Пише: Бранко Вељковић
А у овом свету најбоље се учи од људи. Свих људи. Само их треба чути. Пуно тога кажу и кад ништа не кажу, а камоли кад знају да кажу.
Неки дан сам седео са човеком, рече да је са села, пољопривредник. И јесте. Шаке тешке. Изборане и боје септембра, као и сваке године и сваког септембра од његовог рођења. Уме са стоком, њивом, уме да ти каже када ће киша а када ће година бити родна,...
Прича како је имао пуно крава, правио је добро млеко. Сећате ли се људи, шта то беше право млеко, прави сир и кајмак?
Било је за кућу, за пијацу и пуно за млекаре. Млекари долазили и откупљивали. Некако је све то ишло. Тешко као и све друго што има везе са србским селом, али је ишло.
Онда су неки (не) људи одлучили да укину млеко. Да га замене нечим што они зову „млеко“ у праху. Административно. Онда су увезли тоне и тоне „млека у праху“. То је цену правог млека у октупу снизило на неодрживу. Сточари су молили, причали, указивали, протестовали... Нико ништа. Тишина. Требало је вештачки одржати цену млека а повећати профит страним компанијама које су масовно почеле да откупљују наше млекаре. А чудне су то „стране компаније“. Стране а некако опет њихове, ових „наших“. Онда долази на ред економија. Лична. Малог проивођача. Финансијски уништени сточари масовно су почели да распродају краве. Резултат, Србија је сама себи приредила највећи покољ крава од првог светског рата на вамо. Ако се питате када је то било,... пре ког рата ? Није, пре десетак година.
И тако је сточни фонд сведен је на број грла из 1924-те године ! Толико о томе.
И сада поскупљује млеко ? Јер ко је крао некажњено њему крађе никада доста. Исто важи и за убице. А крава више нема ни близу колико треба а и то што има већ планирају када треба да „полуде“, не би ли их брже боље побили све. „Нормални“ људи би да побију све „луде“ краве. Сад ваљда мора тај њихов прах. А праха има колико год хоћете. Белог праха. Овај пут мислим на „млеко у праху“. Можда.
Нерентабилност је побила краве ?
Није. Краве је побила похлепа и велеиздаја. Планска, крвава, брутална и тешка.
Дело – не застарева. Казна – као и за сваку велеиздају.
И што рече један мој тихи уважени пријатељ – само је требало држати се хиљадугодишњих параметара : „Јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и с властима и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба“... „тога ради узимите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се“ (посланица Апостола Павла Ефежанима 6.12).
Прича о сточарима које су у тишини уништили важи и за ратаре, раднике, занатлије, учитеље и возаче, важи за фабрике, болнице, школе,... важи за све. И зато ТА издаја нема крај. Крај те издаје је и наш крај. О почетку ћемо неком другом приликом. Побуна против ТЕ издаје је наша шанса. Једина. Само јој треба дати име и презиме. А велеиздаја, као и злочин увек имају име и презиме. Добро дело нема име, јер му име и не треба. Зато за стварно спашавање деце из снега никада нећете чути. Добро је добро кад долази из душе а чиста душа добро не броји. Чак, нема потребе ни да га памти. Само га живи. Сваки дан га живи. А за ово зло, за сву издају и крв коју жањете тако самозадовљно и осионо, џаба вам ова општа медијска гасна комора. Џаба упирање прстом у неког другог, неког „пре“ вас, неког из иностранства, неког „моћног кога морате да слушате за „наше“ добро“,.. џаба. Ви сте ти који све то раде ! Знамо то сви ! ВИ !
Од некажњеног топљења тенкова, преко (некажњеног) уништавања сточног фонда, до (некажњене) предаје и продаје Косова и геј параде је кратак пут. Тек неколико параграфа, пар услова и уобичајена драма у медијима. А с ваше стране добро осмишљена медијска и скупштинска халабука и тако лако видљив недостатак конктретне казне за очигледан злочин јасно говори да сте сви ВИ иста „екипа“, све и да нема толико других доказа. И сада само бљутави и огавни самооправдавајући монолози једног човека који представља само ту групу себи сличних. Иницирани или неиницирани, стрејт или геј, трезни или пијани, дрогирани или само луди. Како год. Ако мало боље погледате он се само њима и обраћа. Њима испод њега и њима изнад њега. Тако се ређају и фигуративно и стварно, зависи од доба дана. То је група која жели да верујемо да је моћна и недодирљива, група која добро познаје наше слабости али не разуме врлине, јер их ти „групаши“ немају. Да би разумели врлину ваља и да је сами имате. Барем мало. Неки део. Зато они не разумеју ништа од нас. Јер ништа од онога што нас чини они немају. Зато имају ту празнину, страх, очај... труле од зла, обести, наркотика и порока и бесповратно се враћају у парх из кога су дошли а врлине нема,...
