Пише: Др Иван Пајовић
Да – није претеривање ако се каже да се српски народ (сви његови делови, од простог света до вишег интелектуалног и научног слоја) налази под притиском менталног терора од преврата 2000. године, премда је терор тог типа, али другачијег карактера, трпео деценијама пре тога, нарочито у облику терора неспособног псеудокомунистичког диктатора који је сопствени народ од 1989. до 2000. године медијски залуђивао и опљачкао (боље рећи – оџепарио) више пута, притом га уводећи у низ промашених ратова и економску кризу какву историја Србије не памти, што се завршило бруталним бомбардовањем од стране светског хегемона.
Неколико дана раније, 14. августа, одржана је литија против такозваног Еуропрајда, која је такође била импресивна по броју учесника. Недуго после њеног окончања највиши представник власти се неформално изјаснио да се Еуропрајд „отказује или одлаже (!!!)”, вероватно из тзв. „безбедносних разлога”. Под овим појмом несумњиво се подразумева страх од излива народног гнева. Да је ситуација догорела до ноката доказује и Великогоспојинска литија неколико дана касније, која је била још масовнија, још импресивнија и још речитија шта заправо српски народ хоће а шта неће. Напокон, међу незадовољним народом појавили су се и представници Српске православне цркве, чак и преосвећени великодостојници.
Међутим, не треба се заваравати – уколико се на овај начин оствари победа, она ће бити само привремена, јер ће планери глобалистичке агенде стрпљиво чекати да гнев спласне, како би поново покушали са наметањем вашара содомије. Борба са њима неће бити краткотрајна и лака, она подразумева велику упорност, непоколебљивост и одсуство малодушности пред безобзирним и упорним, организованим и добро потплаћеним противником.
Колико је исказивање народног незадовољства заиста ефикасно и колико га се видљиви и невидљиви центри моћи истински плаше, доказују спонтане демонстрације јула 2020. године које су испровоциране покушајем поновног увођења полицијског часа услед наводне епидемије корона-вируса.
Провала народног гнева показала је да постоји граница преко које се не може ићи са одузимањем слобода и наметањем присиле најразличитијих врста. Бруталност и брзина реакције којом је деловала полиција, али и тајне службе, јасно су ставиле до знања да страх центара моћи постоји, да су ти центри свесни да народни гнев може порушити систем који је наметнут као кулу од карата уколико се пређе преко последње границе стрпљења. Као што знамо – полицијски час није уведен ни тада, ни касније и то је био резултат народне победе која је плаћена невиђеном бруталношћу полиције.
У даљој борби против полувидљивог и невидљивог непријатеља народ се свакако поново може суочити са полицијском бруталношћу. Међутим, под неким тежим и заоштренијим околностима под знаком питања можда би била чак и лојалност такозваних државних инструмената силе, јер су и њихови представници део сопственог народа и умногоме деле заједничко мишљење.
Извор: Правда
