Пише: Џевад Галијашевић
Све гласније, из Азије, Африке, Латинске Америке и Европе,долазе одјеци незадовољства подстакнути увјерењем о одговорности Сједињених Америчких држава, за агресивно свакодневно насиље и огроман потенцијал деструкције, сада већ видљив, у сржи властитог извора, менталитета и природе саме Западне НАТО цивилизације. Од Украјине до Јужног кинеског мора и Тајванског мореуза; Блиског и Средњег истока (убиством вође Ал Каиде Аимана Завахириа) и пре посјете Предсједнице Представничког дома Америчког Конгреса Ненси Пелоси Тајвану, упркос свему, постаје јасно да, ипак неће бити великог рата између Сједињених Америчких држава и Кине или Русије иако Американци, упорно, након пораза у Авганистану и сигурног, већ видљивог пораза у Украјини, креирањем кризних жаришта, цијелом свијету шаљу поруку о још живој глобалној моћи коју посједују.
Три кризе у којима американци активно учествују рефлектују, као у огледалу стратегију Запада конфронтирања различитих цивилизација.Изазивање православне Русије у Украјини, провоцирање исламских екстремиста и изазивање „таоистичке“ и социјалистичке Кине у њеномдворишту, откривају начин на који западне земље посматрају друге цивилизације и како виде неизбјежни сукоб међу њима. Очигледно, као сукоб у коме ће босански муслимани и шишптари убијати друге муслимане у Сирији, Ираку, Авганистану и Либији па ће бити подржани у сукобу против православних Срба, док ће православни Украјинци и Грузијци и нападати на Русију, кинези са Тајвана би уз помоћ кукавних Јапанаца нападали Кину. Нато цивилизација ће подржавати своје фаворите у сукобима које је изазивала да би њима управљала.
НА ПРАГУ НОВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Још у првим радовима на тему подијеле свијета на цивилизације и неизбјежног сукоба, због „неуређених граница између различитих културних идентитета и цивилизација“, још 1993. и 1994.године, Семјуел Хантингтон, дугогодишњи савјетник за националну безбједност неколико амаеричких предсједника и угледни професор, ће већ 1996. године, у свом, више познатом него признатом и вриједном дјелу, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“, ће устврдити, да темељни узрок сукоба у новом свијету неће бити преовладавајуће, ни идеолошки ни економски. По њему, велике подијеле међу људском врстом и превладавајући извор сукоба биће културни а нације-државе остаће најмоћнији играчи у свјетским збивањима, те да ће се главни сукоби глобалне политике појавити између нација и група различитих цивилизација. Због тога ће сукоб цивилизација доминирати глобалном политиком а нестабилна разграничења међу цивилизацијама постаће бојна поља будућности. Тако ће по њему сукоб између цивилизација постати последња фаза у еволуцији сукоба у модерном свету.
Наравно, да у том смислу, прво што пада на памет је сукоб дуж нестабилних граница између западне и исламске цивилизације, који траје већ 1300 година И не може бити једноставно завршен. Након оснивања ислама, арапска и маварска помјерања према западу и сјеверу, стала су тек код Тоурса (Француска, оп. п.) у 732. години. Од једанаестог до тринаестог вијека крсташи су, с привременим успјехом, покушали да врате хришћанство и хришћанску владавину у Свету земљу. Од четрнаестог до седамнаестог века, Турци Османлије су преокренули равнотежу снага, проширили свој утицај преко Блиског истока и Балкана, освојили Цариград и опсједали Беч два пута. У деветнаестом и раном двадесетом веку, како је Османлијска снага окопнила, Британија, Француска и Италија поново су успоставиле западну контролу над већим дјелом сјеверне Африке и Средњег истока. Након Другог свјетског рата, Запад се привидно, почео повлачити; колонијална царства су нестала; манифестовао се арапски национализам, а затим и исламски фундаментализам; Ипак, то баш и није нарочито помогло Исламском свијету. Догодило се неколко ратова између Арапа и Израела (створеног од стране Запада). Француска је у Алжиру водила крвави и немилосрдни рат, кроз већи дио 1950-их; Британци и Французи су напали Египат 1958; следећи те догађаје, америчке снаге вратиле су се у Либан; напале Либију, па се укључиле у разне војне сусрете са Ираном; арапски и исламистички терористи, подржано од стране барем три блискоисточне владе, употребили су оружије слабих и минирали Западне ваздухоплове, многе инсталације и отели бројне западне таоце. Овај сукоб између Арапа и Запада кулминирао је 1990, када су Сједињене Државе послале велику војску у Персијски залив, како би неке арапске земље одбранили од агресије других арапских земаља. Као посљедица, пропагандна матрица и планови НАТО-а све су више усмјеравани на измишљене пријетње и нестабилности, дуж његове “јужне границе”.
