Пише: Сретен Егерић, пуковник Војске Србије у пензији

Након готово једанаест месеци од почетка Специјалне војне операције Војске РФ у Новорусијској области украјинског постсовјетског простора, појавили су се „душебрижници“, посебно са „Колективног Запада“, заинтерсовани за „прекид сукоба и успостављање примирја“. Званичници (државна руководства–председници или премијери) више држава „Колективног Запада“ су изразили своју спремност да буду посредници у дијалогу Руске Федерације и украјинског постсовјетског простора, али су од почетка Специјалне војне операције Војске РФ, на врло јасан и недвосмислен начин пружали политичку, верску, економску, обавештајно‒информациону и надасве војно–техничку подршку режиму у Кијеву (папа Франциско 1 поглавар Римо‒католичке цркве, председник Француске Републике, премијерка Италијанске Републике), а све ради стицања јефтиних политичких поена, чиме су још више нарушиле свој углед, ауторитет и поузданост.

Италијанска Република, без обзира на промену режима власти („нова“ премијерка Ђорђа Мелони 2 ), свесно, са јасном намером, снабдева украјинске ЗСУ најсавременијим „тешким наоружањем“ (артиљеријским и ракетним системима, муницијом), а неколико година пре почетка Специјалне војне операције и убојним средсвима и технологијом за производњу „оружја сиротињске одмазде“‒противпешадијским минама, услед чега је дошло до погибије великог броја цивила на обе стране. Претходних дана, иако се Италијанска Република понудила као потенцијални посредник у разговорима у циљу прекида „сукоба између Москве и Кијева“, Министарство спољних послова Русије, је преко свог званичног портпарола поручило „званичним Риму“, да је „та земља од самог почетка конфликта заузела јасан и недвосмислен став, определивши се за потпуну подршку“ вршиоцу дужности председника украјинског постсовјетског простора Володимиру Зеленском, у шта посебно спада испорука противпешадијских мина.

У овом тексту, сагледаћемо питање о појму, намени, примени и нараво последицама примене, као и финасијском утрошку (који је најбитнији чинилац „Западног света“) убојних средстава „оружја сиротињске одмазде“‒противпешадијских мина испоручених из Италије.

Настанак и примена противпешадијских мина

Иако се противпешадијска мина (ПП мина), као појам и оружје, званично примењује од половине деветнаестог века, своју масовну и „савремену“ употребу су „доживеле“ током Финско–руског рата 1939‒те и 1940‒те године, да би врхунац употребе ПП мина достигао половином 1943‒ће године у току Курске битке, када су снаге Црвене армије масовном употребом, при изради појединачих и мешовотих минско–експлозивних препрека 3 , успешно

Годинама „није видео“ страдање руског цивилног становништва–посебно деце, на постосвјетском украјинском простору, до наглог „прогледања“ и пријема „прве даме украјинског народа“ и супруга командана нацистичког „Азова“, након нацистичке катастрофе код Мариопоља.
2 Следбеница (где се нажалост део становништва Србије понадо у промену политике, заборављајући да је
политика Рима и Ватикана непроменљива у односу према православним земљама, без обзира која опција била на власти у Републици Италији) идеологије Бенита Мусолинија, који је од социјалистичких идеја почетком двадесетог века нагло „склизнуо“ до идеја фашизма, који је од нацистичког савезника, преко тајних преговора са англосасконским савезницима о „спасу Италије“, до поновног потчињавања Хитлеровим фашистима, скончао обешен наглавачке на пијаци у Милану‒ко још може да верује оваквим „посредницима“), понудила да буде „гарант мира“. спречавале, заустављале и каналисале продор (усмеравале на ефикасно дејство својих оружја и оруђа) коалиционих нацистичко‒фашистичких снага, ради онеспособљавања и уништавања њихове живе силе, борбених и неборбених возила и средстава.

