Пише: Миодраг Зарковић
Рат у Донбасу није био ни предвидив када је, врелог лета 2013. године, група руских студената са белгородског универзитета посетила север Косова и Метохије, тачније северни део Косовске Митровице. Били су то месеци тихог превирања: Бриселски споразум је већ био уговорен и потписан, али још не и спроведен, а севером покрајине, па и Митровицом, још увек су руководили кадрови одани држави Србије и њеном Уставу и законима. Народ у Митровици и даље је био посвећен отпору окупацији - једнако као и братском гостопримству студентима из Белгорода:
”Ништа не можемо да платимо”, у неверици су нам се поверавали руски младићи и девојке. ”У коју год продавницу да уђемо, чим нас питају одакле смо а ми им кажемо да смо из Русије, одбијају да нам узму паре и све нам дају бесплатно.”
Непуних девет година касније, 4. априла 2022, ретко је ко уопште и приметио да је Аљбин Курти, премијер такозване ”косовске владе”, нашао за сходно да у изјави Си-Ен-Ену осуди ”руски ратни злочин у Бучи”.
”Верујем да Кремљ издаје наређења својој војној машинерији да почињава такве злочине против голоруких цивила”, оплео је Курти, зачинивши тај свој став оценом да Владимир Путин ”мора да одговара пред међународним судом”.
Били су то дани када је безмало цела планета брујала о кијевском предграђу Бучи и о тамошњем злочину, који се неспорно догодио - само што се и даље не зна која страна га је извршила. Украјинци тврде да су цивиле масакрирале руске снаге у повлачењу, док руски званичници поричу те наводе и указују на логичке недоследности у украјинским оптужбама. Руку на срце, тих недоследности није мало и врло су упадљиве. Под један, лешеви су се појавили по улицама тек неколико дана по повлачењу руске војске. Под два, на многим лешевима видљиве су беле траке око леве руке, што је знак распознавања руских војника, па и присталица руске специјалне операције - примера ради, многи међу нама новинарима стављали су беле траке око леве руке сваки пут када бисмо се упућивали на фронт или близу њега. Под три, на неким од украјинских снимака по Бучи јасно се види да поједини лешеви заправо и нису лешеви, већ живи људи који глуме посмртне остатке.
Под четири, а свакако не најмање важно, нема никакве логике у тврдњама Украјинаца да су Руси, приликом повлачења за које сам Кијев говори да је било панично и да је последица војног пораза (и једно и друго је иначе нетачно!), имали и воље и времена да стрељају ни криве ни дужне цивиле, а онда их оставе по улицама да их украјинска пропаганда слободно користи као доказ злочина. Оно, људска историја јесте пуна нелогичних дешавања; чак је и сама руска операција у Украјини поприлично нелогична, у смислу да по много чему одудара од уобичајених претпоставки о војном наступању; али ипак, руска одговорност за масакр у Бучи превише је неразумна као предлог, да би се прихватила без доказа, а докази упорно изостају.
Куртијева изјава, међутим, није изостала. Си-Ен-Ен заиста, пре четири месеца, није имао паметнија посла него да о масакру у Бучи пита такозваног премијера некакве дивље творевине коју већи део човечанства ни званично не признаје као државу, док је незванично чак и главни покровитељи препознају као извориште разноликог разбојништва, од уличарског и мафијашког, па до међународног.
Тада, почетком априла, можда и нисмо морали да придајемо значај тако чудноватој одлуци по злу знане фабрике лажи. Си-Ен-Ен више ни приближно нема ону гледаност и онај утицај какав је користио пре 23 године, када је служио као медијска пешадија НАТО-а. Можда им је сад и Курти легитиман саговорник, па и о Бучи. Али, после викенд узбуне у окупираној српској покрајини, ваљало би ствари сагледати у нешто озбиљнијем кључу.
У крајњем случају, Руси то тако посматрају.
Потписник ових редова био је у недељу увече просто затрпан порукама из Донбаса и целе Русије. Пријатељи, познаници, колеге... питали су шта се дешава у Србији и да ли некако могу да помогну. Исто су пролазили и многи други српски држављани који имају бројне познанике из Русије и руских крајева, такође су добијали десетине порука и позива подршке. То је зато што су руска гласила обимно извештавала о свему што се дешавало на граничним прелазима ка Косову и Метохији; за разлику од, рецимо, Црне Горе, где је о томе јављано мало или нимало, у руској јавности у недељу увече Космет је био практично главна вест и средишња тема. Иако сукоб у Донбасу и даље траје.
Руси воле Србе. Већина Руса зна где је Србија, сматра Србе братским народом, поред руских екипа навија обавезно и за српске... У овом тренутку осећају и немалу захвалност према Србима, због недвосмислене подршке Русији и Русима коју је српски народ исказао у више скупова. Али није овде реч само о осећањима. Није пука забринутост за браћу довела до тога да водећа руска гласила потанко извештавају о кризи на Косову и Метохији, док истовремено у доњецким предграђима траје можда и одлучујућа битка специјалне операције.
