Пише: Бранко Вељковић, бивши припаданик ресора ДБ
Вазда је било и оних других. Оних, ни мало јасновидих али врло добро обавештених. Једноставно, располагали су подацима, умели су да их „поређају“ на смислен начин. Сурове и сирове чињенице. Они, каткад, ради провере поставе и неко питање где и када треба и ето слике. Бивало је јасно шта се ради и шта нам раде. И због чега све то. Али кога то интересује ? лепша је „фарма“…
Моћ оних који све то раде и спроводе или немоћ оних над којима се све то ради и спроводи? Нити су ови први моћни нити су ови други немоћни, само је ствар избора. Робовласник није робовласник ако нема роба. А као што рекоше, за слободу је најопаснији срећан роб. А то управо сада раде, „праве“. генерацију срећних робова – „нећете имати ништа и бићете сречни“. Они који дођу после њих неће ни знати да може другачије.
И овај текст би могао да се ослони на податке. О јасновидости не бих писао. Јасновидом све ово ионако не треба.
А подаци су сурови и видљиви.
Вештачки изазвана економска катаклизма, уништење привредних капацитета, суноврат морала, уништење националног бића, ентитета, егрегора, безбедносни проблеми, насељавање миграната, криминализација... и овај пут све то и у глобалним размерама. „Ордо Ет Цхао“. И све тако лако видљиво.
У том поретку, они који себе воле да виде као господаре овог света немају милости према својим подређеним послушницима ниског ранга, попут председника држава и влада. Отуда, на још нижем нивоу, а на ком, јако ниском, нивоу лудују ови „наши“ политичари, толика паника. Зато усплахирени и избезумљени тако често и јавно говоре о „притисцима“, „тешким одлукама“, „тешким временима“,... препознајете, зар не? Уз све друго, ту је и примитивна, али на жалост ефикасна манипулација. Рецимо, Тавистоцк централа, истурено одељење ЕУ.
За потребе „дезертера у униформама“ свих боја и дезена, њихови сурови господари траже да се сви њихови робови на функцијама јасно декларишу, да кажу ко су, коме припадају и шта им је задатак. Они неће дозовлити двојне аршине, нити дупле столице. Немају потребе за тим. Са позицја моћи и перспектива у које они верују захтева се апсолутна посвеченост и декларисаност. За то могу да им узму прамен косе са главе, а могу и главу. „Дезертери у униформама“ су, за потребе овог текста, сви они који штитећи своје платне разреде спремно и славобитно учествују у убијању и затирању сопственог народа зарад униформи, црних или белих мантила, службених легитимација, обећане пензије,.. чега год. Сви ви сте дезертирали из свог народа и постали сте слуге нечега другог. Видите ви сами чега.
И сви ти нискорангирани медијски експлоатисани политичари и њихови сатрапи са и без униформи нису никакви „познаваоци прилика“, ни „добро обавештени политичари“, не... они су само уцењене, тужне, изгубљене и уплашене ситне душе, промотери и извршиоци ниског ранга већ осмишљених пројеката. Верујте, анимирани комедијашки серијал „Симпсонови“ је у том смислу, далеко озбиљни пројекат од свих њих заједно. И трајнији. Хомер Симпсон је за све њих институција.
А Стање ствари око нас ?
