Пише: Александар Павић
Дакле, ”савршена олуја” коју је најавила Ана Брнабић могла би се назвати ЛГБТКурти, што би било прикладно, јер потичу из истог шињела.
Е, сад, да ли је реч о томе да ће од 12-18 септембра (са кулминацијом у ”паради” која треба да се деси 17. септембра) домаћи и европски представници свих преко 150 џендера (тако бар каже Би-Би-Си) и сексуалних оријентација покушати да, током ”европске недеље поноса” преузму власт у Србији?
Све зависи од угла посматрања. С једне стране, тих 15-20.000 најављених учесника из земље и, огромном већином, иностранства засигурно неће тих дана покушати да физички освоје власт у Србији путем неког новог петог октобра. Међутим, с друге стране – ако они упркос забрани коју је недвосмислено најавио председник Србије, одлуче да се о њу оглуше, нагрну у земљу и покушају да одрже своју шетњу центром Београда, они би се тиме фактички поставили изнад легалне власти у Србији.
А то не би био само фигуративни преврат, већ и успешна страна инвазија после које у Србији – а, последично и Српској и Црној Гори, више ништа не би било исто.
Јер, једно је када разни домаћи незадовољници реше да прекрше неку забрану окупљања или самовољно блокирају важне саобраћајнице. То се у Србији десило већ много пута од 1990-те.
Последњи пример су били еколози (и са и без наводника) који су почетком ове године несметано блокирали аутопутеве док нису добили оно што су тражили – забрану даље сарадње са Рио Тинтом на пројекту копања литијума у Србији.
И када би незадовољни припадници ЛГБТКу++++ популације одржали недозвољену или ненајављену шетњу – као што се и десило 2013. године – то би опет била наша унутрашња ствар. Али је нешто сасвим друго када странци – ко год да су – свесно допутују у Србију или било коју другу земљу са јасном намером да крше њене законе или пркосе њеној власти.
То се може окарактерисати само на један начин – као страна инвазија. А зна се како Срби – и сви народи који држе до себе – дочекују агресоре. И њихове помагаче.
То је разлог зашто је атмосфера око ”европске недеље поноса” већ сад стигла до усијања.
Већ је довољно што убедљива већина народа сматра да су ”вредности” које промовише ЛГБТКу++++ покрет деструктивне не само по наше него и свако друштво. Међутим, још убедљивија већина засигурно осећа револт због најаве да ће се те ”вредности” на силу наметнути споља, физичким присуством више хиљада странаца који су унапред најавили да не поштују ни нашу државу ни јавни морал ове средине онако како га схвата огромна већина становништва Србије.
А ту треба још додати и бројне западне амбасадоре који су отворено већ изразили непоштовање за државу Србију својим најавама да ће учествовати у паради без обзира шта власти Србије о томе мисле, плус бројне политичке личности из разних држава и институција ЕУ које су већ најавиле свој долазак.
Ако страни ЛГБТКу++++ активисти заједно са западним дипломатама и политичарима, који их подржавају, остваре свој наум – то ће многима послужити као доказ да држава Србија заправо и не постоји, јер није способна да се одбрани од стране агресије. Тако ће то изгледати, не само у очима велике већине грађана Србије, већ и у очима свих у окружењу – и пријатеља и непријатеља. А то би била национална, историјска катастрофа.
То је једна од тајни успеха две литије које су одржане у Београду 14. и 28. августа.
”Обичан” народ је осетио опасност – не само од наметања неприхватљивих ”вредности”, већ и од спољне агресије. Зато ће вероватно следеће, заказане за 11. и 17. септембар бити још масовније. Јер, ако држава неће или не може да штити закон, поредак, јавни морал и, можда још важније – границе, онда уопште није чудно што се сам народ осећа позваним да то учини.
Постоји неколико могућих сценарија:
1. Држава на време забрани целу манифестацију, као што је најавио председник Србије, и пошаље јасан сигнал да неће толерисати никакво изигравање забране – а поготово не од странаца. То би вероватно обесхрабрило добар број оних који су планирали да допутују – мада сигурно не све, који би, ако ништа друго, дошли на ”луд провод са укусом опасности”.
С њима би органи реда прилично лако могли да изађу на крај и примерно их казне и депортују ако покушају да учествују у забрањеној шетњи. Међутим, осим ако органи реда не буду савршено ефикасни, и ту би постојао ризик од реакције домаћег становништва на долазак непожељних и незваних гостију, што би западне амбасаде и медији једва дочекали наврх осуда и претњи с којима би већ засули Србију због саме забране овог догађаја.
Још горе је то што би се незваним гостима и страним амбасадорима придружила и прозападна опозиција у Србији, што би додатно појачало изгледе за сукоб и пружило Западу нове могућности да притисне и оптужи Србију. Ипак, ово би био релативно најмање лош сценарио за Србију.