Ако још узмемо у обзир и то да је амерички ”амбасадор” у Приштини у позним вечерњим сатима последњег јулског дана, а непосредно после оштрог саопштења руског министарства спољних послова у којем је управо Приштина означена као кривац за заоштравање ситуације и могуће сукобе, био принуђен да нареди Куртију да одложи примену мера за први септембар, онда постаје савршено јасно да ово заоштравање није било тек још једно Вучићево, Куртијево, или Вучић-Куртијево поигравање ватром зарад личне користи.
Нажалост, председник Србије јесте много пута до сада показао да је више него спреман да највише националне интересе ставља у службу личне добробити. Исти такви су и његови кадрови на самом Косову и Метохији, окупљени у такозваној Српској листи. Њихов улог у последњој косметкој кризи тиче се личних положаја, а не природних и разумљивих циљева српског народа. Зато и јесу покламовали фантомску ”Заједницу српских општина” као сврху својих протеста: та ”заједница” не би донела српском народу у покрајини икакво побољшање, али би зато кадровима Српске листе обезбедила руководеће положаје на општинском нивоу. Уопштено гледано, целокупна политика СНС-а у ових десетак година била је усмерена ка очувању сопствене власти, а не повратку Косова и Метохије у уставно-правне оквире државе Србије. Зато и јесу уговарали, потписивали и спроводили споразуме са Приштином, који су у потпуној супротности са законима и Уставом Србије.
Зато, у крајњем случају, Србија већ осам година и јесте држава у којој је Устав суспендован. Децембра 2014, наиме, Уставни суд изузео је себе из оцене уставности Бриселског споразума, проглашавајући га политичким а не правним документом. То значи да Уставни суд посматра Бриселски споразум као приватни договор Вучића и Тачија, а не као нешто што је правно обавезујуће. И наравно, то је сасвим опречно небројеним изјавама самог председника Србије, који је у много наврата о Бриселском споразуму говорио као о - међународном правном уговору. И дан данас, када помиње ”обавезе које Приштина није испунила”, а што се пре свега односи на Заједницу српских општина, Вучић говори о стварима на које се Приштина обавезала међународним уговором. Под међународним уговором, наравно, подразумева Бриселски споразум - исти онај за који Уставни суд тврди да и није уговор!
Званични Београд, дакле, није гадљив на то да највише државне и националне интересе подређује личним, краткотрајним, каријерним, пролазним... циљевима и прохтевима. Да ли је и Аљбин Курти од исте сорте, чак и није важно. Јер, Аљбин Курти је непријатељ. Он је неко ко своје целокупно политичко деловање ставља у службу протеривања српске државе са Косова и Метохије. Макар је теоретски могуће да у остваривању својих циљева, а који су сви до једног противсрпски, Курти прави какве неприличне договоре са Српским листом, или чак и званичним Београдом. Са његове тачке гледишта то и није прекршај, јер користи слабости српске стране. Договора Вучића и Куртија је, дакле, можда и било. Али то опет не мења оно најважније: значај косметског чвора далеко превазилази и Вучића и Куртија.
Слуђена неуморном противсрпском и противруском пропагандом, српска јавност је по свој прилици сметнула с ума колике је и какве последице имало бомбардовање СР Југославије 1999. године. Заборавили смо да је, на пример, том приликом НАТО дао себи за право да гађа чак и кинеску амбасаду. Данас, док се односи Пекинга и Вашингтона крећу ка усијању услед посете Ненси Пелози Тајвану, засигурно је та чињеница од пре 23 година на памети и једнима и другима. Такође, ваља имати у виду оно што је у много наврата говорио и сам Владимир Путин, да је бомбардовање Србије отрезнило Русију која је тада схватила да Запад не преза ни од чега. Сигурно није случајност што је већ децембра те године, једва шест месеци по окончању агресије на СРЈ, почело тихо уклањање Бориса Јељцина са власти, и то тако што је за премијера постављен тада махом непознати Путин.
Такође, последње чиме вашингтонски званичници могу оторено да се хвалишу као својим великим међународним ”успехом” управо је ”Косова”. Јесу САД наставиле да се иживљавају над другим земљама и после бомбардовања СРЈ, али чак и оно што им је пошло за руком на Блиском истоку - мучно разарање Ирака и Либије - никако није за хвалу. Наудили су и Сирији у првом тренутку, али су потом сасвим заустављени у намери да збаце Башара ал Асада, кога је руска интервенција убедљиво сачувала. Вишеструки покушаји Америке да збаци венецуелански режим, најпре Чавеза а онда и његовог наследника Мадура, такође су осујећени, исто као и грузијски, од Америке подржани, удар на Абхазију и Јужну Осетију 2008. године. А у Украјини Запад управо доживљава потпуни дебакл на свим нивоима: од војног, преко економског, до дипломатског и политичког.
Тако да Кумановски споразум заиста може да се сматра последњим случајем где је Америка успела да наметне своју вољу. И, испоставља се, чак ни ту америчка воља није наметнута до краја, јер ево, 23 године прођоше од повлачења српских полицијских и војних снага из јужне покрајине, а ”Косова”, упркос ”кооперативном” ставу званичног Београда, још није ни држава, ни независна, ни призната.