За почетак, Европска Унија, иако је у добу позне менопаузе, има кризу идентитета пубертетског типа. Тренутно, нити разуме зашто је створена, нити зна шта би са собом. Биће, не зна ни које је сексуалне орјентације. Валира, од француза који демонстрацијама одају пошту ликвидираној ћерки Александра Дугина, до Олафа Шолца који позива на ширење ЕУ на Молдавију, Грузију и Украјину. „Морамо много јаче да искористимо утицај наше уједињене Европе“, мантра Олаф за потребе политичког ентитета на самрти, без права на васкрс у овом политичком формату. Поред тога Олаф рече и да се Мађарској одузме право гласа у ЕУ да би тиме подржали Украјину. Олаф, као да је приправник у (већ смо навикли) једноумном парламенту Србије а не немачки канцелар. ЕУ се распада по свим шавовима, нема одговор ни на једно горуће питање, а Олаф прича о „утицају наше уједињене Европе“. Прво, маните се тог манира више. Европа није „ваша“, нити је Европа само ЕУ, нити више има било какав утицај на било кога сем на званични Београд (ал то није до снаге ЕУ, него до слабости званичног Београда). Друго, верујем да је Олаф у позицији да зна да је мађарском премијеру Виктору Орбану, у оквиру ове позорнице, додељена битно значајнија улога од његове, канцеларске. Виктор је у овој представи добио задатак да промовише тврде националне, породичне вредности, формулише ново-стари модел организације друштва, штити веру и традицију, да одлучно не попушта било каквим геј-парадама и сличним марифетлуцима и то и ради. Има и пуно других задатака али нека остане на овоме. Личи да Орбан Олафа може да избаци из ЕУ дискурса сасвим лагано пре него што Олаф може да политички дислоцира Мађарску. Уосталом, из исте кујне, за те, приземне, потребе дислоциране у Беч, стижу наређења како за Орбана тако и за неколико „наших“ ведета, укључујући и актуелног „ја сам врховни командант“ и свеже именованог „координатора служби безбедности“ и многе друге. С том разликом што ови „наши“ баш некако завиде Орбану на његовој позицији. И они би да буду „мачо“ заштитници традиције а не геј-промотери и тако видљиви „домаћи издајници“. Неки се чак осећају и превареним па се и жалили. Јуда их је уредно све саслушао и вратио у брлог. А и једни и други и трећи имају мреже климоглаваца, да све то подрже. Они су, као и увек пресвучени у боје локалних, тренутно владајућих партија. И ето механизма. Сукњице су тренутно оставили у гардеробере. Вадиће их по потреби. Има дан и за то.
А ту је и једна претходна Олафова изјава, једнако опасна, небулозна и трагикомична, изречена у Београду, почетком јуна текуће године, на три сата са све церемонијама и ВИП трансфером од и до аеродрома – „признање Косова је немачки услов за улазак Србије у ЕУ“. На шта је човек који себе воли да зове председником Србије изјавио да то чује први пут ! У пола сата званичног разговора није схватио који део је протоколарни а који део је императив, наређење. Јер се Олафу може тако а ти си прављен за тако. Да је којим случајем способан да дуже памти сетио би се да је 2011. године, фрау „мама, нигде је више нема“ Ангела Меркел, исто то изјавила тадашњем човеку који је тада себе волео да зове председником Србије, Борису Тадићу. И би Тадић. Енде. И овај садашњи зна да ће, ако се не сагне довољно, и за њега доћи - енде.
И тако је себе, и све нас са њим, не Олаф него овај што је свепирустни код нас, увео у (договорени) сукоб великих сила, прекрајање света, где је цела ЕУ само кусур, нека ситна цифра иза децималног зареза. Нешто што ће да се подразумева у глобалној математици новог три-латералног света. С том разликом што је за себе и своје депоновоао милијарде а за нас биро за незапослена лица.
Како се то све рефлектује на нас, сем свега сада толико и тако лако видљивог?
Геј-парада, признање сецесије дела територије, уништење идентитета народа, отворена окупација,... коме све то треба ? Народу сигурно не.
Све то треба онима који би да „претекну“, да се кандидују за следећи круг „поделе власти“. Али, проблеми су се нагомилали а решења нема. Бонуси од „помоћи ћу ти три пута“ су давно потрошени. Бројач је предвидљив и немилосрдан. Зато сада сувим златом плаћају идеју, решење, излаз, какав год.
И у складу са капацитетом ведета којима се „врховни командант“ оркужио, долазе и идеје.
Тако је ведетама из полусенке, локалних пословних и личних адреса, на памет пало (а ви просудите одакле тако нешто може да им „дође“) да би било добро договорити и за то добити одобрење, један мали прљави рат. У том рату, за кратко датираном и врло крвавом било би пројектованих губитака од, рецимо, (рече неко од оних чије им одобрење треба) од 5 до 10 % ангажованих (српских) трупа, како регуларних, тако и парарегуларних формација. За ведете, техничко питање. Одмах су издоговарали и ко ће бити награђен, унапређен, ко одликован а ко мртав. Помињали су и увек за такав сценаријо потребне „домаће издајнике“ и „државне непријатеље“ како оне пројектоване, са и без посланичких легитимација, тако и оне стварне. Наравно, највећи херој је већ виђени и тек три деценије актуелни „убићемо сто за једнога“, спасилац деце из сметова и „зато што сам паметан“ врховни командант. То би, веле они, било решење гордијевог чвора за увек тежак септембар, геј параду, економски колапс, најаву даљег „корона закључавања“, издаје елементарних интереса Србије на Косову и Метохији, однос према ЕУ и последично, питање односа према Русији,... све то са само 5 до 10% побијених за рат способних српских младића. Из њиховог угла – џабе. Наравно, не регрута са затамљених адреса Сењака, Дедиња, Београда под водом итд. За то имају неку другу, мање вредну, туђу децу. И што је најважије, у хвалоспевима на државним фреквенцијама, вечити би добио отворени простор да на већ избројаним лешевима прави још једну морбидну славопојку о тешким условима и историјским победама. Овај пут би деца гинула за регистарске ознаке. Остало су већ све потписали. А београдски пашалук би добио дуго очекивани метро. На кредит, наравно. И за то им треба баш „вака“ премијер-ка коју нико није бирао сем њега и њих наравно, али они нису држављани Србије. Премијер(ка) која кад се ујутру пробуди не зна ко је. Што би једноставан народ рекао, са које је стране. Премијер(ка) која у свом овом лудилу лаконски изјави да ће јој бити лако да (јој) напише експозе, али нико није сигуран хоће ли моћи да га прочита. Хоће ли схаватити за планираног двогодишњег мандата шта ту пише и шта јој је задатак ?