Врхунац масовне, али и неселективне, употребе класичних и касетних портивпешадијских мина, достигнут је на простору Индокине (Вијетнам, Лаос, Камбоџа) и у Авганистану од стране САД. Масовну употребу касетних портивпешадијских мина извршиле су и снаге СССР током рата у Авганистану од 1979. до 1989. године. Савремени погледи на улогу противпешадијских мина утичу на примену у тактичким поступцима, првенствено у повећању маневарске способности сопствених и ограничавању маневарске способности непријатељских снага. Наравно, при употреби свих врста и модела противпешадијских мина ни једна од зараћених страна у свим сукобима у свету до сада није сагледавала изазивање жртава и патње цивилног становништва.

Појам противпешадијских мина

У складу са нормативним документима 4 бивше ЈНА, под појмом мина подразумевамо (мине и упаљачи израђује се као стандардизовано средство, али могу и да се импровизују 5 ) убојно, разарајуће средство, које се састоји од одређене количине експлозива (са или без омотача‒кошуљице) и упаљача, и намењена је да својим убојним дејством, под одређеним утицајем (спољном силом–иницирањем–потисак, удар, трење, затварње електричног кола, хемијском реакцијом, комбинацијом наведених начина) изврши уништење‒рушење или онеспособљавање, делимично или потпуно, живе силе, борбених средстава (возила, ваздухоплова, пловила, техничких средстава) и објеката непријатеља. Мина се састоји од одређене количине експлозива, тела мине (није обавезно) и упаљача. Експлозив је хемијско једињење, које својом детонацијом (брзином „сагоревања“, развијањем високе температуре и високог притиска) који директно разара, уништава или онеспособљава, живу силу, борбена средстава (возило, ваздухоплов, пловило, техничко средство) и објекате непријатеља или даје почетну брзину деловима тела мине или „субмуниције“ ради постизања истог циља.

Упаљач је механичко–хемијско–електронско средство, које својим импулсом детонира („сагорева“) средство које је намењено за иницирање („паљење“) експлозивног пуњења. Тело мине зависно од врсте мине, њихове конструкције, и начина активирања–мине дејствује на живу силу, борбени систем (возило, ваздухоплов, пловило, техничко средство) и објекат посредно и непосредно. Тело мине може бити израђено (није обавезно да мина има „тело“– у или уз експлозив се могу постављати материјали за армирање и делови „субмуниције“ ) од различитих врста.

Минско‒експлозивне препреке су препреке израђене у простору и на објектима, од станардних–формацијских мина и других врста експлозивних средстава, чијим се дејством уништава и онеспособљава људство, возила, техничка средстава непријатеља, ограничава, зауставља и усмерава њихово кретање, а постављају се у оквиру препрека под војном терминологијом‒називом „Минска поља“, „Групе мина“, „Појединачне мине–Мине изненађења“ или „Фугасе“.

„Упутство о изради и савлађивању минско‒експлозивних препрека“, ДСНО, Генералштаб ЈНА, Управа инжињерије, издање од 1. септембра 1968. године, и „Правило о противпешадијским и противтенковским минама“, ДСНО, Генералштаб ЈНА, Управа инжињерије, издање од 1. децембра 1970. године, доступно на интернет страници Правила ЈНА, приступљено 11.08.2022. године.
Посебно у току одбрамбених ратова на простору Вијетнама, Лаоса, Камбоџе, Авганистана, Либије, Либана, Ирака, Сирије…(„Колективни запад“, припаднике покрета отпора који им се супростављају назива терористима, а оне које подржава и наоружава, при истим поступцима, „борцима за слободу, демократију, људска права, борцима против тираније“). „Субмуницију“ могу да представљају делови металних производа (серијски произведени са мином–куглице, ваљкасти облици, стрелице или фрагментациона парчад тела или импровизовани‒матице, шрафови, ексери, материјала–зависно од намене мине, од метала, али се најчешће израђује, од биљних делова, пластичних материјала, полимера, силикона, тканих материјала–без употребе металних веза (чиме се ствара антимагнетна мина, неможе се откривати класичним миноистраживачима који реагују на присуство чак ни минималне количине метала) и обједињава све делове мине у једну целину.

