Пише: Џевад Галијашевић
„Кијев дугује своју некажњивост својим западним партнерима“, рекао је Лавров, указујући на природу „нацистичке тоталитарне државе“ устоличене у Кијеву, и нагласио: „Зеленски је 5. августа прошле године, дао интервју у коме „савјетује“ свима који се осјећају Русима, да ради своје дијеце и својих унука, оду у Русију“
Додао је, и да су одлуке о референдумима које су донијеле Доњецка, Луганска, Запорошка и Херсонска народна република „одговор на жељу Зеленског“, за кога и сами американци кажу: „ Зеленски јесте копиле али, он је наше, америчко копиле и морамо стати иза њега“.
ЗАБРАЊЕНА И ОБРИСАНА ХЕРЦЕГОВИНА:
На нашим балканским просторима некако слично теку догађаји и дјеловање западних НАТО држава, јер имају они и ту својих, пуно старијих, англо-америчких копилана. Један од њих, син Алије Изетбеговића – Бакир, поред сталних позива на рат и протјеривање Срба, понавља да могу ићи „само са земљом коју могу понијети на својим ципелама“ и тако, „мирно напустити Босну“.
Истовремено, док се у Србији раправља о томе шта говори Курти а шта је рекао Милановић, у БиХ траје битка за опстанак Републике Српске коју западне НАТО државе агресивно нападају из канцеларије нацисте Кристијана Шмита и њемачких неонациста у Уставном суду БиХ. Сакрити проблеме и прикрити западну агресију у братској и комшијској јавности није баш тешко обзиром да је у току предизборна утрка, политичка кампања и борба за нове мандате па се тешке ријечи и антисрпске мјере приписују предизборној атмосфери и лажној хистерији.
Бакир Изетбеговић у својој изборној поруци Бошњацима, поручује:
„Или ћемо имати највећу кризу, или ћемо имати највећи постратни напредак. Створени су сви увјети да остваримо ово друго. Можемо направити економски бум. Потребна нам је снага да то урадимо. Тражим 350.000 гласова за СДА. Ојачајте мотор који води нашу земљу напријед. Заузврат гарантујем мир, стабилност, изградњу инфраструктуре, реформе какве нисмо имали, борбу против корупције какву до сада нисте видјели, те 50 посто више плаће и пензије до краја наредног мандата“.
Бакир је дјеловао врло самоувјерено али важно питање је остало без одговора: Имају ли Бошњаци стварно толико политичке копилади међу собом и на располагању, да подрже Бакира, СДА и САД?
Као дио предизборног декора и радикалних идеја, које звоне у шупљини вилајетске таме и одјекују босанским небом, 24.септембра у хотелу Холидеј у Сарајеву, одржан је „Босански Сабор“.
У видео позиву и многим медијским објавама, да буду учесници, на Босански сабор, позвани су ''сви држављани Босне и Херцеговине''.
Обзиром да сви Бошњаци нису могли стати у хотел, па их је дошло мање од стотину;да се не гурају. Њих стотињак, предвођених мало познатим Нешадом Аликадићем, је усвојило „Босанску декларацију“ у чијем су тексту, као програмска начела исписана гомила правих небулоза:
„Ми босански људи, који смо од наших предака наслиједили наш босански језик, наш босански идентитет, нашу босанску земљу, ријеке, планине и море, босанску традицију и културу, нашу босанску државу и наш босански суверенитет, ми сви заједно чинимо јединствену, интернационално признату босанску нацију у Босни и Херцеговини, чланици Организације уједињених нација, чији је јединствени назив Босанска нација. Назив Херцеговина треба бити кориштен само као регионални назив и ништа више од тога. О овој будућој корекцији имена наше државе, када она буде и формално извршена, потребно је обавијестити Организацију уједињених нација'',
У начелу се та, препознатљива и деструктивна, мобилност политичке и вјерске квази-интелигенције у Сарајеву, храни антисрпском и антихрватском суштином и усмјерава са запада, од стране САД, Велике Британије и Њемачке.Прихватајући такву политику и начелно и у детаљима, кроз манифестацију лажног патриотског сентимента, Бошњаци, су подржавали политички курс који је одредила и заступала СДА одбацујући модел сарадње са Србима и Хрватима. Упорно окретања главе од извора међуетничке нетолеранције и мржње онемогућило је сарадњу у сфери разумијевања себе и других - заједничке прошлости.
Таква политичка оријентација показала се погубном али је и пробдила уплашени и потиснути бошњачки потенцијал који је окренут сарадњи са Србима, откривајући старо али дуго скривано лице политике који у овој кампањи и кроз читав живот заступа ријетко поштени човјек, Амир Реко. Тај хумани и поштени Бошњак, коме бошњаштво није занимање познат је као човјек предложен за Нобелову награду за мир и хуманост и војни командант, који је у тешко вријеме спречио масакр и спасио животе 45 младића, уписаних у ратним књигама под ознаком: „заробљени српски цивили“.
На овим изборима, у Републици Српској Амир Реко се бори за позицију Потпредсједника Републике Српске из реда Бошњака као кандидат Еколошког покрета Републике Српске супроставиће дух међуетничке сарадње политичкој идеји и пракси СДА и династије Изетбеговић, од оца Алије до сина Бакира..
