Пише: Владимир Димитријевић
        
ЗАШТО НАТО ЗАПАД МРЗИ ИВАНА ИЉИНА?

Русофоби мрзе Владимира Путина, председника Русије.

Русофоби мрзе Ивана Иљина, руског хришћанског мислиоца, јер сматрају да је Путин своје идејне ставове засновао читајући Иљина.  
У свом тексту „Повратак у будућност? Предсовјетска прошлост и политичка мисао у Путиново доба“, објављеном у часопису „Постсовјетска политика“ 2013, Кристофер Ли истиче да је Путин за Иљина почео да се интересује одавно и да је његов саветник Владислав Сурков у свом тексту „Национализација будућности: тезе о сувереној демократији“ надахнуће за тезу о различитости руске демократије од оне западног типа налазио управо код Ивана Иљина. Дејвид Брукс, у тексту „Путин не може да стане“, објављеном у „Њујорк тајмсу“ 3. марта 2014, истиче да су мислиоци на које се руски председник позива у својим говорима изградили свет пун „мелодраме, мистике и грандиозних есхатолошких визија“. Међу њима је и Иљин, према овом виђењу, штетан зато што је записао да ће „Русија једном устати из стања распадања и понижења и да ће започети епоху новог развоја и величине“. Три основне Иљинове идеје су, вели Брукс, „изузетност Русије – идеја да Русија има свој јединствени циљ и смисао“, „посвећеност православној вери“, „поверење у аутократију“. Ово пак значи да би, по Иљину, Русија требало да буде „квазитеократска националистичка аутократија предодређена да одигра изузетну улогу на међународној сцени“. Иљин је, сматра овај аутор, опасан такође и због своје идеје да је Запад Русију заразио „бацилом антихришћанства“, при чему сад тај исти Запад тоне у „материјализам, ирационализам и нихилизам“. По Бруксу, иљиновски и берђајевљевски морализам може се срести „у Путиновим говорима, нарочито кад брани став свог режима према гејевима и улози жена“. У чланку „Да бисте разумели зашто је Путин узео Крим, читајте његове омиљене писце“, објављеном у „Телеграфу“ 26. марта 2014, Колин Фримен цитира Черчила, који се жалио да је руске вође тешко појмити зато што је њихова мисао „загонетка спакована у тајну обавијену енигмом“, и додаје: „Као пословично познате руске бабушке, Москва може да показује безбројна лица спољњем свету и ретко ко је кадар да допре до праве истине.“ (Иначе, он се у свом чланку ослања на истраживања докторанда Марије Сњеговаје, која се бавила Путиновим омиљеним мислиоцима.) И Фримену је Иљин сумњив зато што је веровао у самосвојност Русије, њену различитост од Запада, надилажење материјализма и верност хришћанским идеалима, као и у равнотежни положај између Запада и далеког Истока. Он указује да је Путин, на Иљиновом гробу 2009, рекао да је „злочин ако неко покушава да одвоји Русију од Украјине“.

Ко жели да чита западну, бошњачку, хрватску, словеначку и другосрбијанску иљинифобију, има текстова као плеве.(1)

ДА ЛИ ЈЕ ИЉИН БИО „НАЦИСТА“?

Сви русофоби и путинофоби тврде да је Иван Иљин био нациста и хитлеровац. И Путина, одавно, зову новим Хитлером. Истина? 
Иљина су гонили и комунисти ( у Русији ), и нацисти ( у Немачкој ).

Чињенице говоре, као и увек. Када је успео да стигне у Швајцарску, пошто се нашао на удару Хитлеровог режима јер је одбио сарадњу са непријатељима Русије), октобра 1938, Иљин је писао књижевнику Ивану Шмељеву: „Почели су да ме прогоне у Немачкој још 1933. године због тога што сам био руски родољуб са сопственим расуђивањем. Ево списка.