Противпешадијска мина

Противпешадијске мине су намењене првенствено за уништавање и онеспособљавање живе силе непријатеља која се креће пешке (пешадије), а поједине мине, у зависности од конструкције и масе експлозивног пуњења и за ошетећење или уништење возила–техничких средстава. На живу силу и техничка средства непријатеља мине дејствују непосредно, дејством експлозива (разарјуће дејство‒уништавањем делова тела живесиле или делова тејничких средстава, „ударним таласом“‒УТ–високим притиском–„бласт повреде“ и високом температуром‒опекотине)‒противпешадијске нагазне мине, а посредно, деловима парчади тела или „субмуниције“ (распрскавајуће мине, разарају ткиво живе силе 7 или делове материјално‒техничких средстава)–протипшеадијске нагазне мине, противпешадијске потезне мине и против пешадијске дириговане мине.

Каратеристике противпешадијских мина

Захтеви које корисник поставља пред произвођача протипешадијске мине морају да задовље одређене карактеристике (карактеристике ће бити наведен, али неће бити посебно обрађене у овом чланку):

– убојно дејство,
– осетљивост (активирање упаљача по појави и иницирању мине од циља који
се напада),
– једноставност и брзина постављања (припреме за дејство),
– поузданост („ефикасност реакције“ на дектовани циљ),
– отпорност на противмере (отпорност на неутарлисање и
уклањање–разминирање),
– могућност маскирања (отежано или онемогућено уочавање и детектовање),
– једноставна логистичка подршка (транспорт и манипулација),
– једноставно складиштење (у различитим временски и просторним условима за
дужи временски период),
– ниска цена производа (пројектовања, производње, складиштења и транспорта),

арматура, делови машинске производње, метални отпад, повезани топљеним стаклом и пластиком користиле су их хрватске, муслиманске и шиптарске побуњеничке и терористичке снаге против ЈНА и цивилног становништва на подручју претходне СФРЈ), делови камена или шљунка (бетонски одлици тела мине), као и делови формацијских пројектила артиљеријских, ракетних или минобацачких оруђа.
„Даљина“ убитачног или рањавајућег дејства парчади тела или „субмуниције“ противпешадијске мине се прорачунава на полигонима, у посебним „боксовима“ са израђеном оградом од чамове даске:
– под убитачним дејством мине, подразумева се одстојање од центра активиране мине, да ће чамова даска дебљине 25 mm бити погођена бар једним делом парчади тела или „субмуниције“ мине и бити сигурно пробијена („боксови“ се постављају тако да део чамових дасак затвара једну петину круга, на 5 m, 10 m, 15 m, 20 m, 25 m, (или 10 m, 20 m, 30 m, 40 m, 50 m), у зависности од врсте мине;
– под рањавајућим дејством мине, подразумева се одстојање од центра активиране мине, да ће чамова даска дебљине 25 mm бити погођена бар једним делом парчади тела или „субмуниције“ мине и да ће се дао парчади тела или „субмуниције“ задржати и чамовој дасци („боксови“ се постављају тако да део чамових дасак затвара једну петину круга, на 5 m, 10 m, 15 m, 20 m, 25 m, (или 10 m, 20 m, 30 m, 40 m, 50 m), у зависности од врсте мине.

– успорено време активирања (обезбеђење довољно времена за постављањеи
удаљење корисника из „опасне зоне“),
– могућност самоуништења (самонеутрализација након престанка потребе за
дејством),
– управљање са даљине (могућност „укључивање–искључивање“ мине и минске
препреке‒стављање у режим „дејства или неутралног стања“ по потреби),

