Пише: др Иван Пајовић
У апокрифној Књизи св. пророка Еноха говори се како је демон Азазел људима открио тајну гвожђа, говорећи им да више неће морати да ору дрвеним ралом, већ гвозденим плугом, који ће донети знатно боље приносе кад дође време жетви. Међутим, уједно им је открио тајну ковања мачева, који су људске сукобе учинили ефикаснијим. Смртно ефикаснијим. Људи су могли ефикасније да се убијају ратујући. Време је чинило да се од мача иде ка све убитачнијим врстама оружја, док се напокон није дошло до оружја које убија практично само.
Најсавременије оружје данашњег доба оличено је у борбеним роботима и беспилотним летелицама различитих типова. Ова техника претворила се у сејача смрти са веома малим личним утицајем човека. Она нема ни осећања, ни емоције. Не познаје глад, ниво морала, нити премор. Не интересују је идеологија и политика, нити ће под одређеним околностима прећи на страну непријатеља. Извршиће ма који задатак, макар следило њено уништење. То су идеалне убице лишене људских слабости.
Најсвежији војни сукоби показали су колико је велики значај овог оружја и колико је велика његова ефикасност. Чини се као да борбени роботи и дронови могу преокренути досадашњи ток историје. До јуче релативно слабо прецизна цевна тешка артиљерија добила је наизглед баналног савезника. Уз помоћ јефтиног кинеског квадрикоптера који се може купити на свакој пијаци, погоци артиљерије са великих раздаљина постижу се готово стопроцентно првим хицем. Извиђање је постало искључиво ствар технике, а не људског фактора.
Беспилотне борбене апарате просто називају дроновима и они су неупитно оружје будућности. Другим речима – будућност је већ стигла. Постоје читаве стотине различитих модела. Неки од њих захтевају дистанционо управљање, а неки делују потпуно самостално. Неки делују на раздаљини од неколико стотина метара, а неки на неколико хиљада километара. Узлетати могу из руке, са рампе, са брода... Летети могу енергијом угљоводоничних горива, на електричну енергију, хемијска горива, чак и на сунчане панеле.
Ударни, тј. борбени дронови јефтинији су од стандардних борбених авиона десетинама пута. САД су светски лидер у области борбених дронова. Међутим, на светском тржишту појавили су се произвођачи који им озбиљно конкуришу. У велику игру ушли су Кина и Турска, а одличне моделе имају и Русија, Иран и Израел.
САД троше на пројекте борбених дронова око десет милијарди долара годишње. Главни извиђачко-ударни модел америчког борбеног дрона је МQ-9 „Reaper”, који може понети максимално 1700 кг убојних средстава. У ваздуху се може одржати више од 24 часа, а максимална брзина му је око 480 км/час. Он носи 4 ракете ваздух-земља типа „Hellfire”. На шест подвесних тачака може носити навођене бомбе тежине 227 кг. Главни центар управљања америчким дроновима налази се у држави Невада. Према проценама стручњака, до 2028. године САД ће поседовати више беспилотних летелица него све остале светске земље заједно.
Веома је занимљиво да Турска, која није имала озбиљније пројекте развоја борбених авиона и хеликоптера, неочекивано се појавила као један од светских лидера у производњи дронова. Беспилотне летелице које ова земља производи потпуно одговарају савременим захтевима ратовања. Већ је целом свету познат модел „Бајрактар” TB-2, који се успешно користи у украјинском оружаном конфликту. Ова машина тешка је 630 килограма, а може понети до 55 килограма убојних средстава и носи више врста извиђачких камера. Максимално време лета је 24 часа. Превасходна намена му је ваздушно извиђање, али може носити две противтенковске навођене ракете. Међутим, Турска има у фази финалног развоја много озбиљније беспилотне летелице.
Чини се да ни Иран не заостаје у овој сфери наоружања. Иако ова земљна не прави стелт-ловце нити нуклеарне подморнице, већ петнаестак година развија моделе извиђачких и ударних беспилотних летелица и у томе постиже завидне резултате. За најефикаснији и најопаснији модел иранског дрона западни стручњаци сматрају „Шахид 129”. Овај дрон дуг 8 метара, направљенн од композитних материјала може носити до 400 кг борбеног терета, са оперативним радијусом читавих 1700 километара, задржавајући се у ваздуху до 24 часа. Производи се од 2013. године и иранске трупе са њим имају солидно борбено искуство.
Прича о беспилотним борбеним летелицама само је део садашњости и будућности ратне технике. Димензије људских сукоба са временом ће се очигледно све брже мењати и све више ослањати на технику и технологију.
Остале текстове Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
