Пише: Миодраг Зарковић
Начелно, правило је смишљено не би ли спречило играче да опсесивно додирују фигуре по табли, чиме би могли да нарушавају концентрацију противника. Пошто таквих играча има укупно нула, онда ”такнуто-макнуто” практично служи само да би напорни, неподнишљиви, ситничави срећоквариоци имали покриће да закерају без покрића. Јер чим ви несвесно, случајно или овлаш докачите какву фигуру, ови баксузи ће вас одмах подсетити да сада морате њоме и да одиграте, тојест да такнуто мора да буде и макнуто.
Е сад, пошто таква створења постоје у шаховском свету, онда није никакво чудо што их се намножило и у области која се често пореди са шаховском партијом, а то је геополитика. Нарочито су видљиви у Србији, где су у стању да сваку геополитичку расправу загаде чудовишном једначином: ако си такао било шта западно, сада мораш да се макнеш онако како ти Запад наређује!
”Пошто користиш интернет, буди захвалан Западу без којег тог интернета не би ни било”... ”Срам те било, овамо пљујеш Америку, а оглашаваш се на друштвеним мрежама које су направили Американци”... ”Ако толико волиш Русију, онда престани да возиш немачка кола и пређи на руска”... Много је оваквих и сличних примера такнуто-макнуто џвањгања, којима овдашњи западољупци, како су уверени, раскринкавају лицемерје русољубаца. Не схватају да таквим наступом заправо разоткривају сопствене моралне и интелектуалне недостатке.
Њихове недостатке је тешко и пребројати, јер малтене да нема угла гледања из кога њихови ”аргументи” имају икакву основу. То је један од оних случајева када људи најпре постављају погрешна питања, да би онда још на њих дали и погрешне одговоре.
Под један, питање историјске захвалности овој или оној цивилизацији јесте детињасто, зато што не постоји власничко право над општим добрима. Како, на пример, одредити коме припадају заслуге за наизменичну струју? Измислио ју је Никола Тесла, тако да је несумњиво да његовим проналасцима, па и наизменичној струји, нимало није допринела Хрватска, без обзира на то што га бесрамно присваја не би ли се огребала о његову славу и углед. Али то је и једино што се може са сигурношћу тврдити, пошто су Теслиним достигнућима, па и наизменичној струји, несумњиво допринеле три различите, често и супротстављене културе: српска, аустро-угарска и америчка. Првој је Тесла припадао етнички и васпитањем, другој одрастањем и сазревањем, а трећој по томе што је у њој остварио своја најзначајнија достигнућа, па и наизменичну струју. Претпоставке ради, да је изостао било који од три набројана цивилизацијска чиниоца која су обликовала Теслу, сасвим је могуће да његових проналазака не би ни било, пошто би његов животни пут изгледао битно другачије.
Једнако би замршено било и питање заслуга за развој психоанализе, вероватно кључне научне гране за развој друштва какво данас познајемо. На срећу или несрећу, управо су достигнућа психоанализе пресудно обликовала начине на који се данашњи људи међусобно опходе, разумеју, воле или повређују. Чак и они који можда нису ни чули за психонанализу, управо њој дугују то што се свет око њих и појавно и суштински разликује од света у којем су одрастале њихове бабе и деде.
Отац психоанализе је наравно Сигмунд Фројд, то је опште познато, али сам Фројд је као свог претечу, као некога ко је најдубље утицао на њега управо у професионалном смислу, истицао ни мање ни више него Фјодора Достојевског. У романима руског генија, посебно у ”Браћи Карамазов”, Фројд је налазио непосредан, одлучујући подстрек за своја револуционарна истраживања, а неретко и одговоре на питања која је онако радознао постављао сам себи. Без Фројда не би било ни психоанализе, али без Достојевског не би било ни Фројда психоаналитичара; коме се онда захвалити, Бечу или Москви, за сва она сазнања, увиде и путоказе којима је психоанализа обогатила човеково схватање самог себе?! Да ли можда у списак заслужних треба уврстити и Париз и Лондон, јер је пак сам Достојевски отворено признавао да је приповедачке узоре налазио у француској и енглеској књижевности?