Губици и патње цивилног становништва од противпешадијских мина

Противпешадијске мине и у савременим условима представља мање сложено оружје (и поред примене савремених елктронских упаљача и средстава за дистанционо минирање и расејавање по бојном пољу), малих димензија, углавном онемогућене или отежане детекције, дејствује самостално и представља веома погодно средство за примену у борбеним дејствима (и даље веома ниска цена производње, могућност брзе и масовне производње и у мање развијеним индустријама, једноставна примена–постављање и ефикасно дејство). Медији противпешадијеске мине често класификују и као „нуклеарно оружије сиромашних држава“–средство одвраћања. Процене Уједињених нација указују да је током двадесетог века до данас, након сукоба који су вођени широм света, заостало‒неуклоњених око 220 милиона мина, од чега је у сукобима деведесетих година двадесетог века и почетком овог века заостало‒неуклоњенo око 80 милиона мина. Око 70% неактивираних и заосталих‒неуклоњених мина чине противпешадијске мине. Обзиром на начин конструкције, материјале од којих су израђени и начин дејства, већина заосталих противпешадијских мина је исправна и бојево способна „за накнадна дејства“ (након завршетка сукоба) без обзира на време када су постављене. Претходни број наведених мина је постављен и није уклоњен–заостао је у око 100 земаља у којима су се одвијали оружани сукоби. Масовној употреби противпешадијских мина у свету сем једноставности у примени доприноси и веома ниска цена производње од око пет до 10 долара по комаду, који не захтева велика финасијска улагања и специјализовану радну снагу и степен ефиканости истих. Најугроженије земље заосталим минама су Авганистан, Ангола, Камбоџа, Мозамбик, Иран , Ирак, Кувајт, Јерменија, Азербејџан Грузија, Хрватска и БиХ, где се број заостало‒неуклоњених противпешадијских мина, у свакој земљи, процењује од једног до више милиона. Примена противпешадијских мина у оружаним сукобима широм свете, сем дејства против непријатељске живе силе–војника, својим „накнадним дејством“ првенствено угрожавала и наносила губитке и патње цивилном становништву, међу којима су жртве у великом броју деца. Од заосталих–неуклоњених противпешадијских мина у најугроженијим земљама на недељном нивоу страда од неколико лица (Ирак, Сирија) до више десетина лица (Ангола, Афганистан, Камбоџа, Конго). На годишњем нивоу, број страдалих лица од заосталих–неуклоњених противпешадијских мина се крећеод више стотина до неколико хиљада лица (око 10.000 у Конгу, Анголи, Афганистану).

Обзиром да је спречавање страдање недужних цивила, ограничење кретање истих, спречавање економског развоја и патња локалног становништва, представљала велики проблем са гледишта хуманости, покренута је крајем двадесетог века иницијатива за забрану развијања, производње, трансфера технологије и примене противпешадијских мина.

Конвенција о забрани употребе противпешадијских мина

На крају 1995. године, тачније 12. децембра 1995. године, Генерална скупштина Уједињених нација усваја Резолуцију 50/70 о „Мораторијум на извоз противпешадијских нагазних мина“, позивајући државе да прогласе такав мораторијум и да изграде консензус ка споразуму када ће Конференција за преглед (ККО–конвенција) бити поновно сазвана. На самиту земаља, чланица УН у Отави 3. децембра 1997. године, сачињена је и отворена за потписивање „Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и преноса противпешадијских мина и њиховом уништавању“, неформално позната као „Отавски уговор“, „Конвенција о забрани противпешадијских мина“, или често једноставно „Уговор о забрани мина“, постављен је циљ, елиминисања противпешадијских нагазних мина (АP–mine) широм света. До данас постоје 164 државе потписнице споразума. Једна држава (Маршалска острва) је потписала, али није ратификовала споразум, док 32 државе УН–а, укључујући Сједињене Државе, Кину и Русију, нису чиме укупно 33 државе Уједињених нација нису потписнице наведене конвенције. Конвенција је представљала „круну“ вишегодишњих покушаја земаља чланица УН, невладиних организација, појединих чланица Савета безбедности УН, да се документом забрани употреба, складиштења, производња и пренос противпешадијских мина (карактеристично је да су покретачи иницијатива и највећи заговорници прихватања наведеног документа биле државе које су крајем двадесетог века имали највише „интервенција“ у земљама сиромашног света и трпеле највеће губитке у војној живој сили од противпешадијских мина и мина изненађења), а које су и саме водећи произвођачи противпешадијских мина у свету, што се показало и учешћем земаља чланица НАТО, а првенствено Италије, у достављању противпешадијских мина из складишта, Украјини у периоду 2016. до 2021. године, трансфер технологије за производњу противпешадијских нагазних мина, и достављање противпешадијских мина погодних постављање из ситема Вишецевних бацача ракета за даљинско минирање украјинским ЗСО (што указује да Р. Италија није испоштовала Конвеције коју је ратификовала).

