Пише: Михаило Меденица, ИН4С
“Оно на брезама, то су нова гнезда. Отишле су тих година када је небо мирисало на спаљено људско месо. Вратиле су се, то ваљда нешто значи…” Тешко, добри мој. Тешко да ће овај комад неба више икада мирисати на било шта осим на спаљена трупла. То је, пријатељу, проклетсво Освјенћима, с којим ће живети довека, јер је под тим 800 година старим именом, избрисано са лица земље. Оно је тек локални путоказ. Постоји још само под клетвом – Аушвиц!
“Нажалост, да! Тако су га нацисти прекрстили када су окупирали моју домовину ’39. године, припојили је Немачкој и у том истом логору побиле половину сељана. Од тада више и не постојимо. Односно, постојимо да би причали, да се не заборави оно што се никада не сме заборавити…”признајем, највише бих волео баш да заћути, да не проговара за све паре колико је плаћен да говори, јер сваки корак кроз ово блато говори, вришти, урла за себе. Људи овде треба да ћуте. Морају да ћуте!
“Нећеш бити исти човек после обиласка логора”, сетио сам се речи пријатеља који је давно био на овом, најпроклетијем месту на кугли земаљској.
Силим се да прекорачим линију иза које нема повратка. Ни данас, толико година касније. Више се не плаћа животом, али поимањем живота – да! За неке ствари човек једноставно никада није довољно спреман…
Ришард инсистира на причи о смрти. Неке клинке кикотаво позирају испод најчувеније пароле зла: “Арбајт махт фрај” – рад ослобађа. Налупао бих им шамаре, али за ту пиргаву дечурлију из Велса ово је тек екскурзија на коју су доведени. Нацистички “Дизниленд”, гомила фотки које ће једни другима “лајковати” на Фејсбуку…
Рад је у Аушвицу људе ослобађао – једино живота! Терета који је по проласку кроз ову исту капију убрзо постајао неподношљив…
Но, Ришард греши инсистирајући на причи о смрти. И она је у жици Аушвица била тек један од логораша, једнако заробљена, једнако у служби истог господара – смрт сама по себи није сурова, нити безосећајна, већ човек!
“Стоји! Баш из тог разлога Аушвиц и јесте највећа прекретница у историји човечанства, после које су злочин, убиства, терор и кривица добиле нову димензију. Због тога се у Аушвиц не долази, већ борави њему. Зато он није музеј, већ гробље…”, да, Ришард је потпуно у праву што се првог тиче, у Аушвицу се борави! Трудим се да не види колико сам преплашен, осећајући се као да ме спроводи блатњавим туцаником до једне од 28 барака, у којој ћу трајати тек неколико сумрака и свитања.
Осећам гађење, осећам презир, осећам искрену мржњу према зверима која у мени виде само број истетовиран на подлактици, радну снагу и сировину…
Није то Ришард, већ утваре џелата које још владају овим проклетим местом. Непобеђени и некажњени! Њихови животи као правда за милион и двеста хиљада жртава – није то ни кусур, а камоли правда…
“До рата овде се налазила касарна пољске војске, зато су нацисти и изабрали ово место – имали су инфраструктуру, огромно пространство, и што је најважније већ постојећи железнички чвор у који су се сливале пруге из читаве Европе. Имали су све предуслове да у миру, студиозно и посвећено дају злу на вољу…”, заиста се трудим да слушам шта мој добри Пољак говори, али не могу. Не у потпуности, тек записујући његове речи као да невољно бележим лекцију на часу историје. Ово је историја коју човек не може да забележи, она обележи њега.
“Нацисти су на постојеће бараке дозидали још по спрат, нису им били довољни постојећи капацитети. Све што видиш је аутентично и нетакнуто! Због тога се овде борави, зато је ово гробље…”, спроводе ме даље. Не подижем главу, гледам врхове својих ципела које ме воде ка гробу. Другог пута нема. Није питање дана, сати у најбољем случају…
Али, страшније од сазнања да смрт неће доћи у час када се њој, већ човеку прохте, јесте помисао да заправо и нема гроба. Зато Ришард греши називајући Аушвиц гробљем, греши дајући му “комплимент”. Овде је човек био број. Број је трајао док је могао да ради. Број не умире већ престаје да постоји. Кад престане да постоји број постаје сировина…
“Оно што им се мора признати јесте да су систем истребљења довели до савршенства. Овде, у матичном логору, односно Аушвицу 1 експериментисали су са разним методама убијања, и на крају дошли до закључка да је за ефикасно масовно истребљење ‘најекономичније’ то чинити гасом, а затим спаљивати тела…”, Ришард говори, гледам у стазу испред себе, осећам да раменима ударам о људе с којима се мимоилазимо. Не подижем главу да им погледам лица, не извињавам им се – логорашима је забрањен разговор, бројеви не говоре, бројеви се сабирају и множе. Бројеви се бришу из евиденције уколико проговоре, јер бројеви не умиру…
Неке су бараке затворене, у неколицини су сталне музејске поставке. Једна, на самом крају, уз жицу кроз коју ће с мраком пустити струју, живи свој злочин и казну – злогласни павиљон 11.