1933. Април – јул. Политичка полиција први пут ми долази у стан. Покушај да ме разобличе као „франкофила“ или да ме употребе против остатка емиграције. Одбио сам.
1933. Август. Претрес мог стана. Хапшење (возили су ме под стражом кроз цео град у отвореним полицијским колима). Забранили су ми да се „бавим политичком делатношћу“ под претњом концлогора.
1934. Април. Предложили су ми да се, као професор Руског научног института, бавим антисемитском пропагандном у читавом руском расејању. Моје категоричко одбијање.
1934. Јун. Губим право на рад.
1934. Јул. Добио сам отказ у Руском институту.
1935-1937. Радим као приватно лице с Евангелистичком црквом. 
1937. Август. Позвали су ме у политичку полицију, где се за четири године скупиле доставе против мене од стране „руског национал – социјалистичког покрета.“ Моји пријатељи су читали доставе. Био сам оптуживан по 22 тачке.
1937.Октобар. Два саслушања у Гестапоу. Да ли сам служио бољшевицима у Москви? Одговор: не. Зашто ме нису стрељали одмах, него су ме протерали после пет година? Одговор: Бог им није допустио. Нисам ли масон? Одговор: Не.
1938. Фебруар. Позив у Гестапо. Забрана свих јавних наступа – на руском, на немачком. Забрањен мој отворени философски семинар. Никави протести не вреде. Са стране сазнајем да су стигле нове доставе.
1938. Април. Позива ме Розенбергов заменик. У разговору категорички изјављујем да Украјина није под мојом влашћу, али да се никад нећу сложити са њеном окупацијом и отимањем.
1938. Мај. Спремам коначни одлазак из Немачке.
1938. Јун. Добијам, приватно, три обавештења: 1) Настављају да ме прогоне; 2) Министарство пропаганде ме прогласило „разобличеним масоном“, а моји јавни наступи су забрањени: зато што у њима нема антисемитизма, зато што у њој нудим хришћанску тачку гледишта; 3) покушаће да ме увуку у припрему похода против Русије.
1938. Јун. Добијам визу за Сабор (мисли се на Сабор Руске Заграничне Цркве, нап.прир.) у Сремским Карловцима и то с правом повратка у Немачку. Напуштам стан. Ствари и књиге стављам у депо. Једном од пријатеља дајем пуномоћје да се стара о мојој имовини и мојим пословима.
1938. Почетак јула. Трајно напуштам Немачку и прелазим у Швајарску. На Карловачки Сабор нисам ишао због болести...У јулу и августу успевам да изнесем путне торбе с рукописима.“

Толико о Иљину и његовом нацизму. 

Али, зашто га не заиста не воле сви који су против Русије и њених интереса? 

УПОЗОРЕЊА О ЗАПАДУ 

Говорио је Иљин:“Где год да се ми, руски национални емигранти, налазимо у нашем расејању, морамо увек да памтимо да нас други народи не схватају и не поимају, да се плаше Русије, да не саосећају с њом и да су увек спремни да се радују сваком њеном слабљењу. Само је једна мала Србија нагонски саосећала са Русијом, али не знајући је и не познајући је./…/У осталим земљама, међу другим народима, ми смо непознати и „непопуларни““.

Иљин вели да је извор русофобије римокатолицизам:“Рим никада није одговарао нашем духу и карактеру. Његова самоуверена, моћна и сурова воља увек је била одбојна за руску савест и руско срце. А грчку вероисповест ми смо примили на тако самосвојан начин, не мењајући је, да се о њеном „грцизму“ може говорити само у условном, историјском смислу“.

