Пише: др Иван Пајовић
Можда невидљиве силе закулисе црвеним фломастером цртају нове границе света? Ми живимо у страшној епохи светских промена: неке земље ће нестати, друге ће се распасти, а треће се претворити у нове индустријске гиганте. Нико не зна шта ће се догодити са Немачком, Русијом или нпр. Турском кроз десет година. То је познато само невидљивој светској закулиси. Већина људи живи у пријатној заблуди да је у свету геополитике све логично и подлеже политичким и економским законитостима. Уверени су да постоје суверене државе које воде сопствене политичке игре у интересу својих грађана. Међутим појава тзв. пандемије корона-вируса доказала је да су сви лидери држава у свету 2019. године као по команди објавили вест о појави „страшне болести”, а затим сви скупа кренули да уништавају економију својих сопствених земаља. А ове године ево новог задатка: уништити економију Европе. И као што видимо, скоро сви лидери европских земаља плански гурају сопствене народе у сиромаштво. То још није потпуно видљиво, јер је пројекат тек на почетку. Прави резултати видеће се тек за 4 до 5 година.
О несумњивом постојању закулисних центара моћи најбоље говори пример данашње Кине. Ако се слушају званични медији, чуће се да је Кина још мало па прва економија света, да је велики противник САД, да жели окупирати Тајван… другим речима: Кина је велика, моћна и независна. Међутим, у данашњем свету илузија не постоје такве државе. У овој „утопији” једноставно постоје периоди када се једној или другој земљи дају ресурси, развој економије и (оно најважније) тржишта. То се може назвати и периодом формирања светске индустријске зоне. Многе земље су прошле кроз фазу индустријске зоне: Аргентина, Јапан, Немачка, Јужна Кореја, па чак и СССР. На почетку оне су добиле све: спољне инвестиције, нове технологије, опрему и (оно најважније) тржишта. Чим индустријској зони закулиса одузме тржишта, она вене и губи свој висок економски раст.
Да ли ико данас памти да је почетком 20. века Аргентина спадала међу десет најбогатијих земаља света? БДП ове земље превазилазио је БДП Аустрије, Италије, Јапана… Међутим, тридесетих година појавила се политичка нестабилност, власт је преузела војна хунта, после чега је земља просто пропала. Али није пропала случајно, њена тржишта (гле чуда!) преузеле су САД.
И може се поставити питање: какве везе Кина има са некаквим митским светским индустријским зонама? Зар она није азијско економско чудо које се својим сопственим снагама изборила да од сиромашне, заостале земље за 35 година постане највећа економија у свету? И то све сама, без страног капитала, захваљујући мудрој политици Комунистичке партије Кине. Стварност ипак станује на неком другом месту…
1949. године завршио се грађански рат у Кини победом комуниста и формирањем Народне Републике Кине. Око 90% становништва било је рурално, а индустрија практично није ни постојала. Живот Кинеза био је гори него у најсиромашнијим земљама Африке. САД нису хтеле да признају нову државу, а затегнутости је допринео и Корејски рат у ком су се и Кинези борили против америчке војске. Затим рат у Вијетнаму, где кинеска армија није учествовала, али је на друге начине помагала Северни Вијетнам. До 1978. године Кина је живела веома сиромашно. Била је то сиромашна аграрна земља којом је управљао („генијални”) Мао Це Тунг. Врло занимљиво, земљом од 1949. године владају комунисти и за 25 година ништа се не мења, народ једва зарађује за парче хлеба радећи на пољима. Власт покушава 1958. године да спроведе пројекат под називом Велики скок, тј. план индустријализације Кине. Постављени су одређени циљеви, нпр. стићи и престићи Велику Британију у производњи челика. У ту сврху измишљен је пројекат масовне производње глинених мини-пећи за производњу челика у чему је учествовало 100 милиона људи. Пројекат је пропао јер се добијао потпуно неквалитетан метал, неупотребљив за масовну производњу. Неки пројекти су делимично успели. Од 1949. до 1978. производња памучне пређе увећала се 7 пута, памучних тканина 6 пута, вунених 16 пута, али ти производи нису могли да изађу на светско тржиште (!), па зато нису нарочито утицали на благостање у земљи.
Међутим, од 1978. године све се мења и Кина постаје азијски економски тигар. То чудо, наравно, има своје објашњење. Те године фактички лидер постаје Денг Сјаопинг, под чијим руководством започињу широке економске реформе. Од 1978 до 1988. спроведена је етапа индустијализације, а потом започиње права индустријска револуција. У овој етапи Кина је постала највећи произвођач и извозник текстила, памука, намештаја и играчака. Од 1998. године почиње изградња 3,5 милиона километара путева и 15.000 километара брзих пруга. За 35 године владавине Денг Сјаопинга Кина је постала друга економија света после САД, баш као да је Денг најгенијалнији менаџер свих времена.
Истина је, наравно, сасвим другачија. Кина је од стране светске закулисе изабрана да постане нова индустријска зона, пре свега због велике количине јефтине радне снаге и ресурса. У Кину је 1972. допутовао јаросни антикомуниста, амерички председник Ричард Никсон. Ову посету припремио је годину раније вице-председник САД Хенри Кисинџер. Мало је чудно да амерички председник успоставља дипломатске односе са земљом коју САД не признаје, а у исто време помаже Северни Вијетнам са којим су САД у рату. После Никсоновог одласка у Кину су као река почели да се сливају милиони долара, а у САД и Јапан пољопривредни производи из Кине. Трговинска размена између Кине и САД 1978. чинила је једну милијарду долара, а 1984. године 7 милијарди. Кина је добила приступ многим америчким војним технологијама. У развој Кине још више је уложио Јапан. Из Кине су у Јапан извожени угаљ и нафта, а из Јапана у Кину машине, опрема, производи црне металургије и електропроизводи. Кина се 1985. године попела на друго место после САД као трговински партнер Јапана. Јапанска влада пружила је Кини дугорочне јефтине кредите, а потом је кренуо талас приватних америчких инвестиција. До краја осамдесетих започео је пренос читавих америчких индустријских комплекса на територију Кине. Кина је почела да инвестира у Јужну Кореју. До 1988. године Кина је била напуњена новцем, технологијама и опремом, а за њене производе почела су да се рашчишћавају тржишта (!). Како би се направио простор за Кину, прво је са светске сцене уклоњен СССР, а затим Бугарска, Пољска, Прибалтичке земље, Словачка, Југославија. И ту се уочава: што се више уништавала економије земаља Источне Европе, то се више појављивало фабрика у Кини. А оно најглавније: за Кину су отворена сва светска тржишта, нарочито америчко.
Ма која земља на свету би процветала, ако би јој се пружили услови као Кини. Пре Кине успостављена је индустријска зона у Немачкој и Јапану, којима (наводно) нико није помагао. А наравно да је помагао – Немачка је добила Маршалов план, а седамдесетих година у Јапан су се сливале инвестиције из Лондона и Вашингтона, а опрема из Немачке. И када је закулиса решила да је прошло време индустријског Јапана, започело је време индустријске Кине.
Свака светска индустријска зона има свој рок трајања. Може се дуго и дуго расправљати о економској снази Кине, о њеним мудрим руководиоцима и о томе хоће ли Кина напасти Тајван. Економска снага ове земље окончаће се оног момента када је светска закулиса искључи са светских тржишта (!). А што се тиче Тајвана… ако закулиса одлучи, Кина ће га без по муке заузети.
Извор: Правда