Западне земље међутим, из оваквог развоја ситуације нису извукле закључак о потреби интензивне сарадње са исламским свјетом како би утицали на регулисање и контролу друштвених поремећаја и конфликата, него су плански и рушилачки искористиле научну И организациону заосталост, политичке подјеле и сукобе унутар вјерског наслијеђа те подјеле настале том приликом. Данас је Исламски свијет “ту књигу прочитао” И схватио поуку. Схватио је и да Хантингтонова доктрина о неизбјежном сукобу са исламском цивилизацијом и “крвавим границама Ислама” има само један циљ: учинити да и “двориште Ислама” буде једнако крваво, баш у духу злокобно постављеног питања, у Сукобу цивилизација, од стране Хантингтона – “Када ће већ једном”!?
Није вјероватно да ће ово стогодишње војно међудјеловање Запада и ислама значајно ослабити. Истина је да би, оно могло прерасти у сукоб. Заливски рат је неким Арапима донео понос зато што је Садам Хусеин напао Израел и одупро се Западу. Свакако је многим Арапима донео и осећај понижења и озлојеђености због војног присутва Запада у Персијском заливу, због огромне војне премоћи Запада те због њихове властите неспособности обликовања своје судбине. Многе арапске земље, уз оне извознике нафте, достижу нивое економског и друштвеног развоја на којима аутократски облици владања постају неприкладни, а покушаји увођења демократије јачају. Нека су се отварања у политичким системима Арапа већ појавила. Овим отварањима највише су се окористили исламистички покрети. Укратко, у арапском свијету, Западна демократија јача против-Западне политичке снаге. Овај би феномен могао бити пролазан, али он у сваком случају повећава сложеност односа између исламских земаља и Запада. Ти су односи из угла интереса запада, усложњени и демографијом. Спектакуларни раст популације у арапским земљама, посебно у сјеверној Африци, довео је до повећаног досељавања у западну Европу. Настојања западне Европе у смањивању унутрашњих граница изоштрила су политичку осјетљивост у односу на тај развој. У Италији, Француској и Њемачкој, расизам све више показује своје лице, а политичка реаговања и насиље према арапским и турским досељеницима од 1990. су све видљивији.
На обе стране данас, од западу синхронизовано и нројектовано међудјеловање Ислама и Запада, посматра се као сукоб цивилизација.
ПРОПАСТ НАТО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
“Следећи сукоб” Запада, примећује М. Ј. Акбар, прозападни, индијски муслиман, “дефинитивно ће доћи из исламског свијета. Потез исламских народа од Магреба до Пакистана, то је оно подручје са којег ће започети борба за нови светски поредак”. Бернард Леwис дошао је до сличног закључка. Ту врсту денунцирања и пројектоване кривице за планирање сукоба који се у ствари пројектују и покрећу искључиво са запада, и то су муслиманске земље схватиле. Управо због тога оне су листом, окренуле леђа западној политици и организовано, на разне начине, подржале Русију у њеном рату и “сукобу цивилизација”, са рушилачком природом и пљачкашким менталитетом запада.
Међутим иако рат у Украјини, још увијек није достигао посебно критичну тачку (ни по ангажованости људства и војне технике у њему, нити по жртвама а свијетском сценом се шири вијест о „новом рату“ и о неизбјежној конфронтацији великих сила и употреби нуклеарниог наоружања. У неколико својих интервјуа, па и у оном „важнијем“ на Пинк ТВ (13.07.2022.) и Предсједник Републике Србије Александар Вучић је најавио „још веђи сукоб од У,крајине до.краја године“ и да Украјински рат неће „брзо завршити и да ће трајати још више од годину дана“. Колико је то реално и на који дио свијета мисли „забринута дипломатија“ са запада и региона“- шта ће бити на Балкану, за какав одговор су спремни народи који ту живе и њихове државе, док уз јеку громогласних најава трају припреме за сукоб великих размјерачешљају ли се „балканске бабе“ или раде нешто корисно?!
