Просечна пензија никада није била мања од 2008. године у односу на просечну плату, наводи се у тексту портала Независност.орг.
Додаје се да је посебно питање шта је са 150.000 старијих од 65 година који немају ни пензију ни социјалну помоћ. Вероватно ништа до следећих избора и нових обећања о социјалној пензији, упркос најновијим најавама председника Републике и Владе о скоријем значајном повећању пензија, оцењује се у тексту портала Независност.орг.
Премијерка Ана Брнабић најавила је 24. августа у разговору са представницима Савеза пензионера Србије, Синдиката пензионера Независност и Удружења синдиката пензионера кумулативно повећање пензија у новембру ове и јануару наредне године за укупно око 19 одсто. Практично, то је била реприза обећања председника Републике Александра Вучића, мада је то ван његових ингеренција, који је још средином јуна најавио да ће пензије бити повећане у два наврата, и да то кумулативно неће бити мање од 18 одсто. Да ли ће та повећања макар успорити тренд сиромашења пензионера видеће се наредних месеци, мада је извесно да ће захуктала инфлација брзо „приземљити“ тај „скок“ пензија.
Србија је у европском врху по броју старијих од 65 година иза Италије, Немачке, Португала и Грчке а тренд старења становништва траје дуже од деценије баш као на простору целог Старог континента. Међутим, за разлику од житеља Европе који ће у већини земаља дочекати пристојну пензију од које ће себи моћи да обезбеде сигурну и мирну старост, грађани Србије старе у средини која их види као „нужно зло“.
Наиме, просечна пензија данас је у односу на просечну плата најмања од 2008. године чак и поред свих наводних повишица које пензионерима обећава и које им је лично „обезбедио“ председник Србије. И то није све. Извештај о примени стратегије Агенда 2030. је показао да смањење стопе сиромаштво о чему се у Србији говори као да искорењено, најмање осећају старије генерације.
Кад се онда трагом ових информација упореди просечна пензија са просечном платом, па минимална пензија и број оних који је примају као и стотине хиљада оних који од ове државе не примају ни динара, постаје много јасније како је тешко старити у овом друштву.
Иначе, један од повода за ову анализу била је и јавна дебата „Сиромаштво старијих и Агенда 2030“, одржана у организацији Фондације Центар за демократију где сре могло чути да се у испуњавању циља смањења сиромаштва најмање стигло код популације пензионера односно старијих од 65. И не само то.
„Стопа сиромаштва старијих је једина стопа која од 2016. године није напредовала, чак смо се и удаљили од циља и дошли у ситуацију да је сиромаштво старијих које је традиционално било ниже од просека, сада чак и веће“, указала је Лидија Кузманов, ауторка истраживања о сиромаштву старијих. Она ће нагласити баш као и већина говорника у тој дебати да је пензија кључни избор благостања и основни извор прихода најстаријих а кад се мало детаљније осврнемо на то колико су пензионери плаћени, постаје сасвим јасно зашто ови људи све више тону у сиромаштво. Истина, не сви али већина.
Наиме, подаци из маја ове године доказ су срамне политике државе према најстаријима којима је у две године пандемије наводно помагала и шаком и капом. Истина је да у мају ове године милион пензионера прима чек мањи од 30.000 месечно, односно пензију мању од просечне (31.724 динара). Од тога око 100.000 људи прима пензију до 10.000 динара, 190.000 најстаријих прима месечно од 10.000 до 15.000 а чак 260.000 пензионера месечно живо са пензијом која се креће од 15.000 до 20.000 месечно. По 200.000 пензионера прима пензије од 20 до 25.000 односно од 25 до 30.000 месечно.
Дакле, како са 15.000 месечно да се преживи?
„Јако тешко. Ставите те износе у поређење са минималном потрошачком корпом и јасно вам је да тих 300.000 људи који примају мање од 15.000 месечно, живе прилично лоше“, каже Наташа Вучковић из поменуте Фондације.
Ови људе живе бедно али њима чак и није најтеже. У Србије 150.000 старих немају никаква примања и најчешће живе сами на селу потпуно изоловани, без медицинске и социјалне неге. То су људи који право на социјалну помоћ не остварују јер углавном имају некакву земљу у власништву што их онемогућава да добију помоћ а како нису уплаћивали доприносе за пољопривредну пензију, остали су без ичега. Истовремено, држава се хвалише како од почетка године буџет не финансира пензије већ се оне исплаћују из уплаћених доприноса. Зашто се макар део онога што је дотирано у ПИО фонд не пребаци на људе који немају ништа у виду социјалне пензије?
