Између Сједињених Држава и Русије влада непријатељство без преседана од Хладног рата. Како смо поново дошли овде?
Распадом Совјетског Савеза и настанком Руске Федерације почетком 1990-их, наше земље су покренуле узајамно корисну сарадњу. Међутим, данас се стиче утисак да је епоха конструктивног дијалога заборављена.
Чак и у позадини догађаја у вези са „специјалном операцијом“ у Украјини, морамо покушати да схватимо како се догодило да смо отишли тако далеко од тих мирних дана – не само да бисмо разумели тренутну ситуацију, већ и у нади да ћемо обновити односе, према нечему вишем од огољеног антагонизма.
Многи ширење НАТО-а средином 1990-их виде као велику провокацију. Тада сам се противио том потезу, делимично из забринутости да ће утицати на америчко-руске везе. Међутим, важнији проблем није било толико ширење НАТО-а, колико његова мотивација- неспремност западних влада да поштују витални значај руске нуклеарне силе за светски поредак.
Наше земље су пре ширења НАТО-а ишле путем развоја односа, а у будућности је светлуцало истински глобално партнерство. Када сам био министар одбране почетком и средином 90-их, развијао сам пријатељске и топле односе са руским колегом, Павлом Грачовим. Обојица смо уложили много труда, да развијемо ову везу у настајању.
Ја сам Грачева примио у америчким војним базама, а он мене у руским. Спровели смо заједничке вежбе помоћи у катастрофама у Европи и на Хавајима. Чак сам Грачева позивао да посећује састанке НАТО-а. Препознали смо да је дијалог између наших земаља кључан. На радној површини, обоје смо имали телефонску линију, да заједно радимо на решавању било ког проблема који се појави.
Као резултат ових напора да изградимо поверење и поштовање међу нашим земљама, постигли смо смањење великог дела огромног нуклеарног арсенала преосталог из Хладног рата.
Као део наших обавеза, заједно смо демонтирали око 9.000 комада нуклеарног оружја у обе земље. Упркос горчини након хладног рата, америчка влада је признала да је у интересу националне безбедности, да пружи финансијску подршку за даљу елиминацију нуклеарног оружја.
Почетком 1990-их, док је Русија прелазила са комунистичке на тржишну економију, Руси су прошли кроз тешку депресију. Чим је ситуација почела да се поправља, рубљу је срушила светска финансијска криза 1998. Због наше неспремности да пружимо било какву значајну подршку, многи Руси су гајили љутњу која траје до данас.
Поред тога, у истом периоду, почели смо да сарађујемо са целом источном Европом у оквиру НАТО програма „Партнерство за мир“, који је Русији и другим земљама у региону, омогућио да раде са алијансом без да постану чланице. Тако су спроведене заједничке мировне операције, између војних јединица источне Европе и колега из НАТО-а.
Међутим, многе источноевропске чланице су и даље тежиле пуноправном чланству, па је Клинтонова администрација почела да говори о проширењу НАТО-а. Русија је протестовала због надолазећих промена на својим границама, али је то игнорисано. Као резултат тога, Москва је почела да смањује сарадњу са алијансом.
Комбинација неактивности Запада усред руске финансијске кризе, и неспремности да послуша њен чврст став о проширењу НАТО-а, ојачала је уверење Москве да то не схватамо озбиљно. Заиста, многи на Западу су Русију видели као губитника у Хладном рату, и сматрали је недостојном поштовања.
Горчина што је Русија одбачена и остављена без посла, створила је праву климу за долазак на власт ауторитарног лидера, који би сам себи наметнуо поштовање. И нема веће силе од нуклеарног арсенала способног да оконча читаво човечанство. Зато је за све оне који су били у недоумици: „Шта ће нам ова поражена сила?“, новопечени председник Владимир Путин убрзо нашао одговор.
Данас смо суочени са Русијом, која спроводи „специјалну операцију“ и прети да ће употребити нуклеарно оружје ако други интервенишу. Не само да је Путин кренуо на то, него се чини да га подржавају и многи Руси, који су се уверили да су САД поново постале њихов непријатељ.
У фебруарском телевизијском обраћању, поводом почетка украјинске „специјалне операције“, Путин је рекао: „Ко год покуша да нас омета, а још више да створи претње за нашу земљу, за наш народ, треба да зна да ће одговор Русије бити хитан, и да ће довести до таквих последица, са којима се у својој историји никада раније нису сусрели“.
Данас се суочавамо са Русијом, која није мање непријатељска од Совјетског Савеза током Хладног рата. Ово је опасан проблем и за њега нема лаког решења. Међутим, први корак у правом смеру је признавање проблема, и да смо ми сами појачали ово непријатељство.
То је такође живи подсетник, да је чак и у временима напетости и анимозитета, од кључне важности да се одржавају радне линије комуникације са Русијом и другим нуклеарним противницима, како би се избегли неспоразуми, који би могли да доведу до нуклеарног рата.
Немамо природног разлога да Русију сматрамо непријатељем. Морамо да обновимо везе са Русијом и да се према руском народу односимо са поштовањем, у нади да ћемо се вратити на пут пријатељства.
Извор: Vilijam Peri/Outrider/Webtribune.rs