Не сме се заборавити ни то да је прва могућност од избијања Трећег светског рата, о којој протеклих месеци говори цели свет, забележена на приштинском аеродрому Слатина јуна 1999, када су руски специјалци стајали наспрам НАТО одреда спремни да пуцају једни на друге. Одступиле су НАТО јединице, и то пошто је британски генерал Мајкл Џексон употребио баш тај израз: ”Не намеравам да због Веслија Кларка започнем Трећи светски рат”.
Руски поглед на Косово и Метохију касније је само добијао на специфичној тежини. Чак и када су, 2002. године, Руси повлачили свој одред са Слатине, то су урадили због тога што је тадашња српска држава, по многим одликама нажалост слична данашњој, одбила да им пружи било какву помоћ. Руско руководство, које је Путин до тада већ држао у својим рукама, донело је одлуку о повлачењу делом и из протеста према таквом, неодговорном држању званичног Београда, али је искористило прву следећу прилику, тачније преговоре у Бечу, не би ли још једном подржало Србију у одбрани њеног територијалног интегритета. Та нова сарадња исходовала је спречавањем Ахтисаријевог плана, а касније и гасним споразумом Москве и Београда. До дана данашњег, званични руски став по косметском питању остао је изразито у складу са српским националним интересима - чак и када им је сама Србија окретала леђа.
Па ето и сада, док се на Марјинци и Авдејевци воде крваве битке за коначно ослобођење града Доњецка, званична Москва не допушта да се без њеног знања или гласа на Косову и Метохији дешава ишта битно. Зато је, како је већ речено, муњевито реаговала и овог пута, саопштењем које није остављало никакву сумњу у погледу руске подршке српској државној целовитости. У овом тренутку може само да се нагађа како је то деловало на Вашингтон, али остаје чињеница да се брзо после руског саопштења огласио и амерички ”амбасадор” у Приштини, и то наредбом Куртију да одложи увођење мера за месец дана.
Често се може чути да рат на истоку Европе није пуки сукоб Москве и Кијева, већ да је реч о обрачуну Русије са целим Западом. То се непрестано понавља, али се ретко, тачније никад, суштински не обраћа пажња на пуно значење такве оцене. Чак и они који износе такве ставове делују као да нису довољно размислили о томе шта заиста подразумева сукоб Русије са целим Западом. А он напросто не може да не буде глобални! То је сукоб који сигурно неће остати у границама предратне Украјине. На овај или онај начин, руско-западни обрачун прошириће се и на друга попришта, при чему је Балкан, из разлога који заслужују посебан осврт у неком новом чланку, нажалост или на срећу најлогичнија следећа станица тог обрачуна.
И зато решавање косовско-метохијске невоље не може да падне само на плећа тамошњих Срба, који су у првих 15 година окупације показали надчовечанску решеност да јој се одупру, али су, разумљиво, од Бриселског споразума наовамо сасвим обезглављени, па су и протеклог викенда махом изостали са барикада; они, који су до недавно били спремни да стану наспрам било ког наоружаног одреда КФОР-а или РОСУ, очигледно немају намеру да се препусте вођству такозване Српске листе.
Још мање су припадници дотичне Српске листе неко ко би требало да решава косовско-метохијски проблем. Уз подршку званичног Београда, они се боре искључиво за сопствене повластице, за које верују да ће бити обезбеђене у фантомској ”Заједници српских општина”, која, нека и то буде поновљено, нити српској државности нити самом српском становништву не доприноси нимало.
Космет је заиста, у пуном смислу, прворазредно светско питање. На јужној српској покрајини ломе се небројене недоумице и загонетке светског поретка - како оног западног, који убрзано нестаје, тако и новог, који се незадрживо ваља са донбаских брда. У решавање косметске кризе зато мора да се укључи сав онај народ који је пролетос, у више наврата, исказао подршку Русији и руској специјалној операцији. Јер та подршка не сме остати само начелна. Русима помоћ очигледно није потребна на украјинским бојиштима, где и сами успевају да мељу противника, без обзира на наоружање и логистику које њихов противник добија са Запада. Русима је зато помоћ потребна на Косову и Метохији. Србија је и пред својим немалим жртвама, али и пред Русијом, дужна да на својој територији допринесе слому западног управљања светом, под којим је онолико страдала.
Није ту реч о томе да, како често понављају режимски послушници, више водимо рачуна о руским него о српским интересима. Догађаји протеклог викенда поново су показали да никаквог сукоба српских и руских интереса заправо нема. Србија и Срби могу да имају само користи од победе руског оружја на истоку Европе, али, наравно, под условом да им је до те користи стало.
Оним Србима са севера Космета, који пре девет година нису хтели ни динар да наплате студентима из Русије, итекако је стало. Показали су то још ономад. Да ли је стало и остатку Србије?
Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.
Предходне текстове Миодрага Зарковића читајте ОВДЕ.
Извор. Правда