У суштини, питања и одговора је много али чини се да, овим поводом, треба освијетлити бар двије ствари:
Прво: Шта може изазвати такав сукоб, који су разлози; ко су сукобљене стране на ком мјесту ће избити рат, нуди се само један одговор: да сви рачунају на извјесност рата САД, НАТО алијансе и „политичког Запада“ против Кине. Око Тајвана и око контроле Јужнокинеског мора. Ова процјена је заснована на понашању Американаца и њихових савезника у Пацифику, које је блиско анализама и пројекцијама Семјуела Хантингтона у књизи Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка, у којој је он, ипак погрешно, предвидио глобални сукоб и свјетски рат, стављајући и временски оквир, врло прецизно у 2010. годину - али као што видимо тај се рат није десио. Западни аналитичари у ново вријеме, посебно непосредно пред избијање Украјинско Руског рата, су тврдили, да је неизбјежно расчишћавање односа између двије супер силе САД и Кине, и да ће се оно десити.
Америчко провоцирање Кине преко дипломатског пута на Тајван од стране политичког метузалема Ненси Пелоси служио је тој сврхи: показати мишиће, испровоцирати и понизити Кину.
Ипак је сваака прича о рату, прилично погрешан поглед на могући развој ситуације и глобалних политичких односа.
Рат у Украјини и неугодно искуство које су западне земље доживјеле кроз упознавање нових, ефикасних техника ратовања, примјене непредвидих маневарских способности и ограничене употребе софистицираног оружја на које запад нема одговор, те на крају и економска криза која је настала већ сада и која се умножава и заоштрава, довољан су разлог да сада, НАТО, Јапан и Јужна Кореја одустану од војне опције у суочавању са Народном Републиком Кином. Истовремено, и сама Кина нема такав проблем са Тајваном какав је Русија имала у свом непосредном окружењу, са избезумљеним сусједима, преко којих се реализовао НАТО концепт обуздавања Русије, а у даљој фази и њене фрагментације. НАТО је у свим својим стратешким и оперативним актима Русију идентификовао као стратешког непријатеља непрекидно проводежи акције врбовања сусједних држава и инструментализације локалних Армија. Злокобна Алијанса и нацификована Украјина, са биохемијским и нуклеарним потенцијалом уз агресивни идеолошки образац Русофобије и патолошке мржње према Руском народу и Руској држави доводили су Руску Федерацију до границе разарања виталних државних интереса и отварали питање заштите народа и опстанка државе Русије, у данашњем формату.
Са друге стране Тајван нема тај значај за Кину јер иако се преко његовог уређења и статуса преламају стратешки државни интереси, ипак, његово рјешавање у било ком облику, нема потенцијал да угрози политички поредак, уставно уређење и да доведе у питање цјеловитост Народне Републике Кине. Зато ће Кина чекати, стезати економски и политички обруч те подузимати значајне обавјештајно пропагандне акције као и до сада. Кина је већ сада прихватљивија за живот и пословање него Тајван, и без имало сумње она ће вратити Тајван у свој уставни систем без рата - онако како је вратила Хонг Конг Истовременоо; рат у Украјини, стратеска снага ресурса и територије, уз војну моћ Русије - ефикасност војног дјеловања као и систем командовања и субординације, постају једнако отрежњујући и за Западни Свијет и за Кину, који су вјеровали да је само новац и економска моћ, услов глобалне снаге и геополитичке моћи у свјетској арени. Зато та процјена, из којих год извора долазила, је погрешна.
Неће бити свјетског рата и неће бити већег сукоба од овога коме свједочимо у Украјини али ће се наставити са активностима које граде нова и оживљавају стара кризна жаришта; истовремено ће се подстицати и регионални сукоби, као средство новог позиционирања и омеђивања зона интереса Западног блока са једне стране и Руско-Кинеског блока у настајању, што ће и даље ширити нестабилност. Америчка воља и способност да шири нестабилност, постоји још увјек али моћ управљања државама и народима се коначно истопила и неповратно нестала.
Коначно, долази до рађања новог, али, најновијег свјетског поретка.
О новом напредовању руске војске читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