У свом тексту „Немачка – главни национални непријатељ Русије“, Иљин пише:“Руси, који су макар неколико година живели у Немачкој између два рата, виудели су да се Немци нису одрекли „похода на Исток“, од освајања Украјине, Пољске и Прибалтика, и да спремају нови поход против РУСИЈЕ /…/ Циљ Немачке није био „ослобађање света од комунизма“, па чак не ни освајање нових земаља на Истоку, него истребљење становништва у најважнијим руским областима и насељавање у њима Немаца. Њихов план је био замишљен одавно:1. разорити и ослабити РУСИЈУ ратом и револуцијом; 2. истребити руску националну интелигенцију помоћу бољшевика ( то је стари немачки метод „обезглављивања“ народа, успешно примењен на Саксонце, Чехе и Западне Словене ), 3. по могућности, истребити руско становништво у заузетим областима ( одатле гладни и голи и боси у концлогорима, принудни рад у Немачкој, систем узимања талаца, итд; аушвицки крематоријуми за Јевреје били су само генерална проба за масовно истребљење у освојеним областима); 4. населити и понемчити окупиране области; 5. раскомадати остатак РУСИЈЕ ( демагогијом међу руским националним  мањинама) и свуда поставити марионетске германофилске власти“.

Штафету је од Немачке преузела Америка.

Иста мета, исто одстојање. 

ЗАШТО ХОЋЕ ДА РАСКОМАДАЈУ РУСИЈУ  

Иљин је, у свом огледу „Шта свет наводи на раскомадавање Русије?“ истакао да Руска империја није уништила ни асимиловала ни један од малих народа на својој територији, док су Германи то чинили од самих својих почетака. У доба Карла Великог, од Данске до Дунава било је словенских племена – Бодрића, Љутића, Укра, Поморјана, Серба и других. Од њих није остало ништа: Германи су их нападали, убијали њихове племенске вође и угледне људе, уништавали сваки отпор и на силу крштавали у римокатолицизам словенска племена, чиме је отпочињала убрзана германизација.

Иљин је 1950. упозоравао да је немачка пропаганда уложила огромна средства у разбијање Русије, нарочито у украјински сепаратизам; указивао је да ће после пада комунизма многи властољупци уз помоћ западних сила, кренути да освоје власт у Русији, али и да ће „светска закулиса“ од својих планова комадања Русије одустати тек ако доживи потпуни пораз.

Иљин је подсећао да је 1917. свако од земље у раволуционарном хаосу отимао шта је хтео: Енглези су потапали руску флоту под изговором да би бољшевици могли да је користе; Немци су освојили Украјину и стигли до Волге и Дона. Чим падне комунизам, кренуће опет – дипломатске и војне претње, отимање сировина,  подмићивање појединаца, партија и маса, организовање најамних банди, стварање марионетских влада, продубљивање грађанског рата по кинеском моделу.

Иљин додаје:“А нова Лига народа покушаће поново да успостави „нови поредак“, посредством резолуција донетих без руског присуства ( Париских, Берлинских или Женевских), усмерених на гушење и разградњу Националне Русије/…/Али за нас је поучно то што су европски политичари почели да причају о паневропском уједињавању и комадању Русије! Одавно слушамо те гласове…Светска закулиса сахрањује једину и јединствену националну Русију. Није то паметно. Није то далековидо. Жури се у мржњи и безнадежно је заувек.“
Журба Запада да мржњом порази Русију траје и даље. И гледамо је, сваки дан. 

ПУТИНОВ САВЕТНИК ИЗ ПРОШЛОСТИ 

Путин је рекао да уз своју постељу држи Иљинове огледа, и чита их. Није то необично, јер му Иљин, из прошлости, поручује шта да мисли о западним лидерима: „Њима је неопходна слаба Русија, која изнемогава у смутњама, револуцијама, распадању, са становништвом које изумире…Нужна им је Русија безвољна, потонула у бескрајне партијске расправе, неспособна да опорави своје финансије, да попуни војни буџет, да створи своју армију, да изгради неопходну јој флоту. Нужна им је Русија раскомадана, по наивном „слободољубљу“ сагласна са тим комадањем, која умишља да је њено „добро“ у распаду“.    Да би се такав сценарио спречио, потребан је јак вођа који, по Иљину, мора да: “1.скрати и заустави хаос;2. одмах  започне каквотни избор људи (за учешће у власти, нап.В.Д.);3. успостави радни и производни поредак;4. ако буде нужно, да одбрани Русију од непријатеља и пљачкаша;5. да Русију изведе на пут који ће водити слободи, расту правне свести, државној самоуправи, величини и процвату националне културе“. 

