Пише: Владимир Димитријевић
О наслову овог текста
Велика литија одржана 11. септембра 2022. године у Београду, за очување породичних ведности, пала је на Усековање главе Светог Јована Крститеља, кога је цар Ирод Млађи погубио зато што му је говорио да он, Ирод, не може имати Иродијаду, жену свог брата Филипа, јер је Филип жив. Дакле, Свети Јован Крститељ није погубљен због исповедања догмата, него због исповедања моралног учења Старозаветне Цркве.
На тај дан, сто хиљада православних Срба изашло је у литију ка храму Светог Саве, и рекло НЕ - НАТО прајду заказаном за 17. септембар. Исповедили су морално учење Новозаветне Цркве.
Био је служен молебан за спасење породице од пошасти неморала који нам се намеће преко НАТО парадирања у име „људских права“.
Дан после, један човек је рекао да не прихвата ништа од вредности које су литијом исповеђене у недељу, 11. септембра. Отац човека који ништа није прихватио, иначе носиоца ордена Светог Саве, такође је био на литији, слажући се са њеним циљем – одбраном брака и породичних вредности.
Зато се овај текст зове „Не одреци се, сине“, и бави се оним чега нико од нас не би требало да се одрекне, ако је од српског рода и вере православне.
Оно чега не треба да се одрекнемо било је речено у беседи патријарха Порфирија после молебана.
Деца светих предака
Срби су деца Светог Саве и Светог кнеза Лазара, потомци славних предака, у храму Светог Саве на Врачару окупљени да посведоче да желе да буду оно што јесу – и они и њихова деца. Треба бити оно што јесмо, каквим нас је Бог саздао. А Бог нас је саздао за светињу породице, за слогу и јединство.
Наш живот мора бити прожет молитвом, јер је она сила и снага. Патријарх путује свуда где има православних Срба, од Херцег Новог, преко Јасеновца, до Лике и Косова и Метохије. Био је и у Мађарској. Где год да је Срба, они су једно – једно су у Христу, Светом Сави и кнезу Лазару, јер нас је све обликовала православна вера која нам је дала и систем вредности на коме је уобличен „православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности“.(1)
Створени смо за вечност, и нисмо пука биолошка бића. У средишту нашег постојања је љубав, али она није лажна својим сентиментализмом. Наша љубав је Истина – Христос.
Зато треба рећи истину.
Срби нису лишени толеранције
Срби никад ником нису наметали свој систем вредности. Они су народ истинске толеранције. Живи и пусти друге да живе – то и јесте основно начело верске трпељивости, тако карактеристичне за православне Србе. Словачки правник Јан Чапловић, лутеранин, објавио је 1819. године, на немачком, у Пешти, своје дело о Славонији и Хрватској, у коме каже да православце, Србе које је упознао у Пакрацу и другим славонским крајевима, сматра најбољим верницима јер „они живе у спокојној вери да је њихова вера одлична,они се зову православнима/.../ Али они пуштају на миру цео други свет,они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике,они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији“ (цит. према Лазо М. Костић: “Из српског верског живота“, Свечаник, Минхен, 1961,стр.127).
Како онда, тако и данас: живи и пусти друге да живе.
Не примамо туђинске лажи и опсене
Одбијали смо, увек и свагда, да примамо туђинску лаж као меру и проверу свог постојања. А туђини долазе да нам наметну своје лажи уместо онога што нам је Христос дао, да нам наметну противприродни блуд као „закон постојања“. О томе пише наш теолог, др Здравко Пено:“Према учењу Светог Максима Исповедника, природа нема у себи неприродне законе, него само природне које овај светитељ у Дијалогу са Пиром, поистовећује са врлинама. Свети Максим наглашава да је постојање зла условљено губљењем врлине: „Нестајање врлине јесте почетак зла, пошто се ум страствено занимао оним што се налази са једне и са друге стране пута“. Сваки грех, будући погрешно усмеравање природног и врлинског потенцијала човека у духовно беспуће, представља узрок његовог пропадања, а хомосексуализам, због своје изопачености и циљне бесплодности, представља узрок потпуног обезличења и самоуништења.“(2)
У томе је кључ, каже патријарх српски на дан Усековања главе Светог Јована Претече:“Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду.“(1)
Да двоје једно буду у вечности Христовој.