Има ту још актуелних „бисера“.
Док им (њима, носиоцима „власти“ у Србији, не нама, грађанима Србије) Владимир Бичик, известилац за Србију у Европском парламенту опуштено саопштава – „на Европрајд у Београду обавезала се и тада премијерка а сада мандатарка Ана Брнабић“ и одмах након тога шири тему по њима логичном принципу – ако Србија не може да испуни оно на шта се обавезала, како можемо као међународни партнери да рачунамо да ће испунити очекивања на свим другим плановима, као и друге ствари на које се обавезала? Рече Бичик и да је овде улог велик и помену и уговоре о слободном кретању људи измешу Београда и Приштине. Ту је и лагани шах – „ако држава може да гарантује безедност учесника било ког скупа (алудира на литије) онда се нада да може и Еуропрајду“.
Из реченог, јасно се види да су они везали судбину Србије и преговора о коначном статусу КиМ са обећаним и заказаним Еуропрајдом. Читај - уцена. Али кога и за шта ? Шта то домачи издајници већ нису потписали и предали на управу странцима ? Биће опет неки трик. А знамо од кога се трикови те врсте уче.
Али, ето доброг формалног и врло практичног разлога зашто је геј мандатарка-премијер(ка) логичан избор за комуникацију са геј заједницом Европе по овом питању. Ако све буде по њиховом, медаља њој неће ништа променити, ако крене нешто како (не) треба, опет добро, „гејка“ је кривац и пред народом и пред законом. У Бога ионако не верују.
И тако, горе поменутим ведетама, паде на памет да нађу начин како да задовоље ЕУ, оправдају већ потрошене и за то узете паре и међународни простор који су добили захваљујући чињеници да су 2019. године славобитно тражили и добили „прилику“ да ове године организују геј параду у Београду а да истовремено не наљуте превише народ Србије. Можда и не само Србије. Идеја је, отприлике, у складу са њиховим виђењем појмова као што су – мало мртав, мало хомосексуалац, мало трудна,... то у њиховом свету може и тако. Верујте, пробали су.
Један од ведета рече да треба да геј-парадере пусте у Београд (а биће да сада уопште више не могу да их спрече да дођу, све и да хоће, јер према подацима из београдских хотела, све капацитети који су заказани за тај део септембра, нису отказани) али да им ограниче кретање. Тешко. У ствари, практично немогуће. Као што је немогуће и предвидети колико ће и ког интезитета бити реакција ужаснутих грађана Србије када скарадни и у свом свету острашћени геј-парадери почну да дефилују Београдом и улазе у сакралне објекте са очигледном намером да их скрнаве. И ту су се мудраци „досетили“. Предлог је да нађу начин да преко неког од многобројних послушника, за адекватну надокнаду, сами испровоцирају сукоб и да то буде формални разлог за ограничење кретања параде на скуп локалног типа. Да није глупо било би генијално. Један други, без везе са ведетом без имена, испред локалне задруге рече – типујем на ове испред Скупштине !
И онда су се десиле - Литије.
Народ на улицама. Овај пут су прецизни бројачи људских глава купљени да се вођама салива страх, инсталирини по зградама и у ниско летећим летилицама, „забаговали“. Ваљда не броје преко 100.000. Или раде по принципу 100.000 плус. А да не помињемо да беше литија по целој Србији. Супротно оштеприхваћеном ставу свих власти и по дубини територије Србије живе људи, ништа мање вредни од ових самоизабраних и самодовољних 30.000 београдског круга. Шетало је у величанственом миру тих 100.000 плус, баш као што се и на промотивним материјалима ЛБГТ популације предвиђеним за Беоргад, такође стидљиво провлачи и једно плус. ЛБГТ+. А то плус, није објашњено у пријави геј-скупа ? или јесте ? Реците народу, шта поред свих ужаса, значи и то мало плус ! Морао је онај ко пријављује да вам и то објасни. А пријава је, као што је то опуштено и јавно „изпрозивао“ оног који себе воли да зове председником у Србији, онај који то исто себи ради у Хрватској, поднешена још 2019. године. Имали сте времана да „истражите“, како год сте знали и волели. А чује народ, баш сте заволели.
