У току је други дан расправе у парламенту Србије о Косову. Разматра се извештај о Косову од 15. јуна 2021. до 1. септембра 2022.
Јучерашњи дан, као и данашњи, до сада обележава расправа пре свега опозиционих посланика и Александра Вучића.
У наставку доносимо у целости говор српског драматурга и књижевника са данашњег наставка седнице о Косову и Метохији у српском парламенту:
Знам да знате да су Косово и Метохија место рођења сваког Србина и Спркиње, па и ваше, само су некима од нас погрешни подаци уписани у документима.
Знам да знате да су на Косову и Метохији рођене најлепше српске жене и најлепше песме. Ко је једном чуо „Полетеле птице ластавице“ или „Мој голубе“, зна о чему говорим.
Знам да знате да су о Косову написане најлепша српска епика и лирика. Ко је једном чуо „На Газиместану“, зна о чему говорим.
Знам да знате да су на Косову и Метохији најлепше српске цркве и најлепше фреске. Ко се једном прекрстио под сводовима Високих Дечана или Грачанице, зна о чему говорим. Ко је једном видео сузе у Симонидиним ископаним очима, зна и тај.
Знам да знате да су камење за те богомоље доносиле ластавице у кљуновима, да ти манастири леже на раменима наших нерођених синова, а крстове држе у шакама наши мртви очеви.
Знам да знате да Пећка патријаршија и Богородица љевишка нису самоникли коров на купусишту, а портрети ктитора нису постери купљени у оближњем шопинг молу.
Знам да знате да би већ у следећој генерацији албанска омладина веровала да су то храмови подигнути рукама њихових неимара и да би за те спрске светиње били спремни да гину, убећени да бране албанску прошлост, властиту историју и смисао за лепо.
Знам да знате да су Јевреји две хиљаде година, расути по целом свету, као семе маслачка, без државе и отаџбине, где год да се сретну, као сиромашни мужици у руској степи, као пештански златари или париски и њујоршки банкари, поздрављали са реченицом: „Ове године овде, догодине у Јерусалиму“.
Ено их у Јерусалиму.
Данас је овај поздрав постао светска баштина, користе га сви сужњи и безотаџбинари, користили су га и Французи и у Другом светском рату, преузели као свој шпански републиканци, само је овде српска верзија „ове године овде, догодине у Призрену“ извргнута подсмеху и руглу.
Ове године овде, догодине у Призрену.
Знам да знате да у историју воде два пута. Један који даје одговор на питање шта си учинио за отаџбину, на крају другог је одговор на питање шта ниси. На крају тог другог, ако иза њега стоје кукавичклук, незнање, лоше намере, подлост, свесно нечињење или пак свесни поступци да се науди отаџбини стоји табла „Добро дошао издајниче“.
Знам да то знате и знате да ви бирате своју стазу. Или сте је већ одабрали.
Знам да знате да Србије без Косова и Метохије нема. Престаје да постоји као држава, као мисао, као идентитет, претвара се у трајну фрустрацију и перманентни осећај стида. У сан. А Срби су најопаснији кад сањају. Једна генерација га је изгубила, трудећи се на сваки начин да га сачува. Потомци су га, одсањаног, вратили без срџбе и срамоте што га преци нису сачували.
Ми као генерација којој прети опасност да га изгуби, носићемо белег кукавичлука, историјске неодговорности, неподношљиву тежину стида будућих синова и кћери, што су наши, што су их преци лишили заклетве, достојанства, обескоренили, обезљудили… Али ће тај терет срамоте бити неравномерно распоређен. Баш како и треба. Свакоме према заслузи.
Знам да знате да данашње генерације младих Срба, или значајан део, воле Косово и Метохију, бар онолико колико су га волели Ракић и Нушић.
Знам да знате да би се на независном Косову формирала српска герила у току једног поподнева. Знам да знате да то не би било добро ни за Србе ни за Албанце.
Знам да знате да Косово и Метохија припада Албанцима који су тамо рађали деву и сахрањивали родитеље. Као простор вечите, неприкосновене и неотуђиве завичајности. Разлика је у томе што је Албанцима отаџбина око Тиране, баш као и што је честитим војвођанским Словацима Војводина завичај а Словачка отаџбина, нашим Мађарима отаџбина око Пеште а Суботица и Нови Сад драгоцени простор рађања, подизања деце, на концу, вечитог сна под високим бачким небом.
Господине Вучићу, вама ова чаша није запала случајно. Ви сте се за њу жестоко борили и отимали. Живот није што и пољем прећи, каже велики Пастернак. И није. Понесите тај терет, отимали сте се за њега. Знам да знате шта вам је чинити.
Али једнако знам да не знате да вас ваш кнез Потемкин води кроз градове и улице, где је испред полусрушених кућа разапео платнене кулисе на којима су одштампане нове фасаде, чак вам са штампаних прозора машу белозубе лепотице, знам да не знате да на сваком митингу говорите пред истим људима, јер ваш Потемкин организује превоз и прехрану за исте људе, ако бисте се боље загледали, приметили бисте иста лица и у Суботици и у Сурдулици.
Знам да не знате да ваш Потемкин бетонске плоче фарба у мермер, да на мртво дрвеће везује свеже одсечене зелене гране.
Знам да не знате да су дали Валач и Газиводе иначе ви не бисте онако торжествено, срчано и непоколебљиво клицали „не дам Газиводе“.
Знам да не знате да ваше локалне спахије истерују децу опозиционара из обданишта а глумци играју представу на ливади док се за то време у трстеничком позоришту одржава такмичење у брзом једењу запоњака. Ко зна шта све још не знате.
Или можда знате?
Можда вас, уважени господине председниче, ваши потемкини и ваше локалне кабадахије и берије скрећу ка оном путу на чијем крају пише „добро дошао издајниче“.
Немојте тамо. Не дајте се. Упртите терет који сте хтели. Сад је касно да га делите.
Догодине у Приштини, господине председниче, али без налепнице. У нашој Патријаршији, господине председниче.
Живело српско Косово и Метохија, живела Србија.
Извор: Нова