И тако треба гледати ову издају којој сада сведочимо. Није почела јуче, нити су је започели „ови“. Овима је само „запало“ да остану записани као најгори. Траје то, дуго, јако дуго,...
А у току је игра баланса. Расподела „моћи“ на административном Балкану. У ствари, задња четвртина уређења малих, крвавих, трагикомичних, балканских колонија, или можда боље – латифундија, да јасно укажемо на порекло друштвених односа и правог власника. Супротно оном што се види у јавности, захват је битно већи. У ствари, регулишу се, дефинишу и планирају апсолутно сви аспекти будућег живота балканских колонија. Отуда и толики притисак на све сфере живота, од регулисања односа са отетим Косовом, преко дефинисања привредних сфера, односа и тема, па до еуро прајда и криминала. Редефинише се буквално све.
Косово,...
Дан након (и) формалног, административног успостављања границе и августовске серије драма између сандука „Барбаресцо“ вина, самозвани је промовисао сајам (њиховог) вина а све у оквиру (њихове) иницијативе „Отворени Балкан“. Поред самозваног, ту су и његови другари по наративу и токовима новца - Еди Рама, Дритан Абазовић, Дмитар Ковачевски. Ето и министара спољних послова Мађарске и Турске. Песник би рекао - „парада пијанства и кича“ а сви знамо ко је „цура у белом“. Игроказ са намером да ружичасту слику текуће пропасти одржи још мало у етру строго конторлисаних медија. Хлеба и игара. А зима долази.
И онда, да „овери“ издају, никад изабрана премијер(ка) одлази на Косово равно са службеним возилима Републике Србије и прелепљеним таблицама ! У име свих нас, прелепила је регистарске ознаке Републике Србије на територији Републике Србије. Ђаво је у детаљима (Немој да се неко побунио кад сви грађани Србије сада почну да лепе таблице не би ли залудели Остојине „ренџ-ровере - ока соколова“ која грађанима наплаћују паркинг прекршаје ! Сад смо видели да је то дозвољено. Ако може гејка на службеним возилима која опет ми плаћамо, можемо и ми на приватним возилима).
У овом беспризорном циркусу, тужном, јавном затирању последњих Србских националних интереса, закулисно, самозвани се преко својих сатрапа, потрудио да „пусти причу“ да је „Отворени Балкан“ добро осмишљени, супер тајни и „ја сам паметан“ модел да се Србија наметне као лидер, да „економски гигант Србија, прогута сва тржишта Балкана“. Наравно, да би прича била „жешћа“ шапућу и да је то Руски план,... И ето га одмах, увек практични, добро обавештени и опуномоћени амбасадор САД у Србији, Кристофер Хил, са јавно изреченом (интервју 07.09.2022) и врло нивелишућом тезом – „нисам сигуран да је ваљана критика када се каже да је отворени Балкан покушај Србије да доминира над осталима“. У преводу, џаба ширите (сви знамо коме се обраћа) причу да је то ваш подухват и да сте нешто више од пуких извршилаца, али можете да причате ако вам је тако лакше. Кристофер додаде и да би „волео да види и Косово у иницијативи Отворени Балкан“ и „свако ко жели да се прикључи, а то укључује и Косово, добродошао је“. Наравно, Косово без тачкица, зареза и других интерпукција, већ као независна и суверена држава, како је већ они виде и промовишу а они „наши“ сатрапи ћуте, подржавају и наплаћују. Зарад дефинисања јасног курса рече Кристофер и да „Србија мора да почне да говори о пуном признању Косова, насупрот фокусирању Србије на међу кораке а о Србској заједници на Косову треба да се прича у будућности“. Уобичајена и њима својствена политичка ароганција са позиције силе и шамар домаћим издајницима од кога звони. Управо је јавно дефинисао ред радњи и дешавања. Живи били па видели. А сада иде реализација. Јер сви западно-угодни локални политичари знају да се после Кристофера не говори, после Кристофера се само кевће, знате већ - ав-ав. А то што Кристофер каже да би волео, то домаћи (веле) издајници одмах схватају као задатак. И ето панике. Ко ће пре и ко ће више да изда Србију. Можда се нешто и заради.
