Пише: Миодраг Зарковић
А Баљак је, ваљда, највећи стручњак за жртвовање невиних којег имамо. Јер ако није... ако су знање и морал Јанка Баљка под знаком питања... онда је Србија дебело застранила у овом веку.
Дотични извештај је, иначе, објављен у четвртак, четвртог августа. У њему ”Амнести” наводи да су, током вишемесечног посматрања ратних дејстава на истоку Европе, њихови активисти у чак 19 украјинских градова нашли доказе да је украјинска војска користила цивиле као својеврсни живи штит. Сам израз ”живи штит” се не може наћи у извештају, вероватно због тога што су аутори желели да избегну ма какву сличност са претходним руским тврдњама које су говориле исто, али наводи несумњиво упућују на свесно скривање украјинских војника иза цивила.
”Украјинске снаге доводиле су цивиле у опасност тако што су по насељеним местима, укључујући ту и школе и болнице, постављале базе и управљале борбеним системима, у оквиру отпора руској инвазији која је почела у фебруару”, пише у извештају због којег је ”Амнести интернешенел” доспео под жесток удар русомрзачке западне јавности.
Међу првима који је оштро осудио ”Амнести” био је ни мање ни више него председник Украјине Зеленски - некада Владимир, а данас, биће, Володимир. Тог дана га изгледа нису сликали за какав престижни амерички часопис, па је имао времена да састави изјаву у којој је ”Амнести” оптужио да ”изједначава жртву и агресора”. За Зеленским је уследила непрегледна армија јавних личности - новинара, политичара, аналитичара - из Америке и Западне Европе, која је унедоглед понављала да је ”Амнести” својим извештајем ставио морални знак једнакости између стране која напада и стране која се брани. Неки су ишли толико далеко да су оценили да је ово крај ”Амнестија”, који је, како кажу, таквим ”сврставањем на руску страну и давањем за право руској пропаганди” заувек изгубио углед непристрасне организације од поверења.
Притисак је био толики да је ”Амнести” сматрао неопходним да се три дана касније, у недељу, огласи новим саопштењем, у којем је изразио жаљење због ”узнемирености” изазване њиховим извештајем. Ипак, нису се, ако је за неку утеху, оградили од тврдњи изнетих у извештају.
Као што, да се приметити, нико од њихових критичара није ни покушао да оповргне конкретне наводе ”Амнестија”.
Како би па могли?! Тактика украјинске војске одавно је позната. Западној јавности било је потребно да се ”Амнести интернешенел” смилује и најзад прозбори о сведочењима самих мештана, али друге јавности, нарочито руска, одавно су и подробно упознате са тим да снаге одане Кијеву користе цивиле као живи штит.
Упозната је са тим и српска јавност. Потписник ових редова јављао је о живом штиту у више наврата, а пре свега из Волновахе и Маријупоља, два попришта жестоких борби из првих недеља руске специјалне операције. И у једном и у другом месту, нама новинарима је само становништво причало о томе како су украјински војници постављали тенкове и артиљеријске јединице непосредно уз стамбене зграде. Та сведочења су често била пропраћена очигледним доказима, тј. остацима уништених украјинских возила или топова, који су се налазили рецимо у заједничком дворишту неколико стамбених улаза. Гледаоци ”Халмкаста”, српског ЈуТјуб канала, засигурно памте видео извештаје са потресним сведочанствима мештана, као и снимке погођених украјинских тенкова.
Приступ Волновахи је нама новинарима био омогућен буквално дан пошто су тамо окончане борбе, чији је исход био потпуно повлачење украјинских јединица. Из Маријупоља смо се, пак, јављали док су тамо још трајала војна дејства, тачније, док су украјинске снаге држале под својом контролом више од трећине градског подручја. Ни у једном ни у другом случају, дакле, руска страна није имала ни простора ни могућности да изрежира описане околности: за приредбу такве логистичке захтевности било би потребно далеко више времена, почев од довлачења и постављања уништене украјинске технике, па све до унапред припремљених одговора мештана (или глумаца који би их можда заменили!) на наша новинарска питања.
”Амнести интернешенел” у свом извештају наводи да су доказе прикупљали од априла до јула. Реч је, према томе, о тромесечном раду њихових активиста, који су макар на почетку мисије имали прилику да разговарају са Маријупољцима и сазнају од њих да су их украјинске снаге користиле као живи штит. Ипак, извештај је објављен тек почетком августа. Прекасно да би се светска јавност на време упозорила на начине борбе украјинске војске. А опет, на време да сада и ”Амнести” буде оптуживан да се ставио у службу ”руске пропаганде”.
Такве оптужбе нису застале само на речима, па биле оне и онако оштре попут изјаве Зеленског. Шефица украјинске канцеларије ”Амнестија”, извесна Оксана Покалчук, поднела је неопозиву оставку зато што је, каже, организација ”занемарила стварност ратне Украјине и забринутост локалног особља које се залагало за то да извештај буде преправљен”.
”Верујем да се мора узети у обзир локални контекст и добро размислити о последицама, како би то што се ради било на добробит друштва”, написала је Оксана Покалчук на свом Фејсбук налогу.
Поново, ето, видимо позивање на контекст и упозоравање на последице. А Јанко Баљак и даље ћути!
Већ 23 године Јанко Баљак убеђује Србију да контекст уопште није битан. Ако је ту и ту убијено толико и толико цивила, онда искључива кривица за њихову погибију спада на онога ко је цивиле ту поставио. Не на онога ко је гађао. Таман посла.
Када је априла 1999. НАТО сравнио са земљом РТС и том приликом убио 16 радника, цивила... за погибију тих несрећних људи није крива западна алијанса него руководство Јавног сервиса. Тако каже Јанко Баљак! И многи други аутошовинисти, али нико ни упола гласно и често као Баљак.
