Ако је ријеч о политичким идејама, фразама или пропагандним флоскулама. – дабоме, о свему се може дискутовати али у географији политичке фразе и пароле не значе пуно, јер ако се говори о „Отвореном Балкану“, поставља се логично питање: Шта је, у ствари, у територијалном смислу Балкан и како су то и у којој мјери, Албанија и Србија уз помоћ Сјеверне Македоније успјели га отворити?
БРАЋА ШИПТАРИ И СКРИВЕНЕ СТАЗЕ ДО НАТО САВЕЗА:
У разговору на ову тему, тешко је не уочити, једну важну чињеницу: ова интеграција није повезана са иницијативама Европске уније, као што су „Мини Шенген“ или „Берлински процес“, па чак ни одмјерени и допуњени програм „Берлин плус“, тада одлазеће њемачке канцеларке Ангеле Меркел. Отворени Балкан представља иницијативу и у одређеним мјерама реализацију, америчке политике и идеја Отвореног друштва Георга Сороша, које на терену инплементира његов син Александар.
Нема ми опросте професионални демагози и „евет ефендије“ али говорити о економском значају „удруживања“ са Албанијом и Сјеверном Македонијом, звучи као неозбиљни и болесни, црни хумор.
У сфери безбједности и одрбране, питање оваквих интеграционих потеза и процеса може бити занимљиво кад се зна да су безначајна Албанија и вјечито понижавана Сјеверна Македонија, чланице НАТО алијансе и сигурно ће тај аспект отварања властитих граница према ратоборном и непријатељски орјентисаном савезу, који држи под окупацијом 15.% територије Србије, представљати важну чињеницу. Подсјећа то на врјеме Стаљиновог „НЕ“ упућеног Јосипу Брозу Титу и доба заоштравања односа између Совјетског Савеза и Југославије. Након што је дошло до пријема Грчке и Турске у НАТО 1952. године отворила се прилично дискретна могућност повезивања Југославије са НАТО савезом. Из Грчке је стигао предлог о заједничком трипартитном одбрамбеном савезу Југославије, Грчке и Турске. Јосип Броз Тито је показао интерес за ову стратешку комбинацију па су, већ у фебруара 1953. године ове три земље склопиле уговор о пријатељству који је предвиђао координацију војних команди. Истовремено, на Бледу је потписан докуменат „Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи“ с важењем на 20 година. Посредством Грчке и Турске, Југославија је укључена у америчке одбрамбене планове и овај савез је сматран „додатком НАТО, као југоисточно крило Европе“.
Након споразума, из Вашингтона су прво слали храну, потом оружје, затим индустријску опрему, а онда и технологију која се није смјела извозити другим комунистичким земљама. Тако ће ЈНА постати четврта армија на континенту, а југословенска војна индустрија постати најпрофитабилнија извозна грана. У то вијеме, Титова Југославија је добила све што су Американци тада производили осим атомске бомбе. Стигло је 292 клипна авиона, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона. Надзвучне авионе у том тренутку, поред СССР-а и САД, посједовале су само Британија и Француска.
Добијено је и 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, око хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, 24 покретне радионице везе, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби, стотине хиљада најразличитијих граната. У Постојни је било распоређено 200 тенкова због страха Американаца да би совјетска армија могла кроз тзв. „љубљанска врата“ продрети у сјеверну Италију итд., итд., итд...
Када би примарни приступ ове анализе ишао тим правцем и задржао се на том пољу, све би у политичком смислу било проблематично а посебно би се надоградио сложени однос према „омраженом аутору“, који је своје замјерке у Београд већ једном приликом, послао, преко Чикага.
Зато овдје треба фактографски изнети чињенице: Отворени Балкан договарају Србија, Албанија и Сјеверна Македонија а њима ће се придружити Косово, шта год оно било у будућности. Истина је да су: Албанија, Сјеверна Македонија, Косово па чак и Црна Гора (када би је Дритан Абазовић успио погурати у овом правцу), мање заједно од Србије, што значи, да је главни фактор у територијалном и демографском смислу: Србија. У етно-националном смислу, међутим, Албанци воде главну ријеч: од тзв. Прешевске долине, до Македоније, Косова и Албаније, протеже се јединствен простор под албанском доминацијом.