Прајд,... или шта већ то уопште значи?
Ничим изазване а по партијском наређењу већ започете припреме за прајд „кога неће бити“ (рече самозвани) и прајдаше „који неће доћи“ (а пола бирократије ЕУ је јавно рекло и потврдило да долазе на још 2019. године тражени и заказани прајд у Београд) су далеко одмакле. Народна милиција је одредила „официре за везу“ са прајдашима (по ком критеријуму, пита се један мој забринути пријатељ, јел било добровољаца ?), партијско-угодни директори вртића и школа утркују се која ће школа бити више геј френдли, веровали или не и у вртићима исто, деца се већ играју заставама дугиних боја различитог формата у нашим образовним установама, одређене су локације и одрађена сва логистика за њима пригодне концерте и дешавања, билборди са геј френдли порукама бљеште по централним граским улицама, књиге са батама и лептирићима су навелико у продаји у неким књижарама а по локалним партијским одборима циркулишу дописи да је потребено да се чланови масовно прикључе паради. Геј паради, наравно. Цитат – „немо случајно да је неко промашио па отишо код њиових. Наша је парада, не литија“ – крај цитата са седнице једног партијског одбора из унутрашњости Србије. Јасно је шта је „њиово“ ако литија није „њиова“.
Самозвани рече скоро, љут ко геј осица – „зашто лажете“,... „као и претходних година, скуп на прајду ће трајати само један дан“,.. и онда, у даху, препоручи житељима Србије шта треба да раде тај дан – „зашто се не склоните тај један дан“.
Ето, рече самозвани да је у реду да сви будемо прајдаши само један дан. Па што се љутите кад њима (политичарима) није тешко да буду прајдаши цео свој мандат па и још пар деценија пре (више као кастинг за улоге). То је ваљда у реду. А баш коме се не свиђа може да се склони. Да се склони ! из своје улице, из свог школског дворишта, из своје цркве, свог града, државе, можда и из свог живота, ... „само један дан“. Покупите своје породице и нестаните из сопственог живота док оријашка, сотонска хорда својим присуством и огавштином не обесмисли и обесчасти сваки ћошак нашег града, Београда. Или да постанете „прајдаш“ на „само један дан“. Сагните главу и ћутите јер се њима тако хоће. Рекох вам прошли пут да они верују да се може бити „мало педер“, „мало мртав“, „мало трудан“,.. сад сте видели и колико то траје, за почетак – „само један дан“. И ај што лаже да је „само један дан“ (мада ја не пристајем на то „ај“ јер то подразумева и ово горе – мало ово, мало оно) јер није један дан, него што потпуно болесно уводи у наратив да је у реду „само један дан“ бити било шта друго до онога што као људи знамо да нисмо. А тај „један дан“ ће да потраје. Многи су већ ту а масовно долазе од 11-тог, букирали су хотеле, планирају своје концерте, окупљања, трибине, посете верским и школским институцијама, окупацију културних и историјских здања... дакле, шетња ће да траје,.. тако да можемо да очекујемо да ће самозвани и да мало продужи „тајминг“ и да изјави нешто типа – „па добро, ако можете један дан да будете прајдаши можете и седам дана“. Или, лакше је овако. Померити фокус на 17ти, као да се све што се дешава, дешава само тај, задњи дан, а онда ће, славобитно, моћи да изјави – па видели сте да није тако страшно, ето, сви геј делатници Европе су овде оријашили 7 дана и ништа вам (нама) није фалило. И наравно мало испланираних макљажа, договорених хапшења, медијска промоција старо и ново испланираних десничара са и без скупштинских легитимација, по неки ангажовани поп-полицајац и ето циркуса.
Значи, .. улица ! Са све од њих планираним и од њих не-планираним „дешавањима“.
А као увод, „овера“. Да случајно не буде забуне око тога ко ће, кад и у каквим гаћама да шета Београдом и млађани Сорош беше (опет) у „срдачној“ посети Београду. Дочекали га сви са платног списка његовог оца. Срећом, млађани је бледа сенка оног маторог. Служи као курир али и јавна табла срама поред које сви домаћи и полу-домаћи (зависи где плаћају порез ако га плаћају) издајници морају да се сликају. Насмејани наравно. Можда мало и кисело, али смешак мора. Кад сте, сви знамо, већ дали то што сте дали, тај смешак вам неће тешко пасти. Ал добро је да народ види. Слике обилазе свет брзином тениске лоптице под рекетом мајстора. Муњевито. А слике говоре више од речи.
