Пише: Еамон МекКини ( Еаmon McKinney-Strategic Culture Foundation)
Прошло је пет месеци откако је Русија кренула у офанзиву за ослобађање народа источне Украјине. На самом почетку, изливи љубави и саосећања према Украјини из смера колективног Запада били су срцепарателни. Медији главног тока (mainstream media прим.прев.), само што су прешли са теме саучесништва у геноцидном Ковид пројекту убацили су у брзу брзину. Русофобија на стероидима је била "нови модни хир". Све што је руско морало је да се забрани и наравно, Путин је био нови Хитлер. Блогосфера се упалила од нове теме којом велики и добри могу патвореним морализаторством (virtue signalling прим.прев) да осигурају себи пут у рај. Украјинске заставе чинило се да су биле посвуда а боје плава и жута су постале модна ставка за сваки дан. Западни лидери су се сударали као муве без глабе да денунцирају Русију и на сва звона изјаве своју љубав и подршку украјинском народу за вјек вјекова .Наравно, не према свим Украјинци, то не важи за рускоговорећи народ на истоку који су претходних осам година бесомучно бомбардовани и убијани, већ само од недавно они грађани који су доведени ‘у незавидну позицију’ , они који нису говорили руски
То селективно саосећање било је oбелодањено у потпуности када су све западне марионете политичари уживеле у улогу жестоких момака на пун гас у покушају да тренирају строгоћу у свом бирачком телу које их је у пост сovid времену већ у великом броју презирао.
Али авај , ова западњачка љубавна веза је била сувише кратког даха за глобалисте, провели су осам година покушавајући да провокацијом наведу Русију на офанзиву. Док су западне владе наставиле да изјављују своју подршку марионети Зеленском, народ Запада се брзо охладио у својој привржености. Можда је то било онда када су схватили да су их поново лагали и да сукоб није почео у фебруару, већ да је у ствари трајао осам година. Можда зато што су схватили да рат воде украјински неонацисти који су чинили бруталне злочине над народом. Или можда сазнање да Украјина заправо није демократска држава, већ насилни репресивни режим који је угушио демократију. Авај, вероватније је да је то зато што почињу да схватају ко ће платити цену за рат, они лично.
Западна Европа ће ускоро искусити дугу хладну зиму. Несташице хране и енергије заједно са неконтролисаном инфлацијом натераће их да се запитају о правој цени рата у стварности. Тешко ће погодити континент који је у великој мери живео неометано мирно и релативно комфорно од 1945г. Чак и они најврлији љубитељи Украјине с почетка сада преиспитују свој став. Укључујући и многе западне лидере који су дошли до неизбежног закључка да Русија побеђује у рату и да је украјинска војска у немогућој позицији. Шавови пуцају међу земљама чланицама ЕУ, које се углавном нису ни волеле. Политичари ће ускоро морати да одговоре грађанима, који ће желети одговоре зашто се боре против Русије и зашто немају грејање. Коју год подршку рату да су имали на почетку, чини се да се у великој мери исцрпела. Ипак, за њих, или боље речено њихове господаре, није све изгубљено.
Представници ЕУ, САД, Британије, Јапана и Јужне Кореје састају се почетком јула у Швајцарској да разговарају конференцији са циничним називом " Конференција о опоравку Украјине". Веродостојнији наслов би био "Како финансијски моћници могу да профитирају од чемера и јада које смо изазвали" али они преферирају домашаје који њима неће нашкодити . Западни финансијски лешинари већ одлучују ко ће шта добити од онога што је остало од украјинске лешине. То је вежба у којој су добро увежбани. Иста неолиберална шок терапија наметнута Русији после разбијања СССР је управо оно што је планирано за послератну Украјину. Приватизација имовине државног сектора, реформа закона о раду (који су снажни у Украјини) реформа земљишта и продаја украјинског земљишта и имовине страним инвеститорима. Или још отвореније, силовање Украјине и наметање корпоративне државе финансиране од Запада.
Има јако мало расправе о било каквој обнови земље, све је само у питању опште грабежи. Уз неколико изузетака украјински народ се разумљиво жестоко противи свему томе
Истој већини Украјинаца се такође не допада чињеница да њихову некада поносну земљу воде олигарси и нацисти. Или да је демократски изабрани председник свргнут у државном удару који је био финансиран од Запада 2014г. Или то што су све опозиционе странке и медијске куће затворене. Или мобилизација њихових синова за рат у којем нису желели да учествују. Они добро обавештени људи из Украјине све врло добро знају шта се десило са Русијом због неолибералне шок терапије, они разумеју непријатеља против кога се Путин бори и знају да им његов непријатељ није пријатељ.
Запад жели да упути добродошлицу Украјини у топли загрљај ЕУ. То је убога будућност за земљу којој су одавно ускраћене основе некада здраве економије. Какво преимућство би могли да стекну уласком у банкротирану групу нација у неуспешном глобалистичком експерименту тек треба да се објасни на ваљани начин. Док у НАТО-у влада "западна интеграција" многи Украјинци виде бољу будућност гледајући на исток у правцу Русије. Подазумева се да ће Русија задржати кормило након сукоба у источној Украјини. Русија ће нема сумње инвестирати у обнову и развој тих ратом разорених региона. Председник Путин је то схватио од почетка, руске снаге су пажљиво избегавале непотребну штету на инфраструктури и цивилним жртвама. Питање, које је још увек остало без одговора, докле ће се Путиново послератно управљање продужити? Неолиберални послератни план ради на одређеним претпоставкама. Главно је да знају где ће се линије подвући, ако мисле да могу да предвиде Путинов крајњи циљ, можда ће желети да се осврну на чињеницу да до сада то нису успели. Првобитно је Путинова изнета стратегија била заштита грађана у Доњецку и Луганску, и денацификација Украјине. Међутим, ти циљеви су се променили, с обзиром да подела Украјине између истока и запада можда не одговара Русији. Имати комшију са пријатељским намерама са заједничким интересовањима много више одоговара његовом укусу. Ако западна Украјина падне у руке Запада, он нема илузија, доћи ће до континуираних сукоба различитих степена у догледној будућности .
Постоји сценарио где кијевска влада пада и бежи. Отворени и слободни избори се одржавају и украјински народ одлучује у ком правцу њихови интереси најбоље могу бити задовољени . То не би било могуће уз мешање Запада, само би Русија могла да обезбеди слободне изборе. Уколико народ одлучи да не жели западну неолибералну шок терапију и окрене се истоку и Русији, несумњиво би председник Путин поздравио слободну и демократску Украјину као своје старе пријатеље. То је оно што је влада Украјине урадила 2014.г године, то је узроковало државни удар Мајдан да се демократски изабрани Јанукович замени западном марионетом. Јанукович је одлучио да му се не свиђа понуда ММФ-а или њихово условљавање и уместо тога договорио је бољи споразум са Москвом "без обавеза". Тада је рат заправо почео. По том питању би могло да се заврши.
Непосредно пред пад Берлина 1945. године, где су и западне и руске снаге стезале обруч, заробљени Берлинци су се помирили са својом судбином, али ипак је међу њима кружила шала, "уживајте у рату, јер ће мир бити ужасан". Они Украјинци који имају довољно среће да буду далеко од ратне зоне, треба да обрате пажњу. Јер ако буде како Запад жели, мир ће заиста бити ужасан.
The Planned Plunder of Ukraine — Strategic Culture (strategic-culture.org)
превод и адаптација
angloworld translations
anglo.world.translations@gmail.com
https://www.instagram.com/anglo.world.translations/
