Пише: Џевад Галијашевић
Тајне иницијативе и дипломатска варка „немамо времена – имамо битнија посла“, ипак шаљу забрињавајућу дилему: „Хоће ли бити рата у БиХ“?
„Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно...“
Иако је велики пјесник Бранко Миљковић, мислио на Југославију, чини се да ови стихови претећи одзвањају на пламтећем босанском небу.
Истовремено, док креће политичка кампања за изборе коначно се покреће и дуго прижељкивано суђење, та закашњела правда из Добровољачке улице, која треба дати одговор на најважније питање: „ко је у ствари започео рат у Босни“ и зашто је тај рат, морао бити толико крвав. Алијини генерали, војници и полицајци, паравојници и параполицајци, окупљени око Ејупа Ганића и Заима Бацковића зв. „Заги“, излазе пред јавност да објасне како и када су осмислили стратегију напада на регруте и официре ЈНА који су, у договору са Алијом и западњацима напуштали БиХ у небрањеним колонама. Зашто та група није размишљала о глави Алије Изетбеговића као залогу неког ријешења ситуације и како се све то поновило у Тузли десетак дана касније?
ПОМИЛОВАНЕ ПАНИСЛАМСКЕ ГЛАВОСЈЕЧЕ:
И ево их заједно: Ганић Ејуп, (рођ.1946.год.); Бацковић Заим, (рођ. 1954. год,); Бахто Хамид, (рођ.1961. год.); Ефендић Хасан, (рођ.1934. год.); Муслимовић Фикрет, (рођ.1948. год.); Пушина Јусуф, (рођ. 1949. год.); Алиспахић Бакир, (рођ. 1956. год.); Бездроб Енес, (рођ. 1961. год.); Дахић Исмет, (рођ. 1954. год.); Жишко Махир, рођ. 1971. год.), без неких који су умрли на вријеме или своју улогу у злочину учинили неважном.
"Оптужени се терете да су у оквиру својих функција и овлаштења у војним, полицијским и цивилним структурама, заједно са својим подређенима, планирали, подстрекавали и извршили напад на небрањену мјешовиту колону војника и цивила запослених у бившој ЈНА, под пратњом мировних снага УН-а, те нису спријечили убиства и рањавања војника и цивила, пропустили да казне извршитеље убистава и рањавања, мучили и нечовјечно поступали према заробљеним војницима, нису спријечили ни казнили извршитеље, као и помагали починитељима након извршеног злочина", наведено је у саопштењу Тужилаштва БиХ након подизања оптужнице. Уз оптужницу биће салушано 277 свједока и више вјештака, а приложено је више од 500 материјалних доказа којима се поткрепљују наводи оптужнице. Иначе, ова оптужница Тужилаштва БиХ се односи на догађаје од 3.5.1992.године, а прикупљени су докази, који се односе на страдање 8 убијених жртава са утврђеним идентитетом, међу којима има и цивила и санитетског особља, рањавање 24 особе, заробљавање више десетина мучених и злостављаних војника и цивила. Чињенице о овом злочину су још трагичније. Права истина је, да сукоб око Добровољачке улице у Сарајеву почиње дан раније; да је укупно убијено 42 припадника ЈНА, рањено 73. и да је 215 војника заробљено.
Зато је септембар тежак за поднијети: то је мјесец у коме су Срби мучени, масакрирани и убијани у муслиманско-америчким операцијама „Фарз 95.“ и „Ураган 95.“. Шест година касније су, извршиоци злочина 11. септембра отпутовали за Америку, па срушили Куле близнакиње, напали на Пентагон и убили близу 4.000 људи, и американци су добили свој дан у септембру: за лажну тугу, због злочина које су заједно чинили са својом браћом босанским муџахединима. Када су за седам дана, након 9.септембра 1995.године, од коте „Близна“, Смолуће и Возуће па до Бановића; од обале ријеке Босне до „Борове главе“ и „Краљице“ те од Каменице на граници Олова до Раковца Доњег на граници Добоја, силом је протјерано из својих кућа 22.000 Срба, спаљено је 66. насеља, срушено 12. цркава и један манастир из Средњег вјека–убијено око 600 српских цивила и војника. Њих 192. је одведено на непознато мјесто и ритуално заклано а у кориту ријеке Каменица под наслагама ријечног шљунка скривена, многа тијела без глава су откривена, али већина још није. Хашки трибунал је због тих злочина, осудио на казне затвора: команданта Алијине армије генерала Расима Делића; начелника генералштаба генерала Енвера Хаџихасановића и команданта Седме муслиманске бригаде пуковника Амира Кубуру.