“Можеш ли”, тек на трен разазнајем глас пријатеља. Крвник не би упитао тако нешто. Број мора да може, или постаје статистика.
“Могу, Ришард, идемо”, одговарам, улазећи у павиљон за који ме није припремио. За неке ствари човек никада није довољно спреман.
“Нећу превише да ти причам, гледај, доживи, схватићеш”, гледам у стакло, очима треба мало времена да се привикну. Мозгу много више да схвати шта очи виде – тоне женске косе иза отшкринутог прозора. Бале, кике, плетенице… Мале, дечје, још су шналице у њима…
“Пронађено је око седам тона товара женске косе по ослобођењу логора, овде су изложене две. Погледај тамо због чега су логораше шишали до главе одмах по доласку у Аушвиц и за шта им је требала коса…” Повраћа ми се. Желудац ми је у душнику, не могу да удахнем. Удахнем ли, опет ћу осетити тај страшни задах иза отшкринутог “излога”.
“Тај ћилим је саткан од женске косе, на крајевима видиш како вире длаке из штофа. Косом су пунили јастуке, мадраце… Људи су, рекосмо, били сировина која се једанко експлоатисала и за живота и у смрти…”, повукао сам га за руку да изађемо, мука ми је и од туриста који мобилним телефонима снимају некакве морбидне видео клипове. Зар је могуће да ту исту слику неће видети сваки пут кад затворе очи?
Пролазимо павиљонима – товари гардеробе, кофера са исписаним именима власника, читава соба затрпана протезама и ортопедским помагалима одузетих од “бројева” на самрти. Дечије играчке, дечија гардероба, сандалице бесно отргнутих каишева са малених лешева…
Плачем. Склонио сам се у страну. Плачем. Мајке нису стигле да их ожале и заплачу. Малени анђели нису стигли да постану бројеви, далеко од тога да су умрли ко људи.
Одмах по доласку у логор спроведени су у гасну комору. Они “срећнији” урмли су у загрљајима мајки. Мајке су умирале десет минута дуже од деце – агонија у агонији.
“То је тај демонски ‘циклон-Б’, отров који су развили за масовно уништење у гасним коморама. Одводили су их у њих под изговором да одлазе на туширање и дезинфекцију од ваши, па би им кроз отворе у таварници сипали отров, и чекали да утихну последњи крици. Умирали су по пола сата у најстрашнијим мукама…”, већ сам отупео. Гледам у празне лименке смрти, и ону крај које је на тканини расута плавичаста садржина.
Испрва су људи умирали неколико сати, али су филиграни смрти напослетку дошли до праве мере “циклона” довољне да за што краће време умори што више људи.
Извините, бројева, не људи. Израчунавали су колико је потребно по килограму, не човеку.
Али, за бројем не остане ништа – за човеком два и по килограма пепела, у просеку. Толико је изложено у провидној урни павиљона четири. Два и по килограма пута милион и сто хиљада људи, најмање…
“Све су користили што се од човека, тачније, леша могло искористити. Косу, златне зубе су претапали у полуге, личне ствари препродавали у Немачкој за багателу, а пепео…”, због тога су птице и отишле из Освјенћима. Мирис спаљеног људског меса дизао се до врхова бреза, а брезе из године у годину све више ка небу, наизглед бежећи од њега…
“Људски пепео су најпре просипали у реку, али су убрзо њиме почели да хране рибе у рибњацима и ђубре усеве, схвативши да је ‘одличан’ за то…”, у Освјенћиму се више нико не бави пољопривредом. Ту су брезе неприродно високе. Аушвиц зато није гробље, већ индустрија. Најмонструознија и најумоболнија. Људи су били бројеви, бројеви сировина, сировина се не може побројати, па отуда ни тачног броја о људима које је “рад ослободио”.
Уз саму жицу, на крају шпалира једнобразних барака – павиљони 10 и 11. Најзлогласнији. У осталима се исчекивала смрт, у њима се молило за њу…
“Павиљон 10 је био ординација злогласног доктора Клауберга, који је до савршенства довео систем стерилизације жена. Тврдио је да добро обучени доктор за дан може, под привидом обичног гинеколошког прегледа, више од 300 жена учинити неплодним. Да зло буде веће, тај исти доктор је пре рата важио за највећег светског стручњака на пољу лечења стерилитета! Још се и данас користе његове методе из тог времена, носећи његово име…” Павиљон је закључан. За вјек и вјекова. Најмање што се може учинити за његове жртве.
Једини је зидом са предње стране повезан са следећим, павиљоном 11.
