Пише Емил Влајки
Референдумом је промијењена психологија руског народа. Уколико се и могло говорити о томе да је специјална операција Русије била агресија на једну суверену земљу, Украјину, присаједињењем ова четири подручја настањена искључиво (проруским становништвом, они који би тај дио садашње руске земље хтјели вратити, били би од стране Руса сматрани као агресори, а Руси, показало се повијесно, знају како треба бранити своју домају.
Наравно, да је, хуманитарно гледано, требало интервенирати у Украјини. Када је 2014. године оборен легитиман поредак НАТО-наци „револуцијом“, Руси су у тој вишенационалној земљи, били жртве стравичних злочина. Након тога, када су се у Луханску и Доњецку одвојили од НАТО-наци Украјине, нису службено смјели користити свој језик, а затим су СВАКИ ДАН били бомбардирани од не-руских украјинских снага. У току осма година, око двадесет тисућа Руса било је убијено и рањено у тим нападима. Коначно, почетком 2022. година створене је армада не-руских украјинских снага од сто тисућа војника, пошто је било одлучено, да се та два одметнута територија врате по сваку цијену. То би било право крвопролиће, и било је јасно да то Руска Федерација не може дозволити.
У политици, сваки бесмисао има свој смисао. НАТО је осам година оспособљавао не-руску украјинску војску за рат против Русије. Подржавао је укри-нацисте и вјеројатно је свакодневно убијање Руса у двије споменуте области био дио плана за исфорсирану руску реакцију. Када је мислио да је ова војска спремна, припремио је њен напад на Доњецк и Луганск рачунајући на нацистичко иживљавање над Русима. Руска Федерација се на то упецала и интервенирала. Наравно, Запад је искористио Украјину како би ослабио Путинову власт, а можда га и срушио. Иза свега стоји жеља Запада за неизмјерним природним ресурсима Сибира. Нажалост по њега, план није успио, санкције и антируска хистерија су пропале, а Руси су заузели око двадесет посто територија у којима је одржан референдум и афирмирана жеља за присаједињењем са Руском Федерацијом.
Што се тиче војне ситуације, ствар стоји овако. Луганск је потпуно ослобођен, освојен, Доњецк нешто више од половине, Запорожје нешто више од Доњецка, а Херсон скоро у потпуности. Руси, природно, желе да заокруже ова четири ентитета, и њихове амбиције не иду даље од тога. Харков и Одеса су, реално гледано, тешко освојиви, и Руси би се тога лишили уколико би то био увјет за мир. Пошто је јасно, да ове освојене, ослобођене територије нитко не може вратити у оквире Украјине, сваки даљњи рат је бесмислен. Тим више што су Руси до сада водили хуманитарни рат; избјегавали су гађати цивилна подручја. Након освајања, ослобођења територија настањених руским становништвом, а НАТО би хтио наставити рат гдје би само Украјинци ратовали, престали би потреба за хуманитарним ратом, и Руси би, у кратком року уништили физички Украјину. Узгред речено, има ту и околних земаља који би Украјину са задовољством међусобно подијелили.
Прљави рат англосаксонског дијела НАТО-а, чини се не познаје границе. Бојећи се да континентални дио западне Европе не промијени мишљење и не почне правити дилове са Русима, а желећи л да продаје властити гас, доста вјеројатно уништава гасоводе, посебно Сјеверни ток 1. Питање је, да ли се ти гасоводи могу више ставити у функцију.
И тако, мир је на видику. Ратовати са Русијом у новим границама, значи ратовати са 25 милијуна војника, а о руској војној техници не треба ни причати. НАТО ће још мало закухавати ствари, али некакав мир ће се ипак успоставити. Герила на новим границама Русије замијени ће конвенционални рат. А то ће трајати и трајати.
Остале текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