Карактеристични су поступци појединих државних руководстава након потписивања Конвенција, у Финској су Национална коалициона партија и Финска партија предложиле 2003. године повлачење из споразума (20 година пре подношења захтева за ступање у НАТО), а „државно руководство“ Украјине је одмах након државног преврата 2014. године (осам година пре „Руске агресије“) доставила предлог УН „да ће можда морати да се повуче из споразума због војне потребе“. Председник Сједињених Држава Џо Бајден изјавио је половином 2022. године да Сједињене Државе неће производити или набављати противпешадијске мине, да неће подржати ниједну другу земљу у њеној употреби ових мина и обавезује се да уништи све постојеће противпешадијске мине у свом поседу (осим оних на Корејском полуострву). Наравно Бајднова изјава, показала је као и многе претходне, да представља „бацање песка у очи“, што је манифестовало учешћем САД и притиском на земаље чланица НАТО у достављању противпешадијских мина Украјини у периоду 2016. до 2021. године.

Доминанатни произвођачи противпешадијских мина у свету

Током последњих 50 година скоро све државе увећале су и унапредиле производњу противпешадијских мина, а националне оружане снаге, побуњеничке и наоружане групе су извршавале обуку, припрему за примену, набавку и складиштење противпешадијских мина. За последњих пола века на основу процене Канцеларије УН за питања разоружања „UNODA“ 8 , у свету је произведено око 386 милиона противпешадијских мина и око 380 типова‒модела, који се комбинацијом различитих врста упаљача повећава на око 2.100 до 2.200 типова‒модела противпешадијских мина. Највећи произвођачи противпешадијских мина у свету су САД (око 40 модела), Република Италија (око 40 модела), Шведска (24 модела), Русија (20 модела), СР Немачка (18 модела).

Република Италија кључни произвођач противпешадјиских мина у свету

Најзаступљенији светски произвођач и извозник противпешадијских мина, доминантно противпешадијских нагазних мина, je италијанскa компанијa, „Valsella–Meccanotecnica“ (у већинском власништву компаније „Fiat“ од 1984. године) и „Misar“ у власништву француске компаније за производњу експлозива („SAEPC“) 9 . Италијанским противпешадијским минама су снабдеване и земље чланице НАТО (Шпанија, Грчка, Холандија, Португалија, Турска). Противпешадијске мине произведене у Италији су директно продаване на тржишту земаља које су биле у оружаном сукобу, као што су Ирак, Иран, Конго, Ангола, Пакистан, Кувајт, а посредовањем фиктивних компанија из Латинске Америке и Јужне Африке, државама Блиског и Средњег истока, као и у државама насталим после распада СССР–а.

Економска страна коришћења противпешадијских мина

Производња и масовна употреба противпешадијских мина у свету огледа се у веома ниској цени производње од око пет до 10 долара по комаду који не захтева велика финасијска улагања и специјализовану радну снагу. Производња, набавка и постављање противпешадијских мина је врло једноставна и јефтина, уклањање заосталих противпешадијских мина (посебно нагазних које су произведене од антимагнетних материјала), изуетно тешко се откривају, локације постављања су углавном нетачне (посебно код мина које се постављају даљински из артиљеријских ситема и ваздухоплова–разбацивањем), као и дугим временским периодом од тренутка постављања до почетка уклањања (услед измене конфигурације терена бујањем растиња, помераима са тлом услед еолских дејстава или водених бујица). Уклањање, разминирање простора које је засићено противпешадијским минама захтева утрошак великих људских, материјалних и финасијских ресурса. Процене су да је за уклањање једне заостале противпешадијске мине неопходно утрошити између 1.500 до 2.000 америчких долара (минимална цена) . Путеви достављања противпешадијских мина (посебно нагазних) су након потписивања „Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и преноса противпешадијских мина и њиховом уништавању“, постали још сложенији (иако су и у претходном периоду били често недефинисани и недикучиви), те их је тешко реконструисати и утврдити. Тако су украјинске ЗСО у периоду 2016. до 2020. године, користиле противпешадијске мине