Љубав мужа и жене је темељ света
То је Бог благословио. Митрополит Антоније Блум каже:“Љубав је задивљујуће осећање, али није само осећање, него је стање читавог људског бића. Љубав почиње у часу кад пред собом видим човека и сазирем његову дубину, кад наједном угледам његову суштину. Кад кажем да видим (угледам), не мислим да схватам разумом или видим очима, него поимам свим својим бићем. Ако је поређење могуће, онда је то исто онако како сазирем лепоту природе, уметничког дела, кад стојим пред нечим лепим у усхићењу, у занемелости, само примајући оно што се налази преда мном, не могући да то изразим речима, осим ускликом:“Боже мој! Како је прекрасно!” Тајна љубави према неком човеку почиње кад га гледамо без жеље да њиме владамо, да господаримо, без жеље да на било који начин користимо његове дарове или његову личност – само гледамо и дивимо се лепоти која нам се открила. Кад се налазимо лицем у лице са човеком кога гледам очима љубави, не очима равнодушним или пуним мржње, него управо љубави, тада се сједињујем с тим човеком, и почиње нешто заједничко, заједнички живот. Човека сагледавамо из дубине, која је с оне стране речи, с оне стране осећања. Верник би рекао: кад видим човека у таквој светлости, у светлости чисте љубави, у њему видим икону, лик Божји.“(3)
По митрополиту Антонију, људи често питају неког ко воли: „Шта си нашао у њему или њој?“ Он, у ствари, види само оно што је могуће сагледати оком љубави, по речи Марине Цветајеве: „Волети неког значи видети га каквим га је замислио Бог, а родитељи га нису таквим учинили“. Митрополит Антоније зато каже да је љубав реалистична јер види целину човека, док равнодушан поглед уочава једино недостатке и слабости. Љубав се не одриче, она гледа и, ако треба, плаче да би вољеног уздигла тамо где му је место. Ко воли, спреман је да даје и жртвује се. Треба умети не само давати, него и примати, што уопште није једноставно. Жртвеност је кључна. Без ње, љубави нема. Морамо бити спремни да живимо и умиремо за другога.
Живот је жртвовање јер је љубав.
И таква је Богом благословена љубав мушкарца и жене у хришћанском браку.
Постхуманизам као циљ
Патријарх српски је рекао да смо ми увек знали шта је Богом благословеи однос мушкарца и жене. Али, сада смо на удару цунамија чији је циљ рушење свих људских заједница. Хиљадама годинама смо живели погрешно, говоре нам. Циљ мрачних сила је не само да униште породицу, него и човека као таквог: „Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова.“(1)
Да, наравно: циљ је уништење човека као таквог, о чему пише Олга Четверикова – јер се, у Новом поретку, „човек посматра као експериментални објект, као биолошки материјал за примену нових технологија. Његово коришћење није ограничено било каквим усклађивањем са моралним нормама, и дефинисано је само правима експериментатора, записаних у концепцији „права Човека“, која су нашла свој израз у законима биоетике, и која су крајње конјуктурна па се мењају у зависности од потреба наручиоца. На пример, Ник Бостром, који је сада директор Института будућег човечанства, убеђен је да нема никаквих моралних и етичких узрока који онемогућавају мешање у природу ради постизања бесмртности. И више од тога, он посматра као опасне, чак смртоносне оне религиозне доктрине које уче о васкрсењу у другом свету, пошто су „беспомоћне и подстичу на неактивност.“ На тај начин трансхуманизам је од самог почетка себе прогласио за богоборачки, антихришћански поглед на свет, који отворено устаје против човека као Божје творевина и „лика Бога“. Но, заједно са тим, трансхуманизам представља и самоуништење хуманизма, јер за „људско право“ проглашава и укидање самог човека.“(4)
Какав сатански парадокс – у име „људских права“ треба укинути самог човека.
