Пише: др Иван Пајовић
Први разлог лежи у подривању веровања у непобедивост САД. Страх пред непобедивом моћи једно је од најефективнијих средстава обуздавања противника, а данас такав страх скоро у целом свету постоји пред силом којом располажу САД, прецизније пред колективним Западом којим управља Америка. Управо зато ни Иран, ни Турска, чак ни Кина не ризикују да изазивају Запад, већ су усредсређени на одбрану оног што тренутно поседују. Додуше, код појединих се појављује мисао да је у последњих 20 година (од времена напада на Ирак) моћ Запада прилично ослабила и да је могуће супротставити јој се. Али, ипак, нико не жели први да провери оштрину вучјих зуба на сопственој кожи, ма колико вук деловао остарело. Међутим, Русија је покренула изазов и уколико победи – цео свет ће се уверити да САД више нису свемоћне. Неке земље би могле покренути читав низ сличних изазова, можда и опаснијих од руског, као на пример Кина нападом на Тајван, или Иран, који би могао постати и нуклеарна сила. Уколико би таквих изазова било мноштво, Запад на све не би могао симултано да одговори силом и од хегемоније не би више остало ни трага.
Други разлог је раскол у самој Европи. Унутар ЕУ постоји пуно несагласности које су тренутно вештачки гурнуте у други план ради уједињења пред „руском претњом”. Те несагласности (па и могући сукоби) испливале би на површину у случају руске победе, поставило би се питање политичких и идеолошких разлога постојања ЕУ. Нестало би „лепка” који је обједињавао потпуно разнородне државе унутар некакве нелогичне и неприродне метадржавне заједнице. Ризици дезинтеграције порасли би и у случају да трошкови ЕУ намењени обуздавању Москве почну да расту, а да те трошкове не буде могуће покривати. Поврх тога, ЕУ је увела против Русије толико санкција да је практично играла „ва-банк” (на све или ништа): уколико се Русија прилагоди насталој ситуацији, ЕУ ће знатно ослабити због специфичне структуре своје економије.
Трећи разлог је повратак руског геополитичког утицаја. Победа Русије у Украјини представљала би продор тзв. „европских вредности” даље на Исток, а можда би изазвала и њихово подривање и у самој Европи, што може довести чак и до дезинтеграције ЕУ. Брисел и Западна Европа иначе сматрају источноевропски национализам као директну опасност „европским вредностима” и европском јединству. Штавише, јачање источноевропског национализма у неким земљама може довести до парадоксалног резултата – зближавања са Русијом. Победа Русије вероватно би изазвала раст симпатија према њој у низу земаља Европе: Бугарској, Грчкој, Словачкој, чак и у Чешкој и Шпанији. Када је Србија у питању – то се подразумева. Повратак Русије као утицајне силе умногоме би изменило и неке од резултата Хладног рата.
Четврти разлог је могућност реинтеграције постсовјетског простора. Победа Русије би анулирала комплетну политику Запада на постсовјетском простору. Милијарде долара које су већ уложене у формирање прозападних елита би пропале, јер мит на ком су те елите израсле уступио би место реалполитици, у којој се више не би могао зарађивати новац на русофобији и уступању сопствене територије у сврху обуздавања Русије. Прва од прозападних земаља која је то схватила је Грузија, одбивши да се прикључи антируским санкцијама Запада. Постсовјетски простор је важан Европи не само као територија економске експанзије, већ управо као инструмент обуздавања Русије. Украјина је Западу неопходна као контролисана бафер-зона, без које Европа долази у непосредно суседство са Русијом. Интегрисање Украјине у сферу руског утицаја означавало би и повратак на сцену „Велике Русије”, при чему нема везе да ли је то руско-национална или многонационална империја.
Пети разлог можда изазива највећи страх, а то је знатно опадање америчке моћи у Европи. Руска победа можда не би потпуно, али би свакако у значајној мери утицала на слабљење утицаја САД у Европи. Прети и опасност од распада трансатлантског јединства. Можда је оваква претпоставка спорна, јер се чини да Европа не жели да је Америка напусти, зато што јој је она ослонац безбедности, партнер у технолошкој размени, постављању међународних норми… Међутим, проблем није само у жељама Брисела, већ и у позицији Вашингтона. У Америци су све јаче изолационистичке страсти, које ће са повећањем међународних затегнутости све више расти. САД, наравно, неће тек тако напустити Европу, али постоји могућност да се смањи активно уплитање у европску политику.
Уколико се америчко-руски конфликт око постсовјетске периферије заврши победом Русије, Америка ће са њом морати формално или неформално (прећутно) да закључује стратешке споразуме о систему безбедности, чак везане за простор Европе. То подразумева озбиљно умањивање могућности распиривања руско-европског конфликта, на ком је умногоме и утемељено присуство Америке у Европи.
Из свега реченог јасно је зашто колективни Запад упућује толико велики новац и тако велике количине оружја Украјини, не размишљајући колику штету и несрећу наноси тој земљи и њеном народу. На Русији је да овај конфликт заврши што пре. И то успешно, ако је могуће са што мање крви и разарања.
Извор: Правда