На челу Кнацеларије УН за питања разоружања „UNODA“, се од 2017. године налази Изуми Накамицу, дипломата јапанског порекла, за време чијег манданта је настављена производња, трансфер технологије и извоз противпешадијских нагазних мина у треће земље учеснице оружаних сукоба и од стране земаља потписница такозване „Уговор у Отави“. Извор, e‒monitor.org, приступљено архиви наведног сајта 06.01.2023. године, различитих произвођача са простора Балкана (Хрватска и БиХ), из САД, Италије, Шпаније и Холандије, а које су набављане путем посредника из различитих земаља (Парагвај, Израел, Јемен, Ирак, Афганистан, Сингапур, Аустралија и Нови Зеланд). Карактеристично је да је једна од највећих светских компанија за уклањање заосталих минскоексплозивних средстава, односно за разминирање „CMS Inc.“, чије је седиште на Флориди, „ћерка“ компаније „МВВ“, водећег произвођача противпешадијских мина у СР Немачкој, (чији је већински власник концерн „Daimler–Benc“), који је технологију производње противпешадијских мина откупио од компаније „Velsalla“, експлозивом се снабдева из концерна „Bofors“, a упаљачима за противпешадијске мине из предузећа „Celsius AB“ из Шведске.

Читаоцима остављамо на разматрање која ће организација преузети уклањање неексплодирани убојних средстава у оном делу украјинског постсовјетског простора који буде има „државотворни статус Украјине“ и које ће земље НАТО делити добит.

Употреба противпешадијских мина у сукобу на украјинском постсовјетском  простору Од почетка спровођења „Антитерористичке операције‒АТО“ 10 (а који се углавном сводио на малтретирање и масакрирање руског становништва од стране нацистичких и криминалних војних јединица) 2015. године, на истоку украјинског постсовјетског простора, после државног преврата, украјинске регуларне ЗСО су извршиле постављање више десетина хиљада мина у циљу заштите својих снага од дејства јединица ЛНР и ДНР. Након отпочињања Специјалне војне операције савезничких снага 11 на истоку украјинског постсовјетског простора, украјинске регуларне ЗСО и прикључене паравојне формације нацистичке оријентације су извршиле постављање више десетина хиљада мина у циљу
заштите својих снага од дејства јединица Војске РФ и јединица ЛНР и ДНР, али и неселективно дејство по дубини територије области присаједињених Русији, првенствено по цивилним објектима системима за даљинско минирање.

Употреба противпешадијских мина совјетског порекла

У периоду од 2014. до 2016. године, украјинске ЗСО су за израду минско-експлозивних препрека користиле мине совјетског порекла: – противпешадијска мина ПМН, нагазног–директног дејства силом од 5 килограма, са експлозивним пуњењем од 200 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), – противпешадијска мина ПМН–2, нагазног–директног дејства силом од 5 килограма, са експлозивним пуњењем од 115 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства),
– противпешадијска мина МОН–50, диригованог (даљинско) и потезног активирања силом од 2 килограма, усмереног‒дејства, са експлозивним пуњењем од 715 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и субмуницијом‒челичним Секртар националног савета за одбрану и безбедност Украјине Олександар Турчинов најавио је 03. јанура 2015. године да ће отпочети реализација „Антитерористичке операције‒АТО“ која ступа на снагу 21. јанура 2015 године према „сепаратистичким областима“. 24.02.2022. отпочела је Специјална војна операција војске РФ, у циљу заштите становништва ДНР и ЛНР од украјинске одмазде, а након признања њихове самосталности од стране Руске Федерације. куглицама (455 куглица, калибра 6,5 милиметара), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 50 метара даљине, – противпешадијска мина МОН–100, диригованог (даљинско) и потезног активирања силом од 2 килограма, усмереног‒дејства, са експлозивним пуњењем од 2 килограма, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и субмуницијом‒челичним цилиндрима (405 цилиндара, Ø10х10 милиметара), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 100 метара даљине, – противпешадијска мина МОН–200, диригованог (даљинско) и потезног активирања силом од 2 килограма, усмереног‒дејства, са експлозивним пуњењем од 12 килограма, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и субмуницијом‒челичним цилиндрима (910 цилиндара, Ø12х12 милиметара), на људство или средство
уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 200 метара даљине, – противпешадијска мина ОЗМ–3, „одскочна“, потезног активирања силом од 2 килограма, са експлозивним пуњењем од 75 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и деловима металног тела („парчадно дејство“), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 10 метара даљине,
– противпешадијска мина ОЗМ–4, „одскочна“, потезног активирања силом од 2 килограма, са експлозивним пуњењем од 185 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и деловима металног тела („парчадно дејство“), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 15 метара даљине.