На кога вас ово подсећа, драги читаоци? Ко је закорачио Иљиновим путем?

ИЉИН И ПУТИН О УКРАЈИНИ

Иван Иљин је, још 1938, послао поруку о ономе што се дешава данас кад је Мала Русија у питању: „Украјина се мора сматрати, у смислу сепаратизма и одвајања, најугроженијим делом Русије. Украјински сепаратизам је појава вештачка, лишена било какве утемељености. Она је настала због таштог славољубља вођа и због међународних освајачких интрига. Ако се одвоји, та држава себе предаје туђинима да је окупирају и опљачкају. Мала и Велика Русија повезане су у једну целину вером, племеном, историјском судбином, географским положајем, привредом, културом и политиком. Странци који припремају њено одвајање морају знати да тиме Русији објављују вишевековни рат“.
Осамдесет три године касније, 2021, Путин је говорио о братству Руса и Украјинаца, и нагласио:“Западни аутори пројекта „анти-Русије“ поставили су украјински политички систем на такав начин да се мењају председници, заменици, министри, али постојала је стална оријентација ка одвајању од Русије, ка непријатељству с њом. Главни предизборни слоган актуелног председника био је постизање мира. Дошао је на власт због овога. Испоставило се да су обећања - лажи. Ништа се није променило. И на неки начин се ситуација у Украјини и око Донбаса такође деградирала.

У пројекту „анти-Русије“ нема места за суверену Украјину, као ни за политичке снаге које покушавају да одбране њену стварну независност. Они који говоре о помирењу у украјинском друштву, о дијалогу, о проналажењу излаза из мртве тачке означени су као „проруски“ агенти.
Понављам, за многе у Украјини пројекат „анти-Русије“ је једноставно неприхватљив. А таквих људи има на милионе. Али не смеју да подижу главу. Практично су лишени правне могућности да бране своје становиште. Они су застрашени, протерани у подземље. Због својих уверења, због изговорене речи, због отвореног изражавања свог става, они нису само прогоњени, већ и убијани. Убице остају некажњене.
Сада се за „исправног“ патриоту Украјине проглашавају само они који мрзе Русију. Штавише, целокупна украјинска државност, како је ми разумемо, предлаже се у будућности да се гради искључиво на овој идеји. Мржња и бес - а светска историја је то доказала више пута - врло су климава основа за суверенитет, испуњена многим озбиљним ризицима и тешким последицама.

Сви трикови повезани са антируским пројектом су нам јасни. И никада нећемо дозволити да се наше историјске територије и људи који су нам блиски који тамо живе користе против Русије. А онима који чине такав покушај, желим да кажем да ће на тај начин уништити своју земљу.

Тренутне власти у Украјини воле да се позивају на западно искуство, виде га као узор. Па погледајте како Аустрија и Немачка, САД и Канада живе једна поред друге. Слични по етничком саставу, култури, заправо, са једним језиком, они остају суверене државе, са својим интересима, са својом спољном политиком. Али ово не омета њихову најближу интеграцију или савезничке односе. Имају врло условне, транспарентне границе. А грађани, прелазећи их, осећају се као код куће. Они стварају породице, уче, раде, послују. Иначе, баш као и милиони староседелаца Украјине који сада живе у Русији. За нас су они своји, рођаци.

Русија је отворена за дијалог са Украјином и спремна је да разговара о најтежим питањима. Али важно је да схватимо да партнер брани своје националне интересе, а не служи другима, није инструмент у нечијим рукама да се бори против нас.

Поштујемо украјински језик и традицију. И жељу Украјинаца да своју државу виде као слободну, сигурну и просперитетну.

