Пише: Миодраг Зарковић
Калинић је, наиме, јануара 2019. године дао чувени интервју дневном листу ”Блиц”, у којем је изнео више грозоморних ставова:
- да Косово и Метохија ”већ доста деценија није наша територија” и да је време да из тог проблема ”извучемо шта можемо и наставимо даље”;
- ”што се пре помиримо са садашњошћу и наставимо даље, боље ће нам бити”;
- да му се чини да је ”Србија мало застранила и скренула с пута, ако смо га икад и имали”;
- ”очигледно је да нас политика и идеје из 20. века не воде никуда”;
- ”нисмо небески народ, нити смо икада били, имали смо светлих момената у прошлости, али морамо да се помиримо с тим да смо сада мала и небитна тачка на огромној мапи света”;
- да српско друштво пати од мањка ”манира, толеранције и неких вредности које ја ценим: искрености, отворености, другарства...”
На овакве ставове, родољубива јавност узвратила је разумљивом осудом Калинићеве дрскости, а најоштрији били су навијачи Црвене звезде, Николиног некадашњег клуба, који су га октобра 2019. громко извређали на утакмици против Фенербахчеа за који је тада наступао (у извештајима са тог сусрета је, додуше, наведено да је један део публике у ”Арени” негодовао против увреда на Калинићев рачун, што никако није небитно за ово разматрање). Самом Калинићу, међутим, све то није било довољно да се запита да ли је у нечему погрешио или претерао, већ је у мају 2020, у интервјуу једном суботичком порталу, потврдио да остаје при изреченом:
”Нисам се покајао, рекао сам шта мислим као и увек што причам”.
Ипак се покајао, али нешто касније, односно пре непуних годину дана, када се на једну сезону вратио у Црвену звезду:
”Жао ми је што је моја изјава око Косова и Метохије погрешно пренета, схваћена и протумачена. Због свега тога се лоше осећам и то ме као младог човека боли. Нисам имао намеру да било кога увредим, било којом својом изјавом и потезом, и ако се то догодило, извињавам се. Морам да нагласим да је за мене Косово и Метохија неизоставни део Србије и да тако треба да остане заувек”, рекао је Калинић прошлог октобра, додајући да ће једну месечну зараду наменски уплатити Српској православној цркви на име помоћи српском народу у окупираној покрајини.
Колико је познато, Калинић се од тада није изјашњавао о КиМ, Србији, политици, историји... До његовог следећег иступа на набројане теме, може само да се нагађа када је и да ли је уопште икада био искрен. Када би се све што је благоизволео да изјави тумачило најповољније по њега, могло би да се закључи да му до српске државне целовитости није претерано стало, већ да се према том питању опредељује зависно од тога шта му је у датом тренутку лакше или корисније: док игра за турски клуб, онда му је Космет терет а Срби су му неваспитани довљаци, али када је члан Звезде, чије је навијаче разбеснео наведеним речима, онда му није тешко ни да се извини ни да Србима на КиМ упути позамашну новчану помоћ.
Камо лепе среће да је онда имао довољно мудрости да у јавним иступима прећути Косово и уопште политичко-историјска питања. Засигурно није први, нити ће па бити последњи играч, који о тим стварима зна онолико колико га занимају, што ће рећи - нимало. И, кад су остали могли да ћуте, могао је и он.
Али није. Рекао је шта је рекао. Штавише, пре него што се напрасно ”покајао”, чак је и потврдио да заиста сматра све оно што је стајало у интервјуу ”Блицу” - и то не само изјавом суботичком порталу, већ и објавама по друштвеним мрежама. И зато: шта ће он у репрезентацији Србије? У репрезентацији ”Пешчаника” би свакако имао ударно место, али у селекцији Србије је чист вишак.
Тачније, српској репрезентацији је играчки неспорно користан, али Србија као друштвена целина од репрезентације у чијем је саставу Никола Калинић може да има само штете. Сва је прилика да је тако размишљао и некадашњи селектор Александар Ђорђевић, који Калинића после спорног интервјуа ”Блицу” није више позивао у национални тим. Ђорђевић, иначе, није никакав националиста, како га многи погрешно доживљавају. Није чак био ни претерано успешан као селектор. Али јесте пресудно допринео поновном успостављању нечега што се обично назива ”духом репрезентације”, а што налаже да се дрес са државним грбом не заслужује само играчким, већ и људским врлинама, тј. пожртвованим и достојанственим односом према колективу.
Однос према репрезентацији и, преносно, самој Србији, јесте једно од основних мерила по којима се место у тиму добија или губи. И то није тако само у кошарци, или само у спорту. Прилика да се представља Србија подразумева част за сваког оданог грађанина. Или би тако требало да буде.
Част је, међутим, неспојива са Калинићевим изјавама о националним питањима. И зато његово присуство у репрезентацији шаље јасну, а врло злокобну поруку: вређање Срба и Србије не сноси никакве последице.