(Заправо би најбољи сценарио за Србију био тај да домаћи ЛГБТКу+++ лоби сам схвати у коју је опасност довео државу и одустане од целе приче. Међутим, нема ни назнака да ће се то десити. Напротив. та дружина је чак охрабрена страном подршком, што довољно говори о њој, а за стабилност државе не показују ни најмању бригу. Уосталом, треба се сетити да је на геј паради 2010. године, уз холандског пропагатора учешћа малолетника, појавио и транспарент ”Смрт држави”. Изгледа да неко жели да то сад спроведе у дело.)
2. Држава не забрани целонедељну манифестацију, већ само забрани параду 17-ог (а можда и концерте на отвореном на Калемегдану 16-ог и 17-ог). У том случају би се могао очекивати долазак већег броја страних ЛГБТКу++++-оваца у Београд.
Само њихово присуство би иритирало домаће становништво и повећало шансе за изазивање озбиљних инцидената – што би опет једва дочекали западни медији, политичари и дипломате, који би не само осудили Србију већ и инсистирали на кажњавању изгредника, што би опет изазвало револт код многих грађана. А са већим бројем странаца би се повећале и шансе да би бар један део њих покушао да прекрши забрану параде и тиме испровоцира не само органе реда већ и домаће становништво.
(У овом сценарију никако не треба искључити намерне провокације странаца – од којих ће сигурно један број бити припадници западних служби или обучени провокатори – с циљем стварања услова да Србија постане мета новог-старог западног беса, санкција, нових притисака, и слично. Такође не треба искључити ни намерно прављење инцидената од стране оних припадника прозападне опозиције који заправо прижељкују западну окупацију Србије.)
Ово је, дакле, опаснији сценарио од првог.
3. Држава подлеже западним притисцима и не забрањује ни целонедељну манифестацију, ни концерте на отвореном, ни параду. У том случају је сукоб са локалним становништвом, које је већ најавило нову литију или шетњу за 17. септембар – практично неизбежан. Цео политички Запад би тада вриснуо на пребијање или насилну реакцију против не само грађана ЕУ већ и привилеговане ”угрожене мањине” и њихових присталица из прозападне опозиције.
Дипломатски и сваки други западни притисак на Србију би се знатно појачао. А пошто би држава по логици ствари наредила органима реда да обезбеде парадирање 17. септембра, револт већег дела домаћег становништва би свакако порастао – и окренуо се много више против саме власти него против странаца, поготово ако би полиција насилно реаговала против домаћих демонстраната ради заштите више хиљада страних ЛГБТКу++++-оваца.
Ово би био најгори сценарио за Србију, увод у ”смрт државе”.
Овим и сличним сценаријама треба додати и то да би се ово све дешавало паралелно са растућом кризом на Косову и Метохији.
Западни притисци везани за ”европску недељу поноса” би се неминовно надовезали на притиске на Београд да пристане на нове ”тешке одлуке” везане за КиМ – што Макрон и Шолц већ и захтевају. А лако се може замислити сценарио по којем Курти покреће напад на српско становништво на КиМ у исто време док се дешавају улични нереди у Београду.
Тада би, осим веома лоших последица по Србе на КиМ, такође дошло и до међусобног оптуживања власти и опозиције ко је крив за нови погром у нашој јужној покрајини, што би још више пољуљало државу.
Јасно је једно. Политички Запад вешто користи конвергенцију повећаних тензија на КиМ и повећаних тензија у Београду и Србији због ”недеље поноса” за прављење већ поменуте ”савршене олује” која би могла да дубоко дестабилизује Србију и регион. А знамо да је политички Запад ненадмашан у таквом лову у мутном, тако да би такву ситуацију могаода искористи као повод за неку нову операцију промене режима.
У том кључу треба посматрати и изузетно дрске и агресивне западне захтеве да се ”недеља поноса” одржи, као и најаве масовног доласка разних западних функционера. Није њима толико стало до ”одбране угрожених”, већ до стварања услова за хаос и дестабилизацију у Србији.
Ипак, и поред, благо речено, несмотрене одлуке да се прихвате домаћинства ”недеље поноса”, власти Србије још увек имају прилику да како-тако извуку и себе и државу из ове ситуације, али само ако се приклоне убедљиво већинском расположењу народа.
Тада би се и власт и народ хомогенизовали око одбране земље, што би знатно смањило изгледе за дубоку дестабилизацију земље. Ако би се, пак, власти определиле да се приклоне страним притисцима, са приличном сигурношћу би се могло рећи да би оне неповратно изгубиле и ауторитет и кредибилитет код већинског дела сопственог народа.
Не само да би се то лоше одразило на њихове политичке каријере, већ би се то негативно одразило и на националну безбедност Србије, као и националну безбедност свих Срба у региону и шире.
О покушају атентата на руског командатна читајте ОВДЕ.
Извор: Све о Српској