“Из њега готово нико није изашао жив. У подруму се три специфичне ћелије, у којима се трагало за најефикаснијим начином масовног убијања. У једној су заточеници морени глађу до смрти – трајало је предуго. У другој, недостатком ваздуха – трајало је предуго. У трећој, непуних метар са метар, такозваној ћелији за стајање, четворица робијаша су живела, ‘спавала’, вршила нужду стојећи, уз миниманли доток кисеоника. И то је трајало предуго…”, својевсрна привилегија, или проклетсво – силазимо у ходник смрти, завирујући у сваку од поменутих ћелија. У ону последњу, у којој се умирало стојећи, улазило се као у мишију рупу, дословно. Кроз мали отвор у дну.
“Али, у овом истом подруму је први пут испобан и ‘циклон-Б’, на осморици совјетских војних заробљеника. Пре тога је коришћен за тамањење глодара, што је злочинцима дало идеју да га испорбају на људима. Ти несрећници су умирали сатима, зарад ‘вишег циља’ – нацисти су успели да дођу до праве мере отрова за ‘брзо’ умирање”, презирем себе што више ништа не осећам. Презирем што јасно чујем Ришарда и почињем да бележим пазећи да читко пишем, као да се нећу сетити свега не погледам ли у бележницу.
Презирем што Аушвиц и даље постиже исти ефекат као и те 1940. када је Рудлоф Хес преузео команду над њим и свечано отворио “фабрику смрти и њених деривата”.
Људи су и тада довођени у стање чулне и емоционалне обамрлости, како би постали што кориснија сировина. Број нема емоције. Број временом престане да се нада, престане да страхује, постаје материјал…
“Овим степеницама су из ћелија извођени у двориште, пред зид смрти…”, идемо истом стазом, до зида који и са задње стране спаја бараке. На његовој средини је стрелиште, невелико, тек за тројицу људи, или нешто више изгладнелих и изобличених “бројева”.
“Метак у потиљак, следећа група; метак у потиљак, следећа група, и тако у недоглед. И то се испоставило недовољно брзим и скупим начином истребљења читавих популација. Јевреја као више од 90 одсто заточеника, Рома, и нас, Словена, које је Хитлер такође сматрао нижом расом и планирао масовно истребљење…”, мирно, као пред метак у потиљак стојим пред зидом. Окренут лицем ка њему, леђима ка егзекуторима којима се жури да испуне норму. Јасни су трагови метака који су окрвављени прошли кроз главе и зарили се у дрвену оплату.
Одмах иза зида, у дивном, мирисном дрвореду је наочита породична кућа.
На ехо од пуцња, тупог ударца мртвог тела о земљу и смард крематоријума.
“У њој је живео монструм Рудолф Хес, први и најзлогласнији комадант логора. Сасвим мирно, са породицом. Његова су се деца играла са штенцим у башти до које су допирали јауци, мирис горућих трупла….”, нажалост, више се не може до ње. Власници којима је ’40. године била одузета нису желели да се врате у њу после рата. Продали су је, други су је препродали, трећи такође, данас су у њој неки четврти, поново је породични дом, уколико то икада може да буде?..
Гледајући у њу, ту кућу, дрско, ћутке и без кајања стајао је Хес под вешалима тог априлског јутра 1947. године, чекајући да џелат затегне омчу…
“То је то вешало”, Ришард показује на сенку у даљини ка којој идемо.
Већ струло и повијено, четири степеника, мало стојиште и кука над њим. Тик до “мале” гасне коморе и “скромног” крематоријума.
Кажу да се Хес покајао само због тога што није више времена провео са породицом, дајући се “послу” превише. Затим се под његовим ногама отворио поклопац стојишта, уже се затегло, зашкрипала је кука… Један живот за милион и нешто живота – ни симболика, камоли правда…
Завршавамо ту где се, нажалост, све и завршавало у Аушвицу 1 – за нас обилазак, или што Ришард с правом каже – боравак. За мучене логораше живот – гасна комора и крематоријум.
“Ово је била првобитна, ‘мала’ гасна комора у којој је први пут употребљен ‘циклон’ на већем броју људи. У оволицки простор сабијали су и по 500 логораша, затварали и закључавали врата, а затим би стражари кроз три отвора у плафону посули грануле ‘циклона-Б’ по њима, које би се на темперетури тела убрзо претвориле у гас, а гас…”, врисак, вапаји, покушаји да се удахе ваздух, покушаји да се не удахне, врисак, па тајац…
“Онда би тела, изобличена, одраних лица, изгрижених ушију, сломљених удова… Пребацили у крематоријум. Капацитет ових био је ‘ништаван’ у односу на оне у Биркенау, 300 људи дневно,365 дана у години, четири и по године. 300 људи превише…”, зјапе црне чељусти две пећи, пред њима шине на којима су клизила носила са телима. По читав дан. Напред у пећ, назад по ново тело; напред у пећ, назад по нови број…
Над димњаком бреза, птице су се тек недавно вратиле у Освјенћим. На овој нема гнезда. Она је довека проклета. Није била већа од младице када су је први пут “нађубрили”.
Једини преживели “логораш”…
Кадиров побеснео због повлачења, шта најављује сазнајте ОВДЕ.
Извор: Ин4с