ЗЕЛЕНА СТРАНКА У СЛАВУ ЗЕЛЕНСКОГ:
Амир Реко, звани Македонац, бивши официр ЈНА, а касније и командант 43. Дринске бригаде Армије БиХ у Горажду, спасио је љета 1992. године 44 српска цивила. Одбивши да нападне село Бучје, које је било на мети једне од операција, позвао је мјештане да се предају и гарантовао им сигурност. Сви су преживјели, а Амир је овим чином вратио дуг пријатељу, официру ЈНА. О овим и догађајима снимљен је документарни филм„Македонац“ који говори о Амиру Реки, бившем официру ЈНА коме је најпре живот спасио његов колега, Драган Симић.
У јеку ратних дејстава Симић је три дана путовао с њим како би га довео до Горажда, у којем се, како је вјеровао Реко, налазила његова најближа фамилија. Растали се на мосту код Устипраче, који их је, како су вјеровали, заувијек раздвојио. Амир је стигао у Горажде, но, породица је остала у селу Гудељ, надомак Фоче. С обзиром да је био школовани официр, Реко је постао командант 43. Дринске бригаде најприје Територијалне одбране, а потом и Армије Р БиХ у Горажду.
Љета, 1992. године, у јеку најжешћих војних операција око Горажда, Реко је добио наређење да нападне село Бучје, насељено Србима. Он је процијенио да би у том нападу цивили, њих 44. могли страдати.
"Територијална одбрана је сматрала да село Бучје представља потенцијалну пријетњу. Ја сам сматрао да је то село гдје живе људи, жене, дјеца и да би напад на то село изазвао трагичне посљедице. Ја сам успио да пријечим директан напад и да утичем својима ауторитетом на људе из села да ми вјерују. Било је добро наоружаних људи у том селу, али било је и жена и дјеце", свједочи Реко у филму. Сељани су предали наоружање и одлучили вјеровати Реки. Сви су преживјели. Прича је тежа тиме што је, три дана прије тог догађаја, Амир Реко сазнао трагичну вијет -чланови његове породице, укључујући и мајку Азизу, убијени су и спаљени у селу Гудељ. Упркос свему Изетбеговићева СДА сматра га издајицом Бошњака, па је чак од такве СДА, проглашен непожељном особом у родном Горажду.
„У Горажду сам проглашен непожељном особом. Кажу да сам причао лаж и каљао углед Армије Републике БиХ. Неки људи су умјесто да овај догађај из рата с поносом издигну, и да покажу – погледајте душу једног муслимана. Наши народи јесу племенити, и наш народ је племенит“, казао је Амир Реко.
Може ли усамљени борац и частан човјек, уз помоћ институција Републике Српске промијенити парадигму сукоба у цјелој БиХ, вријеме ће показати. Јер, без сумње, најважнији политички процеси, у наредном периоду, на цијелом Балкану, одвијаће се унутар БиХ, у којој ће и даље, највећи притисак трпити Република Српска. А са друге стране измишљене линије фронта, коју је Алија Изетбеговић исцртао у главама радикалних припадника СДА, налази се харизматични Предсједник СНСД-а и члан Предсједништва БиХ из Републике Српске, Милорад Додик који је кандидат за нову-стару позицију, Предсједника Републике Српске.
Његови противкандидати су миљеници запада и углавном из реда политичког блока, подржаног на све начине, од стране американаца, британаца и њемаца. То америчко, британско и њемачко мјешање у изборни процес у другим државама је већ толико јавно и дрско да се појединим кандидатима, попут Јелене Тривић, одобравају новчана средства од 10.милиона долара које ће њеном тими уручити генерал америчке војске Ноулс те да је новац одобрен од 11. јула 2022. године и да је договор постигнут на састанку Габријела Ескобара и Метјуа Палмера са Јеленом Тривић и Младеном Иванићем”.
У потпису одлуке је помоћник државног секретара Кареен Донфриед.
Мучно је постало доказивати из дана у дан, како је Република Српска угрожена јер се њен уставни капацитет уништава, дио по дио, сразмјерно и пропорционално, од политичког запада, паралелно вођеном процесу, у коме се слаби државни капацитет Србије на Косову – дио по дио.
Носиоци активности разградње и деградације Републике Српске, су без сумње: СДА и све сарајевске политичке странке, у власти и опозицији – цјело друштво, затим, све западне државе, западне службе и амбасаде, уз снажну активност земаља Квинте, НАТО (б)алијансе, Уреда Високог представника, Уставног суда БиХ и цјелог обавјештајног подземља у Босанском пашалуку. Политички циљеви Сарајева данас, баш као и ратни некада, видљиви су кроз однос , према Хрватима и већ развлаштеној и разбијеној Херцег Босни, као споменику и подсјећању Републици Српској, шта њу чека, на крају овог деструктивног процеса.
Уништавање конститутивности народа Срба и Хрвата у БиХ и прављење Исламске државе по плану, који је Алија Изетбеговић дефинисао у свом програму исламизације и џихада, по имену „Исламска декларација“.
Мало је срамотно, што те процесе, режим и режимски медији у Србији, не желе да види и што још увијек Власт у Србији више цијени политичко Сарајево, нелегалног нацисту Кристијана Шмита и „велике“ Њемачке инвестиције, него цијелу Републику Српску.
Неко ће, једном упитати: Колико кошта патриотизам актуелног режима?
Извор: Правда
