Ваше песме преведене су на више језика, изгледа да поезија не познаје границе нити језичке разлике. Колико је за Вас то значајно?
Књижевност је, као један од видова уметности, увек имала за циљ стимулисање људског духа и чула. Потреба за уметношћу стара је колико и човечанство, а примена модерних технологија омогућила нам је да лакше ступимо у комуникацију са колегама из других земаља. Будући професор руског језика и књижевности и књижевни преводилац, имам увид у стваралаштво аутора из Русије и са простора некадашњег Совјетског савеза. Та плодоносна сарадња изнедрила је многе књиге које сам превела, али и појединачне песме или приче, делове есеја или романа који су објављени у релевантној књижевној периодици у Србији. Књига прича песника, књижевника и преводиоца из Киргистана, Рахима Каримова, 2019. године је добила награду за најбољу преведену књигу од стране Удружења књижевних преводилаца Црне Горе. Песничка књига „Пространство у снегу“ ,Алма, књижевника, есејисте, публицисте и преводиоца из Румуније, Леа Бутнара, прижила је читоацима уживање у истинској поетици аутора који је од стране Удружења писаца Молдавије номинован за Нобелову награду. Књига прича „Желим да видим твоје очи“, Галаксијанис,) истакнутог књижевника и заслужног новинара из Узбекистана, Кучкара Наркобила која за тему има совјетски рат у Авганистану веома је лепо прошла и код критике и код читалаца прилазећи теми рата на један философски, емпатичан начин потврђујући да су у рату сви губитници и да човек након свега што у њему доживи, а ипак остане жив, никада више не може бити исти. За ту књигу је аутор одликован орденом Св Ане. У припреми је превод књиге „Непознати Пушкин“ Елдара Ахадова признатог руског књижевника која ће открити многе мање познате чињенице о животу и стварању најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Наравно, ту су и многе друге књиге на радост читалаца и моју, јер прилика да се буде део нечијег рукописа је инспиративна за мене и као преводиоца, али и песника и приповедача. Када су у питању моји стихови, имала сам среће да су пронашли пут до преводилаца и читалаца у многим земљама света, до сада су преведенеи на енглески, руски, киргиски, пољски, македонски, узбекистански, италијански, шпански, румунски, руски, вијетнамски, индијски и многе друге и део су антологија (једна од најзначајнијих је она коју је саставио и превео Лео Бутнару, а која поред Мајаковског, Рилкеа, Ане Ахматове, Шекспира, Мајаковског садржи стихове само два српска песника: упокојеног Зорана Пешића Сигме и моје), као и релевантне књижевне периодике у тим земљама. Ових дана сам добила још једну дивну вест да се моје песме налазе у светској антологији која садржи 87 песника на 780 страна, а издавач је Алпера из Канаде, избор и превод на руски, киргиски и узбекистански је сачинио Рахим Каримов. Верујем да има истине у ономе како је Марк Твен посматрао преводиоце „судбина света не зависи само од дипломатије, него и од преводилаца“.
Нажалост, стиче се утисак да је поезија у сенци прозе, зашто је то тако? Ко или шта, данас диктира „трендове“?
Мој утисак није такав и нисам забринута за њену будућност. Она је тачно тамо где и треба да буде, у ниши на сигурном месту, у срцима оних које је воле и којима је насушна потреба. Поезија није гласноговорна, песници одавно нису на трговима где казују стихове пред усхићеном масом, но песничких књига има, промовишу се у библиотекама, центрима за културу, галеријама, кафеима. Сваке године се објави велики број књига песама, наравно, издавачи ретко желе да преузму финансијски ризик да стану иза њих, али је много самиздат издања што говори у прилог томе да поезија, ипак, живи. У библиотеци „Милутин Бојић“ се већ четврту годину одржава Трибина „Разговор са песником“, коју уређујем и водим и гости су нам еминентни песници, сви они чија реч има тежину и који поезију не само да стварају већ је и живе. Ову сезону је отворио српско-амерички песник Дејан Стојановић, потом нам је у гостима био Гојко Божовић, Милан Орлић, Драган Јовановић Данилов, а већ 07. Јуна Братислав Р Милановић. Трибина се два пута месечно одржава у просторијама огранака Хаџипоповац ( Приморска 22) и присустве публике у великом броју потврђује да интересовање за поезију, заиста, постоји.
Ваша збирка поезије „Одгонетка нежности“, нашла је пут до читалаца. Шта ћемо читајући Ваше песме одгонетнути?
Песничка књига „Одгонетке нежности“ у издањуЛиберланд Арт, 2021 је понашла пут и до критичара и до посвећених читалаца, промовисана је на Културном лету на Палилули прошле године, многи еминентни књижевници су написали приказе о њој, а већина песама је већ преведена на енглески, руски, вијетнамски, бангла и румунски језик. У плану су договори и око превода комплетне књиге и њено презентовање на инострано тржиште. Резенције за књигу написали су Драган Лакићевић, Гојко Божовић и Раде Танасијевић, а када иза вашег рада стану истакнути ствараоци попут напред наведених, онда заиста имате разлога да верујете да сте на правом путу. Иначе, „Одгонетке нежности“ су трећа по реду ауторска књига и представља лирске записе душе подељене у три целине „Чежњишта“, „Опсети будућег“ и „Зборења“. Како бих приближила стихове онима који нису имали прилике да их читају, а можда пожеле, цитираћу један сегмент оног што је о њима написао Гојко Божовић: „Валентина Новковић доживљава поезију као пробрани тренутак чисте непосредности и искрености. Пишући „искрене песме“ и оживљавајући готово све замисливе регистре осећајности, она је у књизи „Одгонетке нежности“ обликовала свет у коме доминира једно основно осећање у најразличитијим својим појавним издањима. То основно осећање јесте љубав и оно је садржано у свим другим осећањима која се јављају у овој књизи, као што се друга осећања, по природи ствари, мешају у саму љубав“.