Употреба противпешадијских мина различитог порекла

У период од 2016. године, а тежишно од почетка Специјалне војне операције Војске РФ, украјинске ЗСО су за израду минско-експлозивних препрека користиле мине совјетског порекла наведене у претходном тексту, као и противпешадијске мине примљене као војну помоћ од „западних савезника“:
– противпешадијска мина ПМА‒3, нагазног–директног дејства силом од 8 килограма, са експлозивним пуњењем од 35 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства)‒наведено средство је примљено са заосталих количина бивше ЈНА највероватније са подручја Словеније, Хрватске, БиХ федерације или Црне Горе,
– противпешадијска мина „М–18А1“, порекло САД, диригованог (даљинско) и потезног активирања силом од 3 килограма, усмереног‒дејства, са експлозивним пуњењем од 900 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и субмуницијом‒челичним куглицама (760 куглица, калибра око 5 милиметара), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 50 метара даљине,
– противпешадијска мина „П–40“ , порекло Италија, „одскочна“, потезног активирања силом од 5 килограма, са експлозивним пуњењем од 480 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и деловима тела („парчадно дејство“ и субмуницијом), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 22 метара даљине,
– противпешадијска мина „ВМ–85“ , порекло Италија, „одскочна“, нагазног активирања силом од 12 килограма или потезним активирањем силом од 6 килограма, са експлозивним пуњењем од 450 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и деловима тела („парчадно дејство“ и субмуницијом од 1.000 челичних куглица калибра око 5 милиметара), на људство или средство уништавањем и рањавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства), до 30 метара даљине. У борбеним дејставима, током одвијања Специјалне војне операције Војске РФ, украјинске ЗСО су за израду минскоексплозивних препрека интезивно киристили противпешадијске мине са дистанционим постављањем „расејавањем“ и то:
– совјетског порекла, углавном при неселективном гађању цивилних циљева (градских површина густо насељених цивилним становништвом), користећи противпешадијске мине ПМФ‒1 „Лепесток‒Латица“, нагазног–директног дејства силом од 5 килограма, са експлозивним пуњењем од 30 до 40 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром као и деловима тела, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства)‒наведено средство је произведено за време СССР‒а и примењивано је из Самоходних вишецевних лансера ракета „Ураган‒220mm“ и Самоходних вишецевних лансера ракета „Смерч‒300mm“ (један пројектил садржи од 68 до 85 мина). Мина је услед изгледа, заштитног бојења и минималног садржаја метала изузетно тешко уочљива и отежано је детектовање, а повреде које наноси су засноване на наношењу тешких телесних оштећења живе силе.