И наравно Орбан. Свеже одликовани од стране пажљиво одабране свите. Сви до једнога у једној руци носе часни крст а у другој камен. То нема везе са возним парком од богоугодних а тако тешко стечених 100.000 конвертибилних плус (опет то плус, нестварно личи на оно необјашњено ЛБГТ+). То не ради на камење. То ради на фосилна горива. Високооктанска. Цена није битна.
Рекосмо Орбан...
У добро темпираном раноавгустовском термину у посети Тексасу (06.08.2022), са конференције конзервативаца САД, нокаутирао је све прајдаше посрнуле Европе и учврстио се на месту првог домаћина Европе. Наравно, опет ћу вас подсетити да је и то само још један задатак и још један глумац на политичкој позорници Европе, али овај пут ваља да добро погледамо „ширу слику“.
Виктор Орбан, мађарски премијер, јасно о горе поменутим Сорошима говори као о „старом противнику“ са огромним ресурсима те наглашава да је у току „културни рат“ и да „треба удахнути нови живот црквама, универзитетима и јавним установама“. Види се да одлично зна о чему и коме прича. Рече и да нас „наше вредности спашавају од понављања историјских грешака“. Ко разуме, каже и да су нас те, њихове (Сорошеве) вредности довеле до свих ужаса XX века. „Мађари су на референдуму одбацили идеју да деца уче о питањима сексулане орјенатције без сагласности родитеља. Никада толико људи није гласало против, било по питању пола или било ком другом питању“.
И док тако „орјентисани“ Орбан чува своју државу и народ, њега одликују, госте и са њим тргују највернији Сорошеви плаћеници Србије! Нисам сигуран да је од мадјарске амбасаде Орбан добио списак лауреата у протеклих пар година те да би, да је списак видео, пожелео да своје име стави поред њихових. У сваком случају, чудан брак. Скоро као премијер(кин). И док Орбан суверено и рекло би се успешно чува културни и национални идентитет свог народа, овде се на филму Сорошевих (татиних и синовљевих) фото-љубавника (јавних и тајних) смењују као на траци. Сви насмејани. Док је прајд одличан за Београд, није добар ни за Будимпешту ни за Варшаву? Дакле. Орбан, у духу своје улоге, нема проблем да јавно пактира са осведоченим пријатељима својих противника ?
А мигранти ?
Опет Орбан. Рече у Тексасу : „Даме и господо, ми смо први у Европи рекли „не“ илегалним миграцијама и зауставили најезду илегалних миграната“. О томе су одржали референдум и „мађарски народ је одлучио да мигранти нису потребни, људи су одбацили претпоставку да је мигрантски талас незаустављив и натерали су нас, вође, да делујемо. И ми смо их зауставили. Зидом. Током велике миграционе кризе 2015. године 400.000 миграната је стигло на наше границе. То је скоро три пута више од војске Џингис Кана када је извршио инвазију на Европу. Ове године је било 160.000 покушаја“. Дали су налог граничарима да све хватају и враћају назад. „Мађарски народ је одлучио,...“ како то моћно и јасно звучи и јесте. „НАРОД је одлучио“. И то у не-намештеном референдуму. То је када политичар сме, хоће и може да чује свој народ. Бар за потребе једне улоге. Али биће записано.
И да у Србији постоји све оно што не постоји, неко би (мимо свега осталог) могао да пита самозваног и екипу – одакле је дошло тих 400.000 миграната 2015-те године и где их је Орбан то вратио ? Да их можда није „вратио“ у Немачку ? Где је та војска („скоро три пута већа од војске Џингис Кана“) сада ? Где ? А Орбан говори само о једној години, 2015-.тој. А година има још од тада до сада. Пребројте па помножите.
Каква год да је Орбанова улога он свој народ штити и зидом ако треба. Браво ! Његова наређења војсци и полицији су јасна. Браво ! То и сам каже – „Вратите их преко границе“. А за ове „наше“ сатрапе питање - које границе ?
Јасно је које границе. Јасне су и размере свог ужаса који сте нам спремили. Ви, горе поменути, неименовани а тако добро знани, „моћни“ а опет толико преплашени да и небо затварате кад треба вино да пијете. Бојите се авиона у слободном паду ?