Нисмо бољи, него смо Христови!
Ми нисмо бољи од других, него смо другачији, зато што смо Христови. Знамо шта је истина о мушком и женском полу, и због тога дух нових идеологија хоће да релативизује оно што ми знамо из Откровења Господњег. НАТО прајдери се позивају на слободу; ипак, о тој слободи речено је јасно у патријарховој беседи:“Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија.“(1)
Наравно, хришћани су против насиља и жигосања људи, јер свима желе спасење:“Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе.“(1)
То је суштина: не мрзети грешника, него грех, а за грешника се молити, око његове душе се трудити. То је, по оцу Јустину, и тајна светосавског завета:“Само светосавском вером и светосавским животом Срби показују и доказују да су прави Срби. Само тако они испуњују аманет светога Саве. У чему је тај аманет? Ево у чему: Гледајте на грешника као на болесника кога треба лечити од греха као од болести; никада не изједначујте грешника са грехом и злочинца са злочином; никада не убијајте грешника због греха; трудите се да у сваком човеку пронађете лик Божји, јер је то вечна вредност свакога човека, јер то сачињава божанско величанство свакога човека јер је то оно ради чега треба волети и највећег грешника; а сврх свега: волети човека и у греху његовом; нарочито упамтите; ни човек, ни народ, ни човечанство не могу се, нити ће се икада моћи, уредити и усрећити без Христа, поготову – против Христа; сви такви покушаји завршавају, и увек ће завршавати – међусобним клањем, самопрождирањем, људождерством; ко ветар сеје – пожање олују; ко грехом живи и грех велича – претвара овај свет у безизлазни пакао.“(5)
Тако отац Јустин.
Одбранимо своје уџбенике
Затим је патријарх јасно рекао – највећа опасност по нас у Србији крије се у покушају да се грех нормативизује уџбеником. Нико нас није питао хоћемо ли такве уџбенике. Нико нам није допустио да се бавимо научном и моралном проценом тих уџбеника. Џендер идеологију, која тврди да је биолошки пол мање битан од друштвене конструкције која се зове „род“(џендер), и која је ненаучна, сада убацују у наше школе. Против тога се морамо борити.
Јер, њихов циљ је, између осталог, да децу из учионица воде на операциони сто, о чему пише Роберт Бриџ у тексту „Франкенштајнова деца“:“Према наводима доктора Мајкла Лејдлоуа (Michael Laidlaw) ова деца, која су доживела нешто што медицинска струка означава као „родну дисфорију“ превазишла би ово стање или спонтано или уз помоћ терапеута. Међутим, према Лејдлоу који се позива на истраживања, многе девојчице и дечаци који показује симптоме имају неуропсихијатријска стања или аутизам. „Друштвене мреже и Јутјуб, такве ствари, дуготрајно гледање Јутјуб видеа оних који су променили пол изгледа да игра извесну улогу… у смислу ширења заразе“ популаризовањем ове идеје међу масама.
Покрет је заснован на модерној либералној идеји „родног идентитета“ који се дефинише као „темељни унутрашњи осећај особе о њеном сопственом роду“ без обзира на то шта биолошке чињенице о њеном полу показују.
Доктор Лејдлоу је представио можда најбољи случај против исхитреног одлучивања родитеља и њихове деце да су [деци] потребни блокатори пубертета, на пример, или екстремно високе дозе хормона, када је дискутовао шта се чини када је особи дијагностификован рак.
„Уколико дете или неко кога познајете има рак, да ли желите резултате патолошке анализе, да ли желите скенирање како би се утврдило [стање] пре него што дате мучну хемотерапију“, упитао је. Ипак дозвољавамо деци и адолесцентима да предузму неповратне хемијске и хируршке процедуре, без било каквог доказа који показује присуство „супротног пола“ у пацијенту. Другим речима, медицинска заједница се поиграва не само са Мајком Природом [sic – прим. MM] већ и са животима деце, вршећи радикалне експерименте са неповратним исходом за које није показано да обезбеђују срећу и добробит оних који су им подвргнути.