Може се овако набрајати унедоглед, и опет бисмо код сваког примера каквог несумњивог људског скока, било научног било технолошког, дошли до различитих културолошких и цивилизацијских темеља. Зато је претешко, вероватно и немогуће, утврдити припадност ове или оне савремене погодности. То је тачно чак за и најнапредније технологије, мада несумњиво потекле са Запада. Осим ако не мислите да је, рецимо, Бил Гејтс сам осмислио све оно што му је помогло да се обогати и продре у безмало сваку кућу на планети.
Под два, сам Запад не показује ни трунку сличне захвалности према другим цивилизацијама. Ретко се шта, по својој важности за људску историју, може поредити са на пример папиром и барутом, а оба су пронађена у Кини. У то доба је, захваљујући кудикамо мањој планетарној повезаности, међусобни утицај култура био далеко слабији, па је зато могуће приписати древна постигнућа тадашњим цивилизацијама онако како је то немогуће урадити са данашњим. Зато и у Вашингтону и Бриселу и у Канбери савршено добро знају колику захвалност дугују незнаним кинеским проналазачима из далеке прошлости, али их то ипак не спречава да ововременој Кини непрестано држе придике, олајавају је и прете јој. Јесу ли можда икада имали милости према Египту, који данас истина не представља никакву силу, али је пре четири и више миленијума ударио темеље не само пољопривреди и грађевинарству какве знамо, него и праву, захваљујући судском устројству које је узор било чак и чувеном римском?
Једину ”бригу” коју је Запад показао према достигнућима других цивилизација, огледа се у томе што су и Французи и Енглези у својим империјалним походима по остатку света уредно купили оданде најважније уметничке и културне вредности, те их премештали у своје музеје. Да их склоне на сигурно, је ли.
Под три, није само Запад склон томе да технолошке погодности, културне знаменитости и научне продоре преузима од оних са којима је иначе у сукобу. У историји је најпознатији случај Старог Рима, који је војно покорио античку Грчку, а затим сасвим преузео њену културу. Али има сличних примера и у блиској прошлости. Пола света је ратовало против Хитлерове Немчке, а опет нико није окренуо леђа нацистичким проналасцима и поготово њиховим достигнућима у науци, поготово медицини, где су нацисти знање освајали на најнечовечнији начин.
Такав приступ имамо и ми Срби према већ поменутом Фројду. Отац психоанализе био је 1914. године ватрени заговорник напада Аустро-Угарске на Србију, био је један од оних који је јавно тражио да Србија буде ”окупана челиком”. И наравно, нико нормалан не би на основу тога уцењивао Србе да, пошто несумњиво, као и остатак света, користе Фројдово наслеђе, морају с уважавањем да се односе према историјској Аустро-Угарској и њеном свеукупно језивом завештању.
Под четири, није свака цивилизација набијала своје домете на нос остатку света. Зато се о многим таквим дометима и њиховим коренима данас премало зна. Италијани тако својатају шпагете, иако су за њих чули и научили како да их праве тек када су се први италијански морепловци докопали Кине. На истом изворишту су и Енглези видели како се неке травке кувају па после пије вода која остане када их процедите, а такође и колико је забавно шутирати ногом по земљи невелики округли предмет; данас, међутим, већи део човечанства погрешно мисли да су и чај и фудбал измишљени на Острву.