А тај наш народ је блажено једноставан. Свих 100.000 плус на једном месту у величанственој не-референдумској атмосфери коју не признају и које се панично боје и власт и тзв „опозиција“. Каже народ – нећемо геј парадере. Нећемо издају Косова. Хоћемо уређену хришћанску, православну, целовиту и јаку државу Србију. Са правом на своју историју, садашњост и будућност. Поруке и реченице шумадијски кратке и јасне. Рекао је народ још и пуно тога о хомо-орјентацији актуелног и уплашеног „љубитеља плуса у оном ЛБГД+“ и „ја сам паметни председник“, али су изверзирани плаћеници, неки и у добро познатим мајцама, јурцали по маси и усплахирени грађанима сугерисали – немојте то да вичете, немојте то да вичете! Треба оправдати дневницу и мамину и татину репутацију. А и развијене послове.
А народ их гледа. Као да је битно. Тај степен игнорисања усплахирених не-довољно плаћених тркача одавно није забележен. Ко је био тамо, осетио је снагу тихог народа. Виђено код нас. Треба читати. А присутни млад човек, очигледно изиритиран нечим што је чуо на светосавском платоу рече – „две групе олоша, једни љубе руку Клинтону и Блеру а други љубе руку Папи. Не зна се који су гори“. Добро, истине ради, није поменуо само руке, али није тако нешто за ово писаније.
И онда креће спин, преузимање. Ипак и на срећу само покушај преузимања. Смешан, овај пут и тужан, али само покушај. Од реторике „да имам пушку ја бих је понео“ дођосмо до „хвала народној милицији“. Неко је некоме објаснио где је коме место у ланцу исхране. И види народ, примило се. Сви су схватили превару. Али сви. Ко год је чуо шта народ ту прича, овај пут не шапуће, током те литије, схватио је. Ту су без значаја и послати мешетари уподобљени за парламентарну и ванпарламентарну употребу кратког домета и већ више пута промењених функција. Види народ. Само сликање. Види народ и тишину са „врха власти“ и тишину онога што би требало да буде национална фреквенција, Радио Телевизија Србије. Тишина.
И да. За оне који су „поређали“ датуме и догађаје све „ово“ јесте „оно“ са чим се скреће пажња са суштине. Увек је тако. Затрпавање које-чега које-чим. Проблем је што је сада све суштина. И глад која је око нас и издаја и крах безбедности и убијање вере,.. сви су у праву. Ништа није више смешно. Зато тишина. Али Литија је врло стварна. Литија народа, саборна. Крсни ход. У својој благости и миру, молитва за друге, молитва под небом и да се призову памети они који мисле да су „важни“. И ови „световни“ и ови „духовни“. Јер благост верујућег народа није добро да видите као салбост. Никако.
А геј-парада је само алат, маса злоупотребљена да би нечији потписи игде ишта завредели. Потписи у име наше а за рачуне њихове. Они који су геј а умеју и желе да виде, виде исто то. Претворили су их у пешадију дугиних боја. Административно. И као што „нас“ у ратове шаљу они који су „формално“ део нас, тако и „њих“ у ратове шаљу неки „њихови“. И једни и други то дебело наплаћују. Седе заједно у које каквим Владама и управним одборима, по јавним и тајним кулоариам. Све лепо увече договоре а онда ујутру креће реализација. Крвави пир.
Али сада почиње фино ткање. Сув професионализам. Перфидна компилација очигледног стављања озбиљне претње у видно поље и то на више адреса, не само локалнобеоградских. Изненадили би се ко се све препознао у београској литији. Такве ствари, тог обима и са толико народа, умеју да се прелију, конторлисано и неконролисано. Нота трећенто. Ова комбинаторика је демонстрација моћи и тишине. Некога ко има утицај и то преко онога што све власти виде као своју и сигурну зону утицаја. Из те силе може доћи свашта.
Сад више није питање дали ће, него када ће.
(Текст је писан искључиво за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције)
Текст Бранка Вељкоића “Безбедносна архитектура и колапс Европе” читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