Последњи пут се Баљак огласио тим поводом колико за Видовдан ове године. Баш на тај датум је у дневном листу ”Данас” објављен чланак под насловом ”Како је ТВ Танјуг ’васкрсао’ једну од најомраженијих јавних личности у последњих 20 година”, ауторке Катарине Живановић. Текст се бавио Милорадом Комраковим, тачније, његовом емисијом на ТВ Танјугу која се тада тек била појавила:
”Многи су са неверицом дочекали вест да се уредник информативног програма РТС-а у време бомбардовања 1999. враћа на мале екране, јер је Комраков, нажалост, више упамћен по чињеници да је у време његовог уредниковања 16 запослених радника погинуло у згради јавног сервиса у бомбардовању, него по својим новинарским достигнућима. Многи су управо њега кривили за погибију радника РТС-а”, пише Катарина Живановић у чланку.
Новинарка ”Данаса”, као што видимо, нема сумњу да Комраков, а не НАТО, сноси кривицу за убиство 16 цивила. Јер је, ето, до њихове ”погибије” (пошто кад вас разнесе НАТО пројектил то ваљда није убиство него погибија!), дошло за време његовог уредниковања. Нема ни назнака нечега што би Оксана Покалчук назвала ”локалним контекстом”. Нема никаквог контекста ни у траговима. Они ”погинули”, а он био уредник - случај завршен!
Да би ту своју тврдњу подвукла, Катарина Живановић обратила се ”стручним” саговорницима. Први међу њима је, наравно, био Јанко Баљак:
”Упитан како коментарише то што се Комраков вратио на мале екране, као новинар ТВ Танјуга, каже да је то језиво ругање жртвама настрадалим у бомбардовању РТС-а.”
Ако збиља верује у сопствене речи... ако све ове деценије искрено мисли да је за смрт 16 радника РТС-а крив не Весли Кларк, него руководство Јавног сервиса које је запослене ”поставило на нишан НАТО-а”… онда је Јанко Баљак сада дужан да стане у најенергичнију одбрану ”Амнести интернешенела” и поготово њиховог извештаја. Јер, то што је украјинска војска радила са цивилима у Донбасу навелико превазилази сваку могућу одговорност Милорада Комракова или било кога из некадашњег уредништва српског Јавног сервиса.
Цивили страдали у украјинском рату нису гинули на својим радним местима, на којима су их, како Баљак тврди да је било у случају РТС-а, надлежни приморавали да остану. Напротив, цивили по Донбасу побијени су код својих кућа, а смрт их је тамо нашла зато што је украјинска војска у непосредној близини постављала своје борбене положаје.
Што ће рећи, бомбардовање РТС-а није истински упоредиво са бомбардовањем Волновахе или Маријупоља. На РТС-у у тренутку напада није било нити једног циља који се може сматрати оправданим. Није било сакривене тенковске јединице или хаубице. Били су присутни само и једино цивили. Уосталом, све и да је РТС био сасвим празан у време када је гађан, све и да никога живог није било у згради, напад на Јавни сервис опет би био ратни злочин.
Јанко Баљак, међутим, не види то тако. Исто као што је и судско веће, које је 2002. године осудило Драгољуба Милановића на десет година затвора, видело ствари другачије. Милановић је био генерални директор РТС-а у време бомбардовања, а суд је 2002. пресудио да је Милановић ”повредио јавну безбедност” тиме што је натерао раднике да остану на радним местима, где их је НАТО касније те вечери разнео ”томахавком”.
Милановић је, стајало је у оптужници, радницима претио отказима. То је судском већу, али и Јанку Баљку, било довољно да га прогласи главним кривцем за смрт 16 цивила. Веслију Кларку, главнокомандујућем НАТО-а 1999. године, није суђено у ”демократској Србији”, али Милановићу ето јесте и проглашен је кривим, јер је запослене уценио радним местом.
У Волновахи и Маријупољу нико цивиле није уцењивао радним местом! Ствар је тамо била неупоредиво гора: не запослења, њима су били угрожени животни простори. Њихови домови. Не уцењивани, него им се нико није ни обратио. Украјински војници су једноставно дошли и поставили своје борбене положаје у њиховој непосредној близини, и тиме их намерно изложили руској узвратној ватри.
Баљак, ипак, ћути. Остали аутошовинисти такође. Другој Србији је маца појела језик. Сва ”логика” којом су они правдали своје србомрзачко деловање у протекле три деценије, разбуцана је у парам-парчад на примеру Украјине, а нарочито у погледу свесног угрожавања цивила - за које у Србији од пре 23 године не постоји нити један доказ, док су докази таквог поступања украјинске војске и државе лако доступни. Зато Друга Србија овако гласно и ћути о злочинима украјинских војника.
У украјинском рату, овдашњи аутошовинисти очигледно су се солидарисали са страном која ради све оно за шта они већ 30ак година, углавном без икаквих доказа, оптужују Србе и Србију. Солидарисали су се - ћутањем. Срамотним, неморалним, перверзним ћутањем, о свему ономе због чега српској јавности иначе пробијају уши.
Ми никако нисмо умели да их ућуткамо. Напротив, аутошовинистима као што је Јанко Баљак, или Динко Грухоњић на пример, чак пунимо џепове, тако што их, између осталог, постављамо на предавачке позиције на универзитетима: Грухоњића на новосадском, а Баљка, исто као и Дубравку Стојановић, на београдском. Ваљда да би што више будућих поколења отровали већ у младости, па ће касније отклањање те штете бити само теже и сложеније.
Руси су им, међутим, специјалном операцијом запушили уста. И хвала им на томе!
Извор: Правда