Истина је такође, да то што раде Београд, Тирана и Скопје није Балкан, него његов један, не баш толико важан дио, коме Србија покушава даровати геополитички значај који сама има: наравно узалуд.
Иако се данас појам "Балкан" као једна од географских регија Европе често заобилази, (ново име регије је Југоисточна Европа), и даље га многи аутори дефинишу као регију. Обично се сматра да Балкан чине барем копнени дијелови Грчке (84 одсто територија), Сјеверне Македоније (цијели териториј), Албаније (цијели териториј), Србије (цијели териториј), Црне Горе (цијели териториј), Босне и Херцеговине (цијели териториј), Бугарске (цијели териториј) и мањих дијелова Турске (европски дио око 5% територије), Румуније (око 50 %, покрајине Добруџа, Влашка и Молдова), Хрватске (47 % територија јужно од Саве и Купе без приморских острва) и мањи део Словеније (23% на југу, Крас и приморје). Тиме се Балкан дефинише као простор са укупном површином од 550.000 км2 и 53 милиона становника док интеграција и отварање Србије (са Косовом наравно), Албаније и Македоније заузима нешто око 140.000 км2 и има око 15.милиона становника.
ГЕОГРАФСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ ГРАНИЦЕ БАЛКАНА:
Балкан је у грчким и римским изворима називан "Полуострво Хема". Планински ланац је био познат као "Планине Хем". У српској традицији, Балкан је познат као „Стара планина“, у турском језику као „Шумовита гора“. У грчкој митологији, трачки краљ Хем, син Бореје „Сјеверног вјетра“, сујетан и охол владар, је поредио своју жену Родопу и себе са Зевсом и Хером, због чега су богови претворили брачни пар у планине. Према другој грчкој легенди, планине су назване Хемске, након борбе Зевса са огромном змијом Тифоном. У току борбе, Тифон је цијелу планину бацио на Зевса, који је својим муњама успео да је одбије. Планином је потекла крв, која се на грчком језику изговара као "хем" па су од тад, планине познате као "крваве", тј. "хемске".
Географска дефиниција Балкана заснива се на планинским ланцима, у које спадају Динариди, планина Балкан, Родопи, Шар планина и Пиндус. Њоме су искључени готово цијела Словенија (осим Краса), Румунија (осим Добруџе), већина Хрватске, затим мањи делови Србије (Војводина), Црне Горе (Бока) и острва Грчке. Читава копнена маса се зове Балканско полуострво, јер је на југу, југозападу и југоистоку окружује Јадранско, Јонско, Егејско, Мраморно и Црно море. Иако није ријеч о правом полуострву, то се име често користи за ширу регију.
Сјеверна граница Балкана је упитна. Често се Дунавска и Панонска равница не сматра дијелом Балкана. Многи балкански научници и аналитичар сматрају да све што је сјеверно од Саве и Дунава - сјевероисточна Словенија, сјеверна Хрватска (средња Хрватска и Славонија), сјеверна Србија (Војводина) и већи дио Румуније - није дио Балкана. Други опет кажу да и та подручја заједно с југом Румуније (без Трансилваније) спадају у Балкан. Заправо, Балкан није толико цјелина због планинских ланаца колико због заједничке и често насилне историје коју првенствено обиљежавају вијекови потчињености или борбе с Османлијским царством, као и међусобни сукоби у 20. вијеку.
Свакако је посебно занимљива та ријеч „Балкан“ јер у себи садржи двије ријечи из турског језика, а то су „бал“ - што значи мед и „кан“ - што значи крв. Управо ове двије ријечи одсликавају Бал-кан и његову историју па је позната холивудска глумица, Ангелина Јолие, режисерски првенац, ратну драму из 2011.године. базиран и на њеном сценарију, назвала „У земљи крви и меда“ (Ин Тхе Ланд Оф Блоод Хонеy).
Понекад се у оквиру Балкана спомињу и земље са мање од 50 % територије на Балканском полуострву Румунија 9%, Хрватска 45 % и Словенија 25%. Многе регије у државама наведеним као дио Балкана знатно се разликују од остатка регије, па зато рубне државе не воле да их зову балканским земљама. То првенствено вриједи за Румунију, Хрватску и Словенију, али и за Грчку. Шта је од овога отворено кроз процес европских интеграција и Шенгенски споразум, углавном је познато као и то, да је Турска остала потпуно изван ових прича.