„Два сата од збиље“ је књига прича, жанровски је разнолика, коме бисте је препоручили?
Књига прича „Два сата од збиље“ у издању УКС, је настајала у протеклих двадесетак година, заправо ја сам прво хтела да објавим приче, а ето случај је хтео да пре ње објавим две песничке књиге. Жанровски је разнолика и чине је 44 приче подељене у четири целине „Јава у обрисима“ (магични реализам), „Досије (о)смеха“ (хумореске), „Тесне ширине“ (социјална тематика) и „Контурисана сећања“ (породични односи). Рецензије за књигу прича написали су истакнути књижевници и професори књижевности: Др Милутин Ђуричковић, Милован Станковић и мр Душан Стојковић. Приче су, попут воде, пронашле пут до читалаца не само у Србији већ и у свету, иако су промоције биле одложене услед пандемије, а Др Милутин Ђуричковић је о причама написао следеће: „У књизи нема пренатрпаних и досадних пасажа, будући да ауторка и те како има осећаја за меру и одговарајућу експликацију материјала, те врло луцидно и одмерено ствара несвакидашњу, али довољно упечатљиву слику оног и овог времена (прошлог и садашњег). Са врло високом и култивисаном белетристичком вештином, као јединственим списатељским занатом, Валентина не пада у замке тривијалности и просторе већ виђеног, већ својом оригиналношћу и маштовитошћу креира прозу истанчане осећајности, финих прустовских интроспекција и трилерских комбинација, једноставно и методолошки оправдано саопштених“.
Добили сте прву награду за песнички рукопис, да ли сте очекивали такав успех?
Велика је радост је, али и одговорност када између 112 пристиглих песничких рукописа, управо ваш буде награђен као најбољи. Искрено говорећи, таква успех нисам очекивала, но, у свему је воља Свевишњег, Слава Богу за све. Награда је подстрек, али и обавеза да растем и као човек и као песник и да, у даљем стварању, оправдам поверење дато одлуком жирија који чине еминенти књижевни прегаоци. Желим да захвалим Дејану Спасојевићу књижевнику и организатору Дринских књижевних сусрета, који у овим смутним временима површности и естрадизације чини дивне и ретке напоре да промовише писану реч и тиме буду део мањине која и даље верује у праве вредности, и Асоглас издавачкој кући у којој ће већ крајем месеца награђена књига бити и објављена.
„Небогледни пев“ је књига духовне поезије, кроз њу сам стихујући покушала да проговорим о свим искушењима са којима се на животном путу срећемо, о начину на који се са тим отежањима боримо, понекад губећи веру, често бивајући очајни, тужни, не видећи излаз. Но, да нисмо сами, сведочи и то да је пред нама неугасна луч Божије милости и љубави и она нам даје снаге да крст који нам је на овом земном путу додељен, лакше носимо. Јер, иако нам се почесто чини да је тај крст претежак, он је свакоме дат спрам његове снаге. Све што чинимо ми, заправо, чинимо у славу Бога, било да пишемо, сликамо, компонујемо, радимо у пољу или се бавимо кућанским пословима. Отуд је и наслов рукописа такав, „Небогледни пев“, јер све је наше усмерено ка небу као месту на које ћемо отићи након земног бивствовања, баш онако како каже наш дивни Владика Николај Велимировић:“Шта год да ткаш везуј конце за небо“. Или како сам ја то стиховима из награђеног рукописа осликала:
Ако јеком не откликнеш, може ли те земља
на плећима понети, ако путем не коракнеш,
може ли те небо међ своје сврстати?
Са карлом Астраханом радите на очувању културе, да ли нам припремате нешто ново?
Карло Астрахан књижевник и власник издавачке куће „Либрланд Арт“ и ја сарађујемо дуги низ година и те сарадња је плодотворна на радост и нас и свих оних који се радују квалитетним књигама које ова издавачка кућа потписује. Ангажована сам као уредник и преводилац са руског језика. Свака нова књига је радост, било да је прозна или поетска и ми се трудимо да ауторима посветимо време и пажњу, да им помогнемо да њихово дело дође до што већег броја читалаца организовањем промоција у Београду и другим градовима у Србији, дакле, медијски је пропраћен излазак свих издања Либерланд Арта и наши аутори су веома задовољни. Последње две књиге које сам уредила и написала рецензије су „Писма драгој Францин“, Милована Лаловића из Црне Горе који живи у Грчкој, и „Зрно тишине“ правнице и песникиње Љиљане Карадиновић-Јањић, ускоро из штампе излази књига прича истакнутог књижевника и саветника у Министарству просвете Азербејџана, Алија Џафароглуа, „Тужни тар“ коју сам превела на српски. У плану су преводи још неколико аутора из Русије. Наравно, нови рукописи пристижу, а на јесен ће издавачка кућа Либерланд Арт бити богатија за неколико нових издања што ауторских, што преведених књига, сигурна сам да их читаоци с нестрпљењем ишчекују.
Извор:Правда