Уверен сам да је прави суверенитет Украјине могућ управо у партнерству са Русијом. Наше духовне, људске, цивилизацијске везе формирале су се вековима, враћају се истим изворима, ублажене заједничким искушењима, достигнућима и победама. Наше сродство се преноси с колена на колено. У срцима је, у сећању на људе који живе у модерној Русији и Украјини, у крвним везама које спајају милионе наших породица. Заједно смо увек били и биће много пута јачи и успешнији. На крају крајева, ми смо један народ.

Сада ове речи неки доживљавају непријатељски. Може се протумачити како желите. Али многи људи ће ме чути. И рећи ћу једно: Русија никада није била и никада неће бити „анти-Украјина“. А шта би Украјина требало да буде - на њеним грађанима је да одлуче.“(2)
Упозорења нису вредела. Рат је почео. И траје. 

Русија се не сме повлачити. 

КЊИГА НА ДАР 

Нека читалац прими на дар књигу о Ивану Иљину, коју шаљем у прилогу. Нека узме, па нека чита, и нека види да ли је Иљин био „нациста“, и шта је овај хришћански родољуб и умни философ заиста заступао. ( Књига се, иначе, објављује добротом издавача, ИК „Катена Мунди“ из Београда. )

Када прочита, биће му јасно за какву Русију и за какав свет се бори Путин.

Да ли је ће он у томе успети, не зна се. Огромне силе ратују против хришћанске Русије, и огромна средства се улажу у тај рат. 

Ипак, херојски подухват се мора наставити. Не само у име Русије, него у име слободног човечанства. 

Иван Иљин је о томе говорио. Он може бити и наш учитељ. 

Kњигу Ивана Иљина од “Између Чеке и Гестапоа” преузмите ОВДЕ.

ИЉИН КАО УЧИТЕЉ СРБИМА 

Године 2014, 4. децембра, Владимир Путин је, у свом годишњем обраћању Федералној скупштини, цитирао само Ивана Иљина:“Ко воли Русију, мора да јој жели слободу; пре свега слободу за саму Русију, за њену међународну независност и самосталност; слободу за Русију – као јединство за руске и све друге националне културе; и, на крају – слободу за руске људе, слободу за све нас; слободу вере, тражења истине, стваралаштва, рада и својине“.    

Шта можемо научити од великог Иљина? Много тога. Пре свега, да наше није да кукамо што је тешко доба у коме живимо и деламо, јер дужност нас зове, као што је звала и њега када је, пред смрт, записао да  не брине што нема издавача за књиге које пише:“Ако су моје књиге потребне Богу и Русији, за њих ће се наћи издавач; а ако нису потребне Богу ни Русији, оне не требају ни мени, јер ја живим само за Русију“. Друга његова поука је такође битна за нас данас:“Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада; ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“.

Један од темеља будуће Србије је обнова правне свести, о којој је Иљин говорио као о нечему без чега нема државе. Држава је орган духовне солидарности, позитивно – правна форма отаџбине,при чему је отаџбина њен духовни садржај. Зато наш народ каже да правда држи земљу и градове. По Иљину, право мора да буде усклађено с моралом; евроунијатско безакоње засновано на неморалу, почев од пропагирања политичког хомосексуализма, преко разарања породице до еутаназије, Срби никад неће и не могу прихватити, јер то није право, него НАТО насиље у име тобожњих „људских права“.

Срби јесу за демократију, али ово у Србији је демагошко кривотворење тог друштвеног уређења, које, по Иљину, мора испунити одређене претпоставке да би било стваралачко: народ треба да разуме слободу, да је цени, да уме да је користи и да се за њу бори; народ треба да има  правну свест; грађанин треба да има могућност да живи од свог рада, да би био слободан као гласач и учесник политичких процеса; потребан је минимум образовања и обавештености, јер без тога демократија је, као у доба екранске хипнократије код нас, само карикатура; неопходно нам је и политичко искуство. И за такву, стваралачку демократију се треба борити.  