Запитајмо се каква би била судбина Николе Калинића да је, уместо о Србима, све оно изговорио о било ком другом народу. Да је, рецимо, изјавио да Абланцима мањкају манири, толеранција и осећај другарства... да је Хрватима паметније да већ једном да одустану од идеја и политике из 20. века које их воде у пропаст... да босански муслимани морају да се помире са тим да Република Српска већ доста деценија није њихова! Било шта од тога да је рекао, Николи Калинићу би вероватно било затворена врата српске репрезентације. Не само врата албанских, хрватских или БиХ клубова; тамо не би смео ни нос да промоли без посебног обезбеђења; него врата српске репрезентације, која, највероватније, не би показала ни трунку разумевања за изазивање било ког, а поготово неког од околних народа.
Али, ето, за провоцирање српског националног поноса, српски кошаркашки тим остаје отворен.
И можда је, заправо, то терен на којем српско родољубље упорно трпи пораз за поразом. Да, начелно ће огромна већина потврдити да је Косово и Метохија саставни део Србије... али какве смо последице спремни да пропишемо за онога ко тврди супротно?!
За похвалу је како, у потпуно супротном примеру, српска јавност чврсто стоји у одбрани јавног морала пред напашћу званом Европрајд. По том питању је свима савршено јасно да никаквог попуштања не сме да буде, јер је то напросто природа јавног морала: оног тренутка када допустите да га нарушава било ко, дозволили сте да га нарушава свако. Довољно је само погледати избезумљена западна друштва и уверити се да је то заиста тако. И због тога је неопходно наставити са притисцима против одржавања Европрајда. Александар Вучић и његови послушници очигледно и то питање доживљавају као играрију коју мере искључиво по томе колико је корисна или штетна по њихове личне политичке и друге амбиције, али српско друштво нема тај луксуз. Српско друштво, срећом, делује непопустљиво у отпору Европрајду.
Али где је та непопустљивост када је реч о Косову и Метохији?!
Када би Калинић, да се поново окренемо нагађањима, јавно подржао Европрајд, тешко да би ико иступио у његову одбрану - осим аутошовиниста, наравно. Али му многи кошаркашки навијачи опраштају неопростиве речи о јужној српској покрајини и Србима као народу. Зато што је, ваљда, играчки користан репрезентацији. Али у репрезентацију се, од како је спортског света и века, не улази само играчким него и једнако важним моралним својствима. У супротном, репрезентација и нема много смисла. Зато је, уосталом, управо српска репрезентација међу реткима која одолева све раширенијем ”увозу странаца”: ако не представља Србију онаквом каква Србија истински и јесте, онда репрезентација боље да и не постоји. Србија као кошаркашка средина јесте отворена за Џексоне и Веселије, али такви се не рађају овде. У Србији се рађају Мицићи и Јокићи, и онда такви и треба да је представљају - ако хоће, ако могу, ако не мисле да су Срби непоправљиви примитивци, и ако Косово и Метохију сматрају српском земљом.
Уосталом, уколико може да је представља неко ко не поштује њене Уставе, законе, обичаје и достојанство, ни сама Србија нема смисла. У том погледу смо, нажалост, допустили превише, и то на најширем могућем спектру јавних делатности. Одавно су урушени безмало сви критеријуми за то ко све може и сме да говори и наступа у име Србије. Имамо политичаре који се малтене такмиче у томе ко ће више да нас омаловажи, почев од председника Вучића, који нас у скоро сваком јавном наступу набеђује да смо народ лењих и неспособних залуђеника. Имамо глумце који листом прихватају улоге у србомрзачким пројектима, или пак продуцентске куће и фестивале који парама затрпавају отворене непријатеље као што је Емир Хаџихафизбеговић. Имамо певаче који зарад ове или оне тезге газе по успоменама на Србе побијене широм југословенских простора, али и концертне дворане у самој Србији које крцате дочекују доказане противсрпске шовинисте, као што су Дино Мерлин и Прљаво казалиште.
У односу на побројане суноврати, случај Николе Калинића може да делује чак и безазлено. Он се, барем, јавно извинио и донекле искупио новачном помоћи за косметске Србе, што је, признаћемо, незамисливо за остале са горњег списка. Мислите да би Вучић икада упутио ма и реч извињења за неку од многобројних увреда исказаних на рачун Срба? Или да би Никола Ђуричко послао ма какву помоћ Звечану или Ораховцу?
Али, немојмо сметнути с ума да је спорт, уз народну музику, једина истински утицајна култура коју производи данашња Србија. А да је кошарка, поготово репрезентација, кичма српског спортског поноса. Дискус хернија у тој кичми зове се Никола Калинић. Ћутањем, сам погоршавамо ствари, а последице ће се итекако осетити и изван кошаркашког терена.
О покушају атентата на руског командатна читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