„Ми дајемо врло шкодљиве терапије на основу дијагнозе без објективних показатеља“, рекао је доктор Лејдлоу.
Лејдлоу је принуђен да понавља оно што је познато миленијумима.
„Постоје само два пола“, каже. „Пол је одређен на рођењу, нико га не одређује. Доктори не додељују арбитрарно некој особи да буде дечак и некој другој да буде девојчица. Сви знамо како се то одређује.“
„Рекао бих ‘питајте своје бабе које не читају научне часописе, и оне ће вам тачно рећи како се разликују дечаци у односу на девојчице.““(6)
То они хоће. Зато је борба за уџбенике особођене џендер идеологије наша насушна борба данас.
То нису вредности са којима хоћемо да живимо!
Патријарх Порфирије био је одлучан:“Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо!“(1)
Нека нас оставе на миру! Одбијамо да живимо у сенци њихове „културе смрти“.
Ми не водимо крсташки рат
Борба против НАТО прајда у Београду ( а ко не верује да је НАТО прајд, нека слуша шта прича амерички амбасадор у нашем престоном граду, тражећи да се прајдирање, упркос полицијској забрани, збуде ) јесте борба против опсцености којој није место на улицама – ни хомосексуалној, ни хетеросексуалној опсцености, наравно. Јер опсцен не значи само скаредан, него, изворно, злослутан. Они се не окупљају да шетају у име „људских права“, него да се ругају свему светом и честитом у једном народу:“Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили.“(1)
Цркву оптужују да води „крсташки рат“ против „прајдера“. Али, то није истина, рече патријарх. Ми знамо шта су били крсташки ратови против нас, православних. Ево подсећања: „Цариграђани су клечали на улицама кроз које су пројахивали крсташки витезови. Правећи укрштеним кажипрстима симбол своје вере покушавали су да подсете западњаке да су хришћани као и они. Ти људи никада нису видели помаму западњачке војске кад се распусти у граду освојеном после опсаде и још су наивно веровали да се не догађа ништа горе него што је замена једног владара другим. У свега неколико ужасних сати то ће простодушно веровање бити развејано... ''Ништа им није било свето'', јауче Никита Хонијат, ''ни цркве, ни иконе Христове и његових светаца! Поступали су као душмани Крста! Чинили су зверства и над мушкарцима и часним женама, девицама и младим девојчицама!'' Манастири су похарани и опљачкани, калуђерице силоване, хорде пијаних, грабљивих војника насрнуле су чак и на Свету Софију, најплеменитију од свих хришћанских светиња. На коњима су ујахивали у узвишено светилиште Божанске мудрости и тргали одежде са свештеника у олтару. Не задовољивши се ни тиме што су оскврнили то светилиште, чије је величанствено окружење и узвишени мозаици с Христом Пантократором и Богородицом требало да им ублаже срца, изломили су у њему олтаре да би се домогли мермера, сребра и злата. Читаво благо које су чинили скупоцени свети сасуди сакупљани у Светој Софији девет столећа разграбили су војници који о њима ништа нису разумели сем да се могу претопити и претворити у новац. Рамови и оптоци ломљени су са непроцењиво вредних икона да би се злато претопило, а драго камење продало. Умеће драгуљара и мајстора емајлирања, доведено у Византији до врхунца савршенства, није неуким војницима значило баш ништа. Емајлирани сасуди, ћивоти, окови богослужбених књига, путири и дискоси - плитице којима се они покривају, све је то пљачкано само ради племенитих метала од којих је било начињено./.../ Пошто су опљачкали и окаљали Свету Софију, крсташи су свој презир према православном хришћанству исказали тако што су у патријаршку столицу посадили проститутку. ''Онда су, да боље покажу презир, играли и певали развратне песме, хућели на име Божје...''(7)
Усташе су потомци латинских крижара Средњег века. И нека нам нико не прича о томе како ми ратујемо против других. Јер је то лаж, прљава пропагандна лаж.