Да вас умирим. Верујем, неће бити авиона у слободном паду. 11. септембар има друго значење а има везе и са првим даном прајдара у Београду. То вам нису објаснили у подрумима Беча. Забрана лета авиона изнад Београда зарад вашег мирног испијања вина је само још једна ваша позерска драма, ничим изазвана, сем лудилом. Осмишљена да до бесвести малтретирате све који вам служе, лоботормиране „државне службенике“ и увек пристуне „сендвичаре“. Нико неће потрошити авион да би га сручио на вас. Скупо је то. Рат је у ратној теорији пуно тога па и математика. А авион за вас,... не иде. Скупо.
Али испричаћу вам (вама, позерима са сајма вина, из Немањине, са Андрићевог венца, из свих скупштина и установа које грађани плаћају) једну причу. Поучна је. И верујте, баш ме брига како ћете да је схватите у паузама између два вина или две „црте“. Мислим на брашно наравно.
Када је криза закуцала Србију, оних 90тих - знам да се сећате јер то су за вас издајнике биле године успона а тада је почело потпуно лудило. Тада, када су неки после смутних работа на Новом Београду „добровољно“ емигрирали у једну радио станицу у околини Сарајева, а завршило се са „сто за једнога“ са безбедне локације и из министарског аутомобила,... Е тих 90тих тишина је ушла у народ. Немаштина и све оно друго са чим сте дрогирали овај народ и онда као и сада, преплавила је све. Е и тада су деца била деца а младост је младост и онда, као и сада. И младо воли да живи и има право да живи. И тражи. Тражи то мало нечега а нема ничега. Јер родитељи немају. Ви сте им отели. Тада као и сада. И то је тако трајало. Годинама. И тада сам чуо како неке мајке говоре својим ћеркама – нађи неког лопова, па нек те он обуче и води на море, ми то не можемо. Знам мајке које су то изговориле својим ћеркама. Не знам како су се осећале, нисам их никада питао. Али речено је. И те ћерке, свака према својој судбини и записаном путу, како која и молим вас без икакве жеље да осудим или упрем пристом. Напротив, видим их као жртве, као и све нас. Ваше жртве, издајници... Наравно, било је и очева који су своје синове „гурали“ у лопове, баш као што и сада има оних који своје синове гурају у партије и педере али о томе ћемо другом приликом. Углавном, исто је. Нема везе са полом детета и родитеља. Поента је битна.
И те мајке су ћутале када су ћерке пред јутро долазиле својим кућама са нерелано скупих путовања, са накитом, сатовима, парфемима и крпицама које су вределе више од девастрираних станова у којима су живеле њихове породице. Један „успон“ и тако пуно падова. Улични, кратко датирани спонзори масовно су гинули у вашим креираним, малим, домаћим, прљавим ратовима а ћерке су ишле од читуље до читуље. Тада сте то почели да зовете „успехом“, „снашли се“, „пробили се“, „легенде 90тих“, „улични витезови“... А очеви ?
Они су ћутали. Правили су се да не виде. А видели су, наравно, видели су све. И полако се скупљало.
И онда је, без полицијског записника, дошло неминовно. Један отац (а верујте било их је пуно) пошао је кући са свог посла. Уредно је завршио свој радни дан за 5 деутцхе марк и понео је, сећам се, француски кључ, онај већи. Ви то не би знали да користите па нема смисла да вам објашњавам чему то служи у фарбици али када бисте га видели одмах би вам пала на памет сва употребна вредност француског кључа. У каквој су вези британска краљица, француски кључ, бечки подруми и наша судбина, другом приликом. И тај отац је предвече дошао у кафић пун градских „мангупа“. Један од њих претукао је његово дете, ћерку. Рече, није хтела да му испуни само једну жељу. Завршила је у болници. Е тада је тај кључ постао „производ двојне намене“. То верујем знате шта је. То је оно, рецимо, када свима причате да склапате усисиваче а онда вам падне авион пун оружја и муниције. Е тај француски кљућ, производ двојне намене, је том „мангупу“ тада променио живот. Пола „мангупових“ другара је било наоружано. И тада сте као и сада својим олошима делили оружје за кућну и уличну употребу. Е видите, нико није потегао светло оружије. Нико. Сви су одћутали. Нико се није умешао. Одмах је дошла и тада, као и сада, ваша добро плаћена народна милиција. И опет ништа. „мангуп“ је јечао, клуч је кључао а отац је ћутао. Сви су ћутали и у тој тишини разишли су се свако својој кући. Сем „мангупа“.
Отац је отишао својој кући и ту ноћ је мирно спавао.
Тај дан је поново постао отац.
ПРАВДА за Србију!
Извор: Правда
