Пише: Миодраг Зарковић
Реч ”роминг” је, на било ком језику света, имала само једно значење. Ваљда у овом веку и нисмо, као човечанство, постигли било какав други договор, осим тога да роминг означава сва она подручја која не покрива ваша изабрана мобилна мрежа. Онда је, међутим, на сцену ступио Александар Вучић, лексички реформатор без премца. И зато сада роминг, барем на српском, подразумева и покрајину која је под НАТО окупацијом.
А можда и не подразумева...
”Добро дошли”, стајало је у поруци која ми је стигла на мобилни чим сам прешао границу... пардон, административни прелаз Јариње, на путу ка Косовској Митровици. ”Док сте у ИПКО мрежи, саобраћај из тарифе који важи у Србији (национални минути и СМС) можете да користите за одлазне позиве и СМС ка мрежама у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Албанији! Уколико немате саобраћај из тарифе и/или додатка, важе следеће цене саобраћаја док сте у ИПКО мрежи: одлазни позив (ка мрежама у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Албанији) 11,90 дин/мин; успостава везе и долазни позиви се не наплаћују; СМС 5,90 дин...” И тако даље.
Чим сам стигао у Митровицу, одмах сам се бацио на старо, добро, вазда похвално истраживачко новинарство, од којег сам, авај, дигао руке после десетог покушаја да од својих пријатеља сазнам да ли ће и колико да ме кошта то што сам сада у ИПКО мрежи. Научио сам да је дотична ИПКО мрежа мобилни оператер ”независне Косове”, те да њих, Митровчане, не кошта ништа јер имају такозване дупле бројеве: према остатку Србије њихови бројеви се очитавају као српски, али се зато на Косову и Метохији препознају као ИПКО бројеви, иначе сасвим другачији од српских. Све су ме моји Митровчани обавестили, осим - да ли ће и колико мене да коштају разговори док сам им гост.
Брига њих за мене из Београда. И има у томе неке правде, јер је, ето, мене из Београда такође било брига за њихове муке када су им увођене, па сам заборавио, ако сам икада и знао, шта је све Вучић договорио, потписао и спровео, а да се тиче Косова и Метохије.
Зато ћу, јашта, све до повратка у Београд живети у страху од сваког утрошеног минута. Али, има и горих судбина у Косовској Митровици. Постоје овде и они чији је страх осетно дубљи: Британци.
Пре неколико дана, скупиница британских војника из састава КФОР-а решила је да пазари нешто одеће у једном митровачком бутику. И, док су они били у продавници, испред исте су стајала два њихова земљака, у пуној ратној опреми, са рукама које су све време, али буквално све време, биле положене на кундацима пиштоља, спремне да исуку оружје на и најмањи знак било какве опасности.
Толики опрез британских војника није могао да прође незапажено. Митровчани и даље препричавају тај догађај, делом уз подсмех, иначе сасвим оправдан, јер КФОР је макар начелно присутан овде да би обезбеђивао друге, а не да би преплашени британски официрчићи могли да купе пар крпица. Другим делом, пак, Митровчани тој епизодици приступају са још разумљивијом знатижељом: шта то Британци знају што ми не знамо?
У преводу: хоће ли бити рата на Косову и Метохији?
То питање је у главама целе Србије већ више од месец дана. И не само Србије: када је, крајем јула, први пут подигнута напетост око регистарских таблица на Косову и Метохији, моја маленкост била је затрпана порукама пријатеља и познаника из Донбаса и Русије, који су питали шта се то дешава у јужној српској покрајини и да ли некако могу да помогну. Тамо је, у руским крајевима, то била једна од ударних вести, упоредо са извештајима о напредовању њихових оружаних снага на донбаским и другим ратиштима дојучерашње Украјине. Можда стога и није претерано рећи да су Руси чак и боље обавештени о Косову и Метохији од просечног српског гледаоца вести, који, испоставља се, нема појма ни да ли је у ромингу или није.