„Не само што постоји морални основ, него већ данас постоје и расположива средства за успостављање социјалних пензија. Када би се тих три до четири одсто БДП из општих пореза државе којима се допуњавају садашње пензије кроз један дужи транзициони период прилагођавања прерасподелило на сва стара лица – како на садашње пензионере, тако и стара лица која немају никакве пензије – сиромаштво старијих лица могло би да буде значајно смањено“, предложио је својевремено професор Економског факултета Михаил Арандаренко упозоравајући још да ће без увођења гарантоване пензије „социјалне разлике између старих лица наставити да се продубљују“.
„Јер, сада је све више ‘транзиционих губитника’, оних који су изгубили посао током 90-их и 2000-их, или остали заглављени у сивој економији, пензионише са врло ниским пензијама од којих често не може да се живи, или улазе у старост без права на било какву пензију“, упозорио је Арандаренко.
У данашњим условима где пола милиона људи ради за минималац не треба очекивати ништа комотнију старост ни за садашње раднике.
„Најгоре је што се изгубило поверење у ПИО фонд, више нико не рачуна на пензију, млади људи пристају да раде на црно само да би имали нека примања и не мисле шта ће с њима бити у старости“, констатовала је Надежда Сатарић из Удружења Амитy.
Она је скренула пажњу на још једну чињеницу која старијој популацији живот чини заиста туробним.
„Сва истраживања су показала вези између материјалног статуса и здравља, односно што мање примања то су људи болеснији а то значи да ако не улажемо у ове људе, мораћемо у здравство и то је поново трошак за државу. Морам да подсетим да је 2002. године пензија била у нивоу 67 одсто просечне плате а данас је 42 одсто“, исакла је Сатарић.
Посебно је важно знати да од оних стотина хиљада пензионера који примају бедне пензије укључујући и оне који немају ни динара, само 7,5 одсто прима и неку врсту социјалне помоћи.
„Па то је недопустиво нарочито кад знамо колико је људи ван пензијског система. То су углавном нешколоване жене са села које имају неку земљу на своје име а које и не могу да је обрађују. Ваља поново поставити питање релаксације критеријума за добијање социјалне помоћи посебно за старије у брдско-планинским пределима. Друго је питање 11.000 социјалне помоћи које неко добије а ја вас питам, шта ће једна особа с тим новцем. Па праг ризика од сиромаштва је 22.000 динара“, јасна је Сатарић.
Додајмо и то да је просечна пољопривредна пензија 13.000 динара. Држава наводно покушава да исправи неправду којом су и они са пола хектара имања и они који обрађују 20 хектара, изједначени пред системом. Предлог новог модела за решавање статуса пољопривредних пензионера очекује се да буде завршен до краја године, али се томе тешко надати с обзиром на чињеницу да је обећање дато почетком године а да Србија месецима нема Владу.
Досадашњи још важећи модел за утврђивање основице доприноса за пензијско инвалидско осигурање заснива се на једнаком износу обавеза које пољопривредници плаћају годишње, док дужина периода уплата нема битан утицај на пензијски износ. Једнак износ плаћали су пољопривредници који имају један хектар обрадиве површине и они који имају стотине хектара па су се дугови сиромашнијих озбиљно накаматали. Проблем је у обрачуну јер пољопривредни пензионери уплаћују доприносе на минималну основицу, која је веома ниска па им је због тога и пензија коју примају веома ниска.
Иначе, у истраживању „Пензијско осигурање пољопривредника“ (из 2010. године) економисте Бошка Мијатовића, наводе се различити примери решења за пензије пољопривредника у Европској унији. У више земаља пољопривредници су укључени у опште шеме пензијског осигурања заједно са осталим категоријама осигураника, а под једнаким условима, наводи се у тој студији. У Данској, на пример, постоји социјална пензија за све грађане која се финансира из буџета, па су и пољопривредници укључени у њу.
„У више других земаља посебно је регулисано пензијско осигурање пољопривредника. У Мађарској и Румунији самостални пољопривредници нису укључени у обавезно пензијско осигурање, већ се осигуравају добровољно. У Великој Британији су пољопривредници обухваћени обавезним осигурањем, али је омогућено да иступе из овог осигурања уколико им је приход испод одређеног износа. Ово мировање осигурања се касније не рачуна у пензијски стаж“, пише у поменутој студији. У Немачкој је пензијско осигурање такође обавезно за власника и чланове његове породице. Доприноси се одређују на основу вредности имања.
Подсетимо укратко да је Агенда 2030, документ који усвајају Уједињене нације а чија је суштина одрживи развој који превасходно треба да допринесе смањењу сиромаштва, неједнакости и неправде. Иза 17 кључних циљева налази се стратегија како учинити свет бољим местом за живот, а томе би требало да допринесе и 169 специфичних циљева које треба испунити.
За разлику од миленијумских циљева, Агенда 2030 није фокусирана само на земље у развоју већ на све државе, јер је глобална сарадња неопходна да би се ови циљеви остварили. Србија се обавезала да своје политике и деловање усклади са циљевима одрживог развоја УН, подсећа портал Независност.орг.
Извор: Независност
