Пише: Милан Шарац, редитељ
Са Јованком ме је упознао њен земљак и пријатељ, генерал Ђоко Јованић, ратни командант. Примила ме је у вили. Врата ми је отворио мој пријатељ Раде Чечур. Упитао сам га „откуд ти овде”. „Ја сам шеф обезбеђења Јованкиног”, рекао је. Знао сам да ради у државној безбедности, али нисам знао да је задужен за безбедност Јованке.
После сусрета у вили, често смо се виђали.
Питала ме је: „како су генерали Ђоко Јованић и Милан Баста?” Баста, човек невиђене снаге, лепоте и гласа, кад би он певао, лустери су се тресли. Тражили су га да пева у опери, али више је волео војничку униформу.
За њега је Зинка Кунц рекла да се посветио певању, постигао би светску славу.
Састанак је трајао готово четири сата. Јованка ми је причала како је Доланц и Љубичић прогоне. Зашто и откуд та мржња њихова према њој? После рата у Босни су се градиле куће испод земље, атомска склоништа. Са Титом је посетила ту градњу, а у пратњи је био Љубичић.
Упитала је Тита ко командује овом градњом. Тито каже „Љубичић”. Јованка на то каже: „Ако он командује, онда је то јадна армија.” То је Љубичић чуо.
Цар Селасије био је њихов драг гост на Брионима. Кад је видео у каквом раскошу и луксузу живе, рекао је „ја сам цар, али се овде живи царски”.
Цар је био њихов гост и у Јованкином родном селу Пеђане. Када су га сељаци видели онако малог, били су разочарани, мислили су да он мора бити велик као кућа. Један је прокоментарисао – цар изгледе као јарац. Тито је за овога бик.
Настала је пометња у обезбеђењу. Шта да раде? Јованка је средила новонасталу ситуацију. Титу је рекла „бик је симбол снаге, да схвати то као комплимент”.
Дружење се наставило у весељу.
Јованка је пристала да снимим филм и напишем књигу захваљујући генералима Јованићу и Басти, као и Радету Чечену шефу њеног обезбеђења, а мојим пријатељима. Када сам мислио да мојој срећи нема краја, одустаје.
Причала ми је како је о Титу написано преко 2.500 књига, а само њих пет аутора је видело Тита, што је значило да су други писали напамет.
Године 1975, Тита напушта здравље, оронуо, биологија чини своје. Доланц и Љубичић виде своју шансу да преузму полуге власти. Једног по једног одстрањују од Тита. Земља је у лошем стању. Они му говоре како је у земљи све добро, готово да цуре мед и млеко.
Зашто је Доланц мрзео генерала Јованића? И откуд се он одједном појавио и догурао да буде други човек у држави. У то време наша јавност је знала врло мало о томе, како је некадашњи немачки активни потпуковник одједном постао тако важна личност која је дошла преко Словеније и добио такве функције у држави. По некима, ту је своје прсте умешала позната словеначка политичарка Стана Томашевић његова рођака и друге стране обавештајне службе. У том периоду чак су га због његове дебљине проглашавали и великим љубавником. Ово су речи које ми је једном приликом рекао генерал Јованић и вероватно је то био разлог који је прелио чашу и убрзао деградацију и пензионисање генерала Јованића.
Тита су окружили готово сви Доланчеви људи, сем официра који су га чували и били одани Титу и Јованки. Они Јованки достављају право стање ствари у земљи. Доланц то сазнаје. Плаши се да да би га Тито, иако је немоћан, с обзиром на популарност коју ужива код народа, могао послати на вешала ако би сазнао право стање.
Почињу припреме за уклањање Јованке и измишљају да је треба искомпромитовати код Тита, да су Јованка и Ђоко Јованић у љубавној романси. Неко каже – глупост. Ђоко је озбиљно болестан, има рак.
Смишљају другу варијанту, да Јованка и Ђоко уз помоћ личких генерала који су Ђоки одани, хоће да га смене, а и још да је руски шпијун.
Тито у то поверује. Генерала Јованића експресно пензионишу, а Јованку шаљу у изолацију.
За Јованку је генерал Милутин Морача рекао да је она најтрагичнија личност у држави.
У тој несрећи, она је имала срећу да јој је шеф обезбеђења био Раде Чечур, човек из народа, који је имао разумевања за патње других и увек је био спреман да помогне. Када би сви људи на овом свету били такви, овај свет би био диван и у њему живот леп. Заиста је Раде Чечур био човек од поверења и поштовања.
Децембар 31. седимо у кафани и жена Мишка Мариновића из Гуче јавља да је донео печено прасе за Јованку. Како Чечур није могао сам да га носи, позвао је мене да му помогнем.
Јованка нам је причала неке ствари које нисам ни чуо, а ни прочитао. Испричала нам је:
„Дошла сам у резиденцију, а Тита нема. Нестао. Где је? Нико ни реч да каже. Није га било 13 дана. Била сам у шоку. Нисам могла никоме да кажем, мислим на светску јавност, нити да га тражим. Замислите, држава без шефа, а нико не зна где је. Нестао човек у по бела дана. Када су га вратили, није то био онај мој Тито”.
То је био први дан нашег коначног раздвајања. Морао сам да идем. Чечур је остао са њом до 19 часова.
Где је био? Ко га је киднаповао? Испричала му је.
Питао сам га шта му је причала, само је слегао раменима. Наваљивао сам да ми исприча шта му је Јованка још причала – рекао је „не будали”.
Она је била окружена хијенама, само је имала поверење у генерала Јованића, Басту и Чечура.
Он јој је из Требиња доносио пршуте, вино, сир, печене јагањце...
Породица из Будве Никлановић јој је слала свежу рибу.
Захваљујући овим дивним људима, иако јој је живот био тежак, они су јој олакшали.
Јованка је ипак на крају пристала да напишем књигу и снимим филм, захваљујући првенствено интервенцијама генерала Јованића, Басте и Радета Чечура.
Тим поводом смо наздравили и сликали се.
Време нас је претекло. Јованку је оборила болест, а и смрт је брзо дошла.
Извор: Политика