За сада се са сигурношћу може рећи само једно: ако рата и буде, повод свакако неће бити таблице. Тај проблем је решен, што се каже, ”сам од себе”: на свим овдашњим возилима на таблицама су увелико прелепљени српски знаци, како скраћеница СРБ, тако и грб. Ваш извештач је прошетао безмало целом северном Митровицом и видео укупно осам (великим словима: ОСАМ) возила са непрелепљеним српским таблицама. У местима која су ближе граници... пардон, административним прелазима... ситуација је нешто опуштенија, али у Митровици су српске регистрације сведене на једноцифрен број.
Наравно, могуће је да је вашем извештачу нека српска регистрација и промакла, али изгледи за то и нису претерани, јер северна Косовска Митровица према званичним подацима покрива подручје од свега 1,6 квадратних километара. Овај градић је често поприште политичких, дипломатских, па и физичких сукоба, чији значај одјекује целом планетом, па је зато лако заборавити о колико малој територији заправо је реч.
Заборавио је то и ваш извештач, који је претходни пут био у Митровици пре скоро шест година. Много тога се променило за то време.
Пре свега се променило размишљање људи. Они који су ономад били најтврђи заступници одбране српске државности, данас су махом озлојеђени посматрачи, свесни сопствене немоћи пред немани која их је напала с леђа. Док су бринули о шиптарским најездама с југа, знали су шта да раде. Када су, међутим, невоље стале да пристижу са севера, од стране званичне и полузваничне Србије, могли су само да се, с лако схватљивим очајем, повуку пред наступајућом катастрофом. Данас им је омиљени хоби да своје суграђане, кад ови западну у безнађе, тихо подсете: ”А лепо смо вам говорили шта ће да се деси због Бриселског споразума!”
Суграђани, с друге стране, све ређе падају у безнађе јер су све малобројнији. Митровчани се све више исељавају, пред све извеснијом могућношћу да север Косова и Метохије потпуно падне у шаке Приштини. Некада су се клели да им исељавање никада неће пасти на памет, али то време је прошло са постављањем границе... пардон, административних прелаза, између КиМ и остатка Србије.
И камо лепе среће да су ти прелази једина установа ”Косове” која је ударила на север. Уз прелазе, Срби на северу КиМ добили су локалну власт која заклетву полаже на уставу ”Косове” и спроводи законе те назови државе; дажбине и порезе које плаћају Приштини; патроле ”косовске полиције” које им вршљају по улицама; хапшења и привођења...
Добили су и море српских застава. Никада их није било оволико у Митровици. Није то нечувено, да се велике издаје и преваре покривају испразном иконографијом. Пре 15ак година, Митровица није била окићена српским тробојкама као данас, али тада зато шиптарска полицијска патрола није смела ни нос да промоли преко Ибра. Тада је чак и Бајрам Реџепи, као ”премијер Косове”, морао главом без обзира да бежи из северне Митровице, где је иначе био дошао на позив КФОР-а зарад некаквих преговора. Митровчани су се тада били муњевито окупили на улици и залетели на зграду у којој су одржавани преговори, па је Реџепи морао да се кроз слепе уличице и рупе у оградама повлачи назад ка јужној Митровици, док је КФОР и хеликоптер био подигао у ваздух како би смирио становништво.
Таква беше Митровица некад. Данас има српске заставе по бандерама. Има новоникле вишеспратнице, са накинђуреним просторијама ”Српске листе” у приземљу. Има и велики билборд ”Добродошли у Заједницу српских општина” на средишњем градском тргу.
Заједница српских општина. Три речи које, свака за себе, не значе ништа лоше. Напротив. Али у пакету, те три речи превише су коштале север Косова. Јер та ”заједница српских општина”, у коју се куну и званични Београд и његова косметска испостава звана ”Српска листа” (огорчени Митровчани одавно их зову ”српска љиста”!), не представља ништа друго до бескорисну шарену лажу. Све и да се оснује дотична заједница, она ни мрвицу не би помогла Србији оданом становништву на Косову и Метохији, јер би деловала сасвим у складу са ”уставом” и ”законима” ”независне Косове” и имала мизерне надлежности које би практично служиле само за убрзано богаћење локалних функционера.