Зато када неко подузме политичке кораке да „Отвори Балкан“, јасно је да на Балкану нико нема право бити против такве греандиозне идеје и политике и да сваки приговор томе, врло лако постаје критика државне политике Србије, што би по овом аутору, било вишеструко штетно.
Неоспорна је чињеница да је дипломатија Републике Албаније придобила подршку Републике Србије и Републике Сјеверне Македоније, за властити национални програм уједињења Албанаца у један, отворени политичко-правни простор. Зашто је Србија постала главни носилац интеграција које завршавају процес „сви Албанци у једној држави“, то знају у Београду и о томе већ телале салонски демагози и каријерни аналитичари, на националним телевизијама. Мишљење једног Бошњака и муслимана из ентитета познатог као бошњачко-хрватска Федерација БиХ, је непотребно и врло га је лако дисквалификовати, на начин неких прљавих режимских портала и новина, који су о овом аутору написали гомилу беспризорних глупости и лажи адресирајући му све оно, што су као Срби били дужни, изговорити Алији Изетбеговићу и његовом сину Бакиру, а нису. Ипак је пуно лакше вријеђати властите пријатеље него доказаног непријатеља народа и државе, нарочито, ако тај непријатељ, својим постојањем и дјеловањем, помаже јачању режима и учвршћује владајућу олигархију у земљи. Ваљда из тог разлога, овај аутор не може да се сјети још ниједног имена живог српског пријатеља међу Бошњацима а поготово таквих нема у Сарајеву. Јер, власт у Србији понекад демонстрира тај политички и друштвени мазохизам и у њега врло лако увлачи цијели народ, па ту пријатељи преко Дрине и нису потребни јер Србија је кренула на другу страну: Пут Албаније.
Оно што је важно нагласити јесте чињеница да Хрвате у БиХ уопште не занима „отворена Албанија“ или „Отворена Сјеверна Македонија“, јер живећи на граници Европске Уније. они су ту, на недјељивом простору који насељавају Хрвати и сигурно ће искористити све уставне механизме којим објективно располажу да цјела БиХ буде окренута интеграцијама са Хрватском и Европском Унијом. О томе је отворено говорио и Предсједник Савјета министара БиХ Зоран Тегелтија, истичући да је "Отворени Балкан" потребан грађанима и привредницима у БиХ, али...:
„Нажалост, у БиХ нема консензуса што се тиче "Отвореног Балкана". Реакције политичког Сарајева су очекиване. Мени не треба одобрење Предсједништва. Волио бих да имам усаглашен став Предсједништва. Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик је покушао да се ова иницијатива усвоји, али је прегласан и друга два члана су одбили придруживање "Отвореном Балкану" -
Јасно је да ни Бошњаци не помишљају бити дио такве врсте „отворености“ а то опет значи да је Република Српска остављена на цједилу. Србија је отишла на другу страну а Бошњаци и Хрвати настављају држати Србе као таоце у заједничкој држави. Иста је судбина и Срба у Црној Гори, јер Дритан Абазовић можда жели америчку подршку и подржава „Отворени Балкан“ али црногорци су окренути Хрватској. У томе ће их слиједити и Бошњаци Црне Горе што је углавном и довољно да и Срби из Црне Горе наставе свој евро-атлантски пут без помоћи Србије.
Постоји сигурно барем једно озбиљно питање које се намеће и данас: Зашто Србија учествује у рјешавању питања објективних националних проблема и задовољавању интереса Албанаца а да истовремено, уопште не отвара и Српско национално питање, које би се у том регионалном пакету, коначно и могло ријешити. Западу су Албанци очито важни а Србима су Албанци баш прескупи за издржавање; а цјена је Косово. А можда и Република Српска и сви Срби у Црној Гори.
Чињеница је да, без обзира на дилеме ипак би улазак Републике Српске и Црне Горе у овај процес, када би то Србија затражила и кад би то американци дозволили, измјенио природу и ток овог процеса, коначно приближио Србе Србима и ублажио осјећај горчине због многих питања која циљано, остају без одговора
Извор: Правда