Патријарх Порфирије је јасно питао:“Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи!“(1)
На крају, била је молитва да нас Бог све уразуми и приведе познању истине, и да се молимо и за нашу посрнулу браћу, да би нас Света Тројица привела Себи и пропутила до светлих путоказа вере.
А све ово била је и борба за људска права - православна, хришћанска борба.
Људска права по учењу Цркве
Учење о људским правима неодвојиво је од Откровења датог Цркви. У „Основама учења Руске Православне Цркве о слободи, достојанству и правима личности“ с тим у вези стоји:“У складу с православном традицијом, очување Богом датог достојанства и узрастања у њему условљено је животом у складу са моралним нормама, јер ове норме изражавају првостворену, а значи и истинску природу човека која није помрачена грехом. Због тога, између људског достојанства и моралности постоји директна веза. Још више од тога, признање достојанства личности означава потврду њене моралне одговорности. /…/Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно ишчезава када се избор чини у корист зла. Зло и слобода су неспојиви. /…/Слабост институције људских права је у томе што она, штитећи слободу избора (αὐτεξουσίον), све мање и мање узима у обзир моралну димензију живота и слободу од греха (ἐλευθερία). Друштвено уређење треба да се оријентише на обе слободе, хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не може се штитити једна слобода, а да се превиђа друга. Слободно стајање у добру и истини немогуће је без слободе избора. Исто тако, и слободни избор губи своју вредност и смисао, уколико се окреће злу./…/ Људска права не могу да буду изнад вредности духовног света. /…/Развој и примену концепције људских права потребно је усагласити са моралним нормама, с моралним законом кога је Бог положио у људску природу, а који се препознаје у гласу савести. /…/Људска права не треба да противрече љубави према Отаџбини и ближњима./…/Реализација људских права не треба да води деградацији животне средине и исцрпљивању природних ресурса. /…/С тачке гледишта Православне цркве, политичко-правна институција људских права може бити у служби позитивним циљевима заштите људског достојанства и може доприносити духовно-моралном развоју личности. Због тога остварење људских права не треба да се налази у противречности с богоустановљеним моралним нормама и на њему заснованом традиционалном моралу. Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природним добрима/…/ Јединство и узајамна повезаност грађанских и политичких, економских и социјалних, индивидуалних и колективних права човека може да допринесе хармоничном уређењу друштвеног живота, како на националном, тако и на међународном нивоу. Друштвена вредност и успех целокупног система људских права зависи од тога колико он ствара услове за узрастање личности у Богом датом достојанству и колико је у складу са одговорношћу човека за сопствене поступке пред Богом и ближњима“.(8)
Слобода и одговорност су у хришћанству двоједна стварност.
Овога се не можемо одрећи
Овога се заиста не можемо одрећи. Ни очеви, ни синови. То је темељ нашег постојања, са кореном у прошлости и круном у вечности. Литија на Усековање Светог Јована 2022, којој су претходиле још две свенародне литије у Београду, јасно је сведочење да Срби нису мртви. Јер њихов Бог је Бог Живи и Животворни, који је умро и васкрсао и оставио нам Себе у пуноти Свете Цркве.
Зато: не одреци се, оче! Не одреци се, сине! Нека се нико не одрекне Христа и не постиди Христа, јер су нас Њиме упутили ка вечности Свети Сава и Свети кнез Лазар.
Јер, ко се постиди Христа у овом роду прељуботворном и грешном, и Син човечији ће се постидети Њега кад дође у слави Оца Својега са свим анђелима Својим. ( Мк. 8,34-9,1)
УПУТНИЦЕ ( 14.9.2022. године ):
spc.rs/tv-hram-uzivo-svenarodni-moleban-za-svetinju-braka-i-porodice-slogu-i-mir-u-nasem-narodu/
(http://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/2433-protivsodomskeposasti)
ifamnews.com/sr/obnova-bracne-ljubavi-kljuc-svake-obno
duhovnabastina.blogspot.com/2012/05/blog-post_26.html
borbazaistinu.rs/krstaski-zlocini-u-carigradu/
Извор: Правда