А Запад, тј. Шиптари, не пристају чак ни на такву, бесмислену, по њим нимало штетну, шарену лажу.
И зато, најтужније питање у Митровици данас не гласи - на шта личи север Косова 14 година пошто му је Борис Тадић донео Еулекс, десет година од како му је Борко Стефановић отео катастре и предао их Шиптарима, односно девет година од Бриселског споразума којим је Вучић пристао да укида један по један од преосталих чинилаца српске државности присутних у покрајини? То питање је тужно, а одговор на њега поразан. Северна Косовска Митровица никада није била у трошнијем стању - тврдим то као неко ко је овде долазио на десетине пута и био сведок многих драматичних дешавања. Данас се, на пример, овде најнормалније тргује у еврима. Оно, не би вам ни пре десет година нека продавница одбила евре, али у оптицају их је било минимално, јер су динари били основно средство плаћања, па су и зараде људима стизале у српској валути. Данас, међутим, многи Митровчани раде за ”невладине организације” или каква предузећа која дотира Европска унија, а више се и не труде да зараду пребаце у динаре пре него што крену да је троше.
Народ на северу Косова је, наизглед, дигао руке.
”Како да и не дигнемо, кад гледаш најгоре међу нама да пролазе најбоље! Ти се буниш и онда ти на врата закуца шиптарска полиција. Ако и немају правни разлог, измисле неки други повод. Пре пар месеци, један момак који ради у кладионици окачио је тамо заставу са великим словом З, у знак подршке Русима. И одмах после неколико дана, ето ти шиптарске полиције код њега. Нашли су неки други формалан разлог, неке тобоже приходе које није пријавио, али сви знамо да је приведен због тог З које је окачио. А са друге стране гледаш ове из ’српске љисте’ како отварају кафиће, дижу зграде, купују станове... И за кога онда да се бориш?!”
То прича један од Митровчана који се борио, у сваком смислу у којем се борба заподевала. Тако прича данас. А ипак, ако поново буде требало, опет ће да се бори. Ови из ”српске љисте” неће, али он хоће.
Хоће ли, на крају крајева, нових борби бити? Ако је судити по присуству новинара из некадашње Југославије, изгледа да хоће. Јер, најмање три екипе су се сместиле ових дана у Митровици, две из Хрватске и једна из Словеније. Борбе, дакле, можда предстоје, а Срби су можда слабији него икада.
Али, од тог невеселог описа стања, још више узнемирава питање: шта је Србија добила заузврат? По коју цену је продала север Косова?
Одговор је запрепашћујући. А сви га знају. Није добила ништа. Ниједно од горе описаних попуштања није исходовало ничим што би макар подсећало на уступак српској страни, или држави Србији, у ма ком њеном разумљивом или суманутом настојању.
Србија се севера Косова одрекла буквално без иједног разлога или оправдања.
Постоји, међутим, једна олакшавајућа околност. Као што смо ми, ко чињењем ко нечињењем, у последњих 15ак година силно помагали Шиптарима и њиховим налогодавцима... тако су, за неверицу, помогли и они нама. Ваш извештач се у уторак прошетао преко чувеног моста који раздваја северну од јужне Митровице. Пошто је увелико био пао мрак, лако се могло разазнати да са јужне, шиптарске стране, многобројне новоизграђене стамбене зграде зврје махом - празне. Од десетина станова, тек у покојем се види осветљење.
Сами Митровчани, па и они најозлојеђенији, причају да је код Шиптара стање још грђе него на нашој, северној страни.
И тек онда се не види никаква сврха даљег попуштања и понирања. Митровица, да поновимо, има само 1,6 квадратних километара. Не може сама да се одбрани. Срећа у несрећи је што и не мора. И што је та одбрана ипак много мање захтевна него што преплашеним, или поткупљеним, очима, може да изгледа.
Више текстова Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