Kњигу Ивана Иљина од “Између Чеке и Гестапоа” преузмите ОВДЕ.  

ПОУКЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Ево још неколико Иљинових речи које и нама, Србима, могу и морају бити поука:

1. „Русија у свету нема искрених добронамерниа. Руски народ може да се узда само у Бога и у себе“.

Тако и ми морамо мислити, у складу с Његошевом: „Нада више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке“; „Бога знамо, и Он нас познаје, нама вишег познанства не треба“

2. „Русија није пука људска прашина и није хаос. Она је надасве велики народ, који није проћердао своје снаге, и који нема потреба да очачјава за своје спасење. Не сахрањујте га пре рока! Једном ће доћи историјски час, и он ће устати из привидног мртвачког сандука и затражиће опет своја права“.

И Србија има велики народ, који је вишеструки победник ослободилачких ратова против моћнијих, који никад није био на страни злочинаца и угњетача, и који је, од деведесетих година до недавно, задржавао НАТО на  његовом путу ка Русији. Не сахрањујмо Србију пре рока! Она и данас може, с Божјом помоћи, васкрснути – само је важно да се не одрекне Бога и себе, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. У том смислу, борба за Косово и Метохију, као срце нашег завета са Богом, и даље остаје наш приоритет.

3. „Ми нисмо „десница“ и нисмо „левица“; ми смо – руски родољуби. И све што је добро за нашу родину, примамо и бранимо. И све што је погибељно и штетно за нашу родину – одбацујемо!“

Да, заиста –ни десница, ни левица, него они који граде отаџбину, и боре се за велику синтезу, оно што мудри Европљани зову левицом рада и десницом вредности.

4. „Ако је нашем поколењу пало у део да живимо у најтежој и најопаснијој епохи руске историје, то не може и не сме да усколеба наше разумевање, нашу вољу и наше служење Русији. Борба руског народа за слободу и достојан живот на земљи – наставља се. И сада, више него икада до сада, треба да се уздамо у Русију, њену духовну снагу и самосвојност“. 

И ми не смемо губити дучићевску веру у Бога и Српство. Ко издаје, нека издаје; ко се одриче, нека се одриче; наш пут је пут верности и части. На том путу, сви истински родољуби наши су сапутници. На том путу смо и са нашом сестром Русијом, Иљиновом отаџбином.          

НЕКА И НАМА И РУСИМА, У БОРБИ КОЈУ ВОДИМО, БОГ ПРАВДЕ БУДЕ У ПОМОЋИ!

Kњигу Ивана Иљина од “Између Чеке и Гестапоа” преузмите ОВДЕ.
                
УПУТНИЦЕ: 
1.https://pescanik.net/fasizam-u-grmlju/; pescanik.net/ivan-iljin-kao-putinov-filozof/; www.oslobodjenje.ba/dosjei/teme/ivan-iljin-drugo-putinovo-ja-767357; www.tportal.hr/vijesti/clanak/bozanskim-nacionalizmom-na-zli-zapad-tko-je-duhovni-otac-ruskog-fasizma-koji-je-nadahnuo-putina-za-stvaranje-ruskog-svijeta-foto-20220305; www.herceg-bosna.com/unuka-nikite-hruscova-o-invaziji-na-ukrajinu-rusiju-pod-putinom-ceka-buducnost-mracna-kao-i-njena-najmracnija-proslost/; siol.net/novice/svet/kdo-je-skrivnostni-moz-na-cigar-grob-putin-redno-prinasa-roze-574495; www.politika.rs/scc/clanak/503018/Ruski-svet-cuda-bozjeg; crnogorskiportal.me/sadrzaj/7959
2. https://vajts.blogspot.com/2021/07/blog-post.html

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Kњигу Ивана Иљина од “Између Чеке и Гестапоа” преузмите ОВДЕ.

Извор: Правда