Драгана (р. Чанак) Чолић је рођена у марту 1985. године у Бихаћу, јер у близини места Срб гдје је живила није било породилишта, па су се жене већином порађале у бихаћком породилишту.
Своје безбрижно дјетињство памти по дружењима са осталом дјецом: комшијама, рођацима, кумовима... разним несташлуцима, одласцима код бабе и ђеда на село, гдје су купили сјено, шљиве, хранили животиње. Тада нису ни били свјесни шта значи рат.
Када се уписала у први разред основне школе 1991. године већ је почео оружани сукоб између хрватске паравојске и Југославенске Народне Армије. ЈНА се распала, као и држава Југославија, а Срби су прогласили своју државу - РС Крајину. Њени родитељи су се трудили упркос ратном окружењу и неимаштини да њој и њеној секи приуште колико толико нормалне услове живота. Суморна стварност је била из дана у дан још суморнија и тежа.
Сјећа се Илиндана 1995. у Великој Попини, код Грачаца, селу њене мајке, гдје је ранијих деценија био увјек велики црквено-народни збор (окупљање)... Тог дана је све било сабласно празно, осјећала се велика тензија у ваздуху, осјећао се мирис барута. Иако нико од старијих није то хтио да призна, сви су знали да се "нешто спрема". Истог дана је проглашена мобилизација и сви мушки старији од 18 година су морали да иду на прву линију фронта.
Почињу да се чују детонације... прво тише у даљини, а онда све гласније и гласније. Њена мајка је у кући остала сама, са двоје мале дјеце. Заправо, није ни било мушке главе старости од 18-65 година.
Осванио је 4. август... "Олуја" је већ почела. Нико није био свјестан да ће то били велико зло, да ће за пар дана изубити све оно што су генерације предака стварале. Стигло је наређење о евакуацији, да се људи пакују најнужније. Срби из Сјеверне Далмације су већ били у збјеговима и закрчивали су путеве.
Наредног дана 5. августа у касним поподневним сатима, Драганина мајка са комшијама креће у колони прогнаника. Ни сама не зна гдје, ни куда, ни да ли ће се вратити. Стотине хиљада Срба на камионима, приколицама, тракторима, аутомобилима... све цивили, старчад, жене, дјеца! Сви напуштају свој кућни праг.
Сада се не сјећа да је видјела мајку да ли је плакала, вјероватно да јесте али је крила од дјеце. Зна да је бомбе које су пале на колону на Петровачкој цести за длаку избјегла, односно сигурну смрт.
Неколико дана су "путовали" до Сремске Раче. Ту је дошао рођак по њих и одвео их до Инђије. Пар дана касније је угледала оца: прљав, масан, необријан, гладан, неугледан... али је он њој био најљепши на свијету, јер је жив.
Код рођака су провели скоро двије седмице, а онда се одселили у Београд, као подстанари. Ту је уписала 5. разред и наставила свој живот.
У завичај се први пут враћа у љето 1997. године код бабе и ђеда са очеве стране, који су имали срећу да их нико није дирао пошто су живили високо у брдима.
Наредних година се удала и створила породицу, родила сина кога је од малена водила у њен завичај. Скоро је дочекала да је син, стар девет година пита: "Мама... па ти си дијете из Олује". Емоције су је преплавиле, па му је испричла причу, не баш све, али довољно да он за своје године зна нешто. Када одрасте за 6-7 година знаће и више.
Сада воли да посјети неко крајишко дружење, да чује омиљене стихове: "Нема раја без роднога краја", "Милице 'ћери"... итд. Воли да поприча са својим земљацима.
У београдску Цркву Св. Марка редовно одлази 5. августа да упали свијећу воштаницу свима страдалима у "Олуји", свима онима који нису имали срећу да се окупе живи и здрави. Зна да је рат зло, да доноси мртвачке сандуке, гробове на све стране и зато не жели да заборави, нити да иједно дијете осјети рат.
Шта ће бити са заробљеним хрварским плаћеником, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