Због злочина обиљежених са двије стотине ритуално, одрубљених, невиних глава. У Хагу су неке чињенице обрисане, неке умањене, па се судило због убијених 65. ратних заробљеника, али је и то „кориговано“ на 55.да би пресуда била изречена за 51.жртву. На суђењу генералу Махмуљину, у Суду БиХ, поменуло се тек неколико убијених – али, више од 2.
Знало се од почетка да су највеће злочине, чиниле двије бандитске формације: Одред ел муџахидин којом је командовао Абу Маали и Трећи маневарски одред Какањ којом командује Елведин Шехагић „Динко“ и да је њихов стварни Командант злочина Алија Изетбеговић.
Када је идентитет монструма из Какња покушао сакрити петљанац из Прњавора, криминализовани ученик МУП-а Републике Хрватске, без стручних и без моралних квалификација, министар безбједности Драган Мектић, отворила се афера у медијима и поднешена пријава тужилаштву БиХ – Шехагић је 30. децембра 2017. доживио инфаркт а непуних пет година касније, 14.јуна 2022. године, његов надрогирани син јединац, убиће „командантову“ супругу а рођену мајку Емину, У Какњу сигурно нису размишљали о Божијој правди о гријеху и казни, нити о разлозима због којих су они, Какањци, а њихов град Какањ, добили и заслужили баш такво име, које ће их обиљежити на вијеке вијекова…
Генерал злочина на Озрену чији је симбол постало страдање Возуће, ипак је био Сакиб Махмуљин – осуђена генералска кукавица, која након пресуде суда БиХ, на минорних 8. година затвора, бјежи, уз помоћ сарајевских судија и „кривосуђа“ у Турску, надајћи се да ће избјећи вишеструко заслужену казну. Преживјели са Возуће, у просторијама Беогрдске општине Звездара, организовали су скуп на коме су говорили о властитој борби и тешком страдању. Забиљежили су то агенција СРНА и Радио телевизија Републике Српске – нико више.
Свијет се убрзано мијења а на сцену ступају националне кукавице, западне слуге, неоусташки бојовници и исламистички мутанти, који агресивно увјеравају свој и сусједне народе, да се држава не исплати и да је најлакше под кишобраном великих сила, одрећи се било каквих амбиција и идентитета, кукавички дисати ваздух и одгајати нове уплашене генерације за које ће слобода бити само садржај виртуелне стварности локалног рачунара, комуникације на друштвеним мрежама и живота са „минималцем“, у наредних пет вјекова. Без жртава, без побуне, без државе и без било каквог знања о важности народне суверености, колективне и личне слободе.
ЈЕДАН ДОДИК МЕЂУ ВИХОРОВЕ:
За то вријеме, Милорад Додик, часно и храбро, својим односом према држави, одлучношћу да преузме одговорност и буде санкционисан или анатемисан, даје лош примјер профилу тзв. лидера, самозванаца, лажних вођа, који борбу за државу идентификују с полтронским осмјесима у холу Бјеле куће, Бундестага или Форин офиса, те фотографијама прављених том приликом које ће очувати народну илузију о значају посла који „вођа кукавица“ обавља за своју земљу.
Додик се не жели сликати с генералним секретаром НАТО, разним западним амбасадорима, лажним високим представником Шмитом, неважним и безличним неолибералима, зато што му то не значи ништа и јер постоје политички интереси које није спреман жртвовати због тога.
Захваљујући Додику, ситуација у Републици српској је потпуно јасна: јер је он лично, и као Члан Предсједништва БиХ из Републике Српске и као Предсједник политичке странке са највећом српском подршком, СНСД, јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у БиХ и нико га није могао уцијенити ни заплашити. Кроз политичку борбу за државотворни капацитет Републике Српске и српског народа искристалисале су се тежње народа, да кроз Додиково лидерство, изгради функционалну државу, са модерним законским рјешењима и снажним институцијама. Сав период свог дјеловања на политичкој сцени, Предсједник Додик морао је увијек изнова одговарати на изазове по питању ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је прихватио супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у БиХ и улози Српског народа у њему, док су многи политички актери тзв. про-западне опозиције,, кукавички подвијали реп, мирно слушајући лажи и оптужбе на рачун властитог народа.
Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког народа који жели имати испред себе поузданог лидера и ефикасну државу која брине о њему и манифестује способност да понуди јасну перспективу напретка у условима сложених геополитичких односа и западних притисака.
Истовремено, Русија се и у најтежим приликама, показала поузданим партнером Додику и Републици Српској, чак упркос наметнутом сукобу у Украјини, у којем читав Западни свијет ратује против Русије, користећи Украјинце, Русија је наставила да помаже политичким утицајем и улагањима, као пети инвеститор по значају у БиХ. Иако су та улагања, очигледно више израз настојања за подршком због културно-историјске повезаности и пријатељства него Руских економских интереса, Русија је у величини инвестиција одмакла далеко испред свих исламских земаља; посебно Турске, Саудијске Арабије и Кувајта,али и Велике Британије и САД, које нису ни међу десет највећих улагача у БиХ.
Истина је да политичко лидерство, у начелу, никад није једноставно за препознавање у актуелном тренутку. Ту чињеницу ће упорно користити западни владари у својим пропагандним билтенима (они их зову мејнстрим медијима), а прије свега ће скинути брњице са главе својих кербера, послушника и лажне опозиције - националних издајника.
Зато ће специјални рат против основа српског националног интереса Запад водити као сукоб са „једним човјеком“, истичући његову несавршеност, измишљати корумпираност, националнистичку агенду и анти-европску политику. Зато, углавном, није никад лако бити Србин. Због тога су неки одустали и у Србији и БиХ. Није то почело данас, стара је то прича о политичком и сваком конвертитству: попут оне о неким члановима породице Живковић, који су данас Изетбеговићи и шире мржњу, претећи да ће протјерати „све оне који Босну не воле“ само са земљом која им остане на ципелама и да ништа више од тога понијети не могу, јер им они неће дозволити. Тако говори Бакир син Алије, обмањујући себе и свој бошњачки народ да је Босна њихова и да се они питају. Јад и биједа. Ни онај фртаљ Босне који у Дејтону добише Бошњаци није Бошњачки, иако су само они остали у њему да живе. Ни о том комадићу Босне не пита се Бакир – све је то Британско а понекад и Америчко или Њемачко и никакве то везе са босанским муслиманима нема. Од јула 2012.године говори о том предсједник Турске Ердоган, мало индиректно, причом о „аманету Алије Изетбеговића“, који њега обавезује да брине о Босни. Када је то изговорио турски предсједник није имао намјеру повредити Србе и Хрвате него Бакиру Изетбеговићу објаснити да је залутао, да је Босну предао Западу и да онај мали фртаљ Босне, тих 24%., није данас, ништа више од биједног зрна, Енглеског Цоммонwеалтха на Балкану.
„Запад је ту само да би подијелио муслимане: он их жели прво подијелити и исцијепати, на крају и прогутати“, казаће Ердоган и ових дана у Сарајеву, изазивајући буру негодовања западних слуга, бивших комуниста, међу којима је предњачила нова градоначелница Бењамина Карић, којој нимало не сметају стотине имена нацистичких улица и тргова у Сарајеву. Ал, у ово коло, пожурили су да се ухвате и полу-политичари а полу-дилери Фахрудина Радончића те бројни хомосексуалаца који су још јуче парадирали Сарајевом. Традиционални вјерник попут Ердогана мора да осјећа гађење према таквом „геј нацистичком Сарајеву“ па је одбио да подржи СДА и Бакира на изборима у БиХ, отписујући га као продану западну душу, чије претње и балилук, вреднијег садржаја немају.
Зато худи Бошњаци, правећи „Енглески параџемат“ на свом фртаљу Босне, ни тај фртаљ не могу одбранити овом политиком а Енглези ће, прије или касније, пустити то све низ воду, Американци ће их подржати, Њемци ће гледати са стране ћутке.
На крају свега, остаје, ружна слика земље као политичке мочваре, коју су за себе изградили Енглези уз помоћ и подршку Изетбеговића, који су се увијек понашали као крокодили који су успјели прогутати властити народ.
Извор: Правда