Истине о пореклу неких достигнућа сведоче о најгрубљим историјским иронијама. Холивуду, наиме, већ деценијама Руси представљају оно што су му раније били Индијанци: омиљене, скоро па обавезне негативце. Готово да нема шпијунског или политичког трилера, у којем главне злоће нису какви изопачени Руси. А опет, пресудан печат филмском изразу на којем је Холивуд и израстао дали су управо руски ствараоци! Не мисли се ту само на Сергеја Ејзенштајна, чији се допринос још и помене ту или тамо, него чак и више на Лава Куљешова, оснивача Московске филмске школе, прве такве установе у историји. Баш у Куљешовљевој школи учио се и млади Ејзенштајн, а њима двојици припадају скоро искључиве заслуге за огроман део онога што се данас назива филмским језиком. Да није било Ејзенштајна и нарочито Куљешова, не би било ни филмске уметности/индустрије какву познајемо, па самим тим ни ”Топ Гана”, ”Рокија 4” и осталих пропагандних излучевина у којима амерички јунаци без мане и страха савлађују злочесте Русе, и којима је Холивуд грабио културну превласт над планетом.
Данашњи филмски сладокусци за Куљешова већином нису ни чули, док Кристофера Нолана махом сматрају епохално значајним ствараоцем и у стању су да унедоглед расправљају о његовим остварењима. Али допринос њих двојице је неупоредив, и то на штету надобудног, преплаћеног, извиканог Енглеза, чији филмови хвалу и славу дугују искључиво хушкачким кампањама које им редовно дувају у леђа, док учинак Куљешова мора да призна и поштује свако ко је макар делимично упознат с њим. Зато, када се изузме комерцијална страна, филму као уметничком изразу неупоредиво више су допринели руски него амерички или британски ствараоци, иако је та чињеница сасвим непозната милијардама филмских љубитеља. Да ли то онда значи да, по логици западофила, ако уживате у филмовима - ви заправо немате право да критикујете Русију и руско друштво? Било би занимљиво чути како би западофили одговорили на то питање.
Или не би било занимљиво, јер, под пет, геополитика није исто што и шах, нити било која игра, из простог разлога што не постоје правила. Ко то не схвата, не схвата ништа. А западофили, очигледно, не схватају. Или одбијају да схвате. Они се, као у некој наказној игри, баве скупљањем поена. Када им се каже да Русија никада није нападала Србе док нас је НАТО бомбардовао у више наврата, они вам одговоре да не смете да критикујете западне земље јер имате мобилни телефон. Као да је могуће поредити мобилни телефон или рачунар са злочином агресије на целу земљу.
Под шест, све те благодети пристигле са Запада дошле су до нас са потанко утврђеном ценом. И та цена је плаћена. Нови ”ајфон” кошта тачно онолико колико је одредио сам произвођач. Све што треба да урадите да бисте поседовали ”ајфон”, јесте да платите ту цену. Ништа мање, али и ништа више од тога. Једном када сте производ платили, ваше начелне обавезе према произвођачу престају. Нисте дужни да усвајате његове политичке ставове, његово дивљење према сексуалним мањинама, или његов културолошки презир према православним Словенима. То није спадало у цену.
Под седам, можда и најважније: западофилна ”аргументација” разоткрива праву природу оданости Западу, а то је слепа послушност. Уста су им иначе пуна слободе, али када је реч о делима, љубитељи Запада обавезно показују робовску снисходљивост према онима које нагонски препознају као господаре. Они су заиста слугерањски захвални Западу на томе што им је омогућио да својим парама купе рачунар или телефон или интернет услуге. И, управо попут незаборавног Стивена из Тарантиновог ремек-дела ”Ђангова освета”, бесне на свакога ко себе не види у том робовском, послушничком, лакејском односу према западним ”господарима”.
Има чак и нечег поражавајуће фаустовског у таквом доживљају стварности. Несрећни западољупци по свој прилици заиста мисле да дугујеш душу ономе ко те је снабдео најновијим технолошким помагалима. Што говори о томе колико сами вреднују своје душе: нимало.
Ми русољупци нисмо као Запад. Не заповедамо слепу оданост онима који су се окористили о нешто што смо ми створили. Нека и овај чланак буде сведочанство томе: прочитали сте га, мили наши западољупци, а ипак можете да га критикујете и оспоравате у коментарима. Јер тако ствари и треба да функционишу.
Остале текстове Миодрага Зарковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
