је да је још једна америчка делегација недавно посетила Тајван, а сценарио са кинеске стране је био исти – дипломатски протести и војни маневри. Види се да, упркос свим претњама, Кина није спремна на конфронтацију са САД.
У исто време Американци добро схватају слабости Кине. Постоје и разлози зашто је то тако. Пре свега у питању су војни потенцијали сукобљених страна. Цео свет зна да Америка троши баснословне суме на наоружање. Према најсвежијим подацима, у претходној години САД су за војне расходе издвојиле 801 милијарду долара, док је Кина издвојила 293 милијарде. Што се војне технике и опремљености тиче, Американцима нема равних, јер поседују најнапредније оружје. Америчка ратна флота располаже са 11 носача авиона, док кинеска за сада само са два. Американци имају предност у авијацији, како по квантитету, тако и по квалитету. Додуше, Кина је последњих година веома увећала свој војни потенцијал, али он и даље знатно заостаје за америчким и чини се да ће тако остати и наредних година. Другим речима, Кина није спремна за отворену војну конфронтацију са САД.
У овом контексту на месту је споменути и нуклеарни потенцијал. САД располажу са 5428 нуклеарних бојевих глава, а Кина са 350 (што свакако није мало!). Кина има и велике слабости на пољу технике противнуклеарног, тј. противракетног реаговања, за разлику од САД и Русије. И ратно искуство је веома битан фактор. Кина нема никаква ратна искуства у савременим конфликтима, а последњи конфликт у ком је извукла неко искуство и то неуспешно, био је Кинеско–Вијетнамски рат још 1979. године. Кина је веома увећала војну силу, али се њом нигде није користила. За разлику од њих, Американци имају мноштво ратних искустава која не треба ни набрајати. Уопште узев, на чисто војном плану Кина за сада не може да се такмичи са САД.
Кина фактички нема савезнике, ни у региону, нити у свету. Једини кинески савезник је Северна Кореја, са којом има потписан споразум о војној помоћи и сарадњи, у ком су утврђене обавезе обе земље у случају напада треће силе. То је једини такав војни споразум који Кина има. Са друге стране, Кина има конфликтне односе скоро са свим својим суседима: територијална питања са Индијом, компликоване односе са Вијетнамом, проблем са Јужном Корејом и Јапаном. Антикинеска осећања распрострањена су по целом региону. Американци, пак, имају читаву мрежу савезника и вазала по целом свету, па и у Азији. Традиционални амерички савезници су Јапан, Јужна Кореја, Тајван, Филипини, Аустралија, Нови Зеланд и Сингапур. Са неким од ових земаља САД има војни споразум о заједничкој одбрани, спроводе се заједнички војни маневри, а мноштво америчких ратних бродова налазе се по лукама и војним базама у непосредној близини кинеске обале. Постоји и интересантан споразум под називом QUAD, у који улазе САД, Јапан, Аустралија и Индија. Овај пакт је тенденциозно формиран је са циљем обуздавања Кине. Иако Индија није близак савезник САД, у њој постоје јака антикинеска осећања и пуно територијалних спорова са Кином.
Кина има и озбиљне сепаратистичке покрете унутар сопствене територије. Ови покрети обуздани су кинеском диктатуром, али у случају нестабилности они могу започети процесе одвајања сепаратистичких региона. Најјачи сепаратистички делови Кине су Синђан (или Синкјанг), тј. Ујгурски аутономни округ и Тибет. Они заузимају велики проценат укупне територије Кине, а присутна је јака мржња према кинеској власти.
Упркос затегнутим политичким односима, САД и Кина су блиски економски партнери и умногоме зависе једна од друге. Кинески извоз зависи од САД у висини од 16,5%, а увоз 8%, што говори да су САД највећи трговински партнер Кине. У економији САД Кина заузима суштински важно место, јер извоз САД од ове земље зависи у висини од 8%, а увоз 19,5%. Штавише, ако се у обзир узму и сви савезници Америке у Европи и Азији, економски притисак који би се могао извршити на Кину просто је колосалан. Економска моћ Кине постала је могућа искључиво захваљујући Америци. После сусрета Мао Це Тунга и Никсона 1971. године односи две земље су одмрзнути, а реформе Денг Сјао Пинга дале су могућност странцима да инвестирају у Кину. Крах економских односа са Америком Кини би донео губитак западних тржишта и неизбежни економски колапс.
Кина може и присилно бити блокирана од стране америчких оружаних снага, пре свега морнарице и авијације. САД имају и даље толику моћ да блокирају Кину са мора и на тај начин уведу потпуну блокаду великог дела кинеске трговинске размене и доведу до колапса кинеске економије. Кинеске оружане снаге аналогну могућност не могу ни да сањају.
Све речено доводи до једног закључка: Кина, ма како да је ојачала, још не може да парира америчкој војној, економској и политичкој моћи. Тога су свесне и кинеске власти, па се стога не упуштају у озбиљну конфронтацију са светским хегемоном, ма колико изгледало да је он у опадању.
Извор: Правда