У периоду примене „Минских споразума“, украјинско војно и државно руководство је уз подршку земаља „Западног света“, а првенствено САД и водећих земаља ЕУ, организовало и реализовало опремање (преузимањем неуништених количина противпешадијских мина), преузимањем технологије за производњу и отпочињањем производње противпешадијских мина (у рејону Запорожја, Иванофранковке, Кијева и Лавова), противпешадијских нагазних мина са тежиштем на производњи мина за даљинско полагање артиљеријским системима калибра 155 милиметара и ВБР/СВЛР калибра од 122mm до 300 mm, (кориштени при неселективном гађању цивилних циљева, градских површина густо насељених цивилним становништвом) мина:
– италијанског порекла, противпешадијска мина „SB‒33 AR“, нагазног–директног дејства силом од 5 до 20 килограма, са експлозивним пуњењем од 35 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром као и деловима тела, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства)‒наведено средство, поставља се расејавањем, веома је осетљива на померање (има електронски склоп упаљача и одмах дејствује), отежано уочавања и детекције услед изгледа, заштитног бојења и минималног садржаја метала изузетно тешко уочљива и
отежано је детектовање, а повреде које наноси су засноване на наношењу тешких телесних оштећења живе силе,
– италијанског порекла, противпешадијска мина „VS‒MK2“ и „VS‒MK2‒е“, нагазног–директног дејства силом од 10 килограма, са експлозивним пуњењем од 22 до 34 грама, које дејствује директно ударним таласом експлозије‒УТЕ и високом температуром као и деловима тела, на људство или средство уништавањем (жива сила) или оштећењем (техничка средства)‒наведено средство, поставља се расејавањем, веома је осетљива на померање (има електронски склоп упаљача и одмах дејствује), отежано уочавања и детекције услед изгледа, заштитног бојења и минималног садржаја метала изузетно тешко уочљива и отежано је детектовање, а повреде које наноси су засноване на наношењу тешких телесних оштећења живе силе. Након наведеног учавају се јасне намере „Западног света“ на челу са САД, да ратне операције против Русије, њеног народа на постсовјетском простору, руске културе и Православног света, планиране у дужем временском периоду. На наведено уакзује више чињеница, од којих би смо навели неколико:

– да се након излагања бивше Савезне канецеларке СР Немачке о начину и потребама примене „Минских споразума“, земљама такозваног западног света не може веровати ни након датих усмених и писмених гаранција;
– да су међународни Споразуми‒Конвенције постигнути под покровитељством било које „Светске организације“ (које су у последњих 40 година изгубиле сваки кредибилитет), увек прихватају са резервом у очекивањема, променама услова, различитим тумачењима и на крају преваром;
– да су међународни Споразуми‒Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и преноса противпешадијских мина и њиховом уништавању из 1997. године, дефинисани ради примене на друге државе сем на државе НАТО, ЕУ и њихових савезника;
– да су међународни Споразуми‒Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и преноса касетне муниције (у шта спадају и системи за даљинско полагање‒расејавање‒разбацивање противпешадијских мина) и њихо уништавању из 1997. године, дефинисани ради примене на друге државе, сем на државе НАТО, ЕУ и њихових савезника;
– да су међународни Споразуми‒Конвенције за „одабране“ државе и народе необавезујући и донети као обавезујући за „неодабране“ народе и државе, ради различитих врста притиска и увођења санкција (политичких, економских, спортски, културних, итд.) због њиховог „непоштовања и не спровођења“;
– да је „одабраним“ државама и народима дозвољено да неискрено извештавају међународне органе и доводе међународну заједницу и њене органе, а првенствено УН (јер је њен секретар гарант спровођења Споразума–Конвенције) у заблуду, (случај са касетном муницијом из Француске која је испорућена украјинским ЗСО , а сада и противпешадијским минама);
– да „одабране“ државе и народи као и њихови „савезници“ ни у једној одредби нису поштовали досадашње Споразуме‒Конвенције о ограничењу наоружања или разоружању и забрани производње, складиштења и примене првенствено конвенционалног, али и хемијског и биолошког оружја;
– да су сузе и брига званичних органа‒канцеларија–изасланика међународних институција (првенствено УН) над страдањем цивила „крокодилске сузе“, и служе за „замајавање“ светског јавног мњења и стицање јефтиних политичких поена и популизма, обзиром да се у оовм случају противпешадијске мине и касетни пројектили са противпешадијским минама користе против цивила;
– да су државни органи Републике Италије под уништењем противпешадијских мина и престанком њихове производње подразумевали продају другим странама које ће их неселективно употребити против свих врста циљева, а у овом случају првенствено цивилних (слично са касетном муницијом пореклом из Француске);
– да међународне организације (првенствено УН) нису у могућности да обезбеде спровођење међународних Споразума чији су оне гарант или су и међународне организације (УН) у служби „одабраних“ држава и народа (најчешће „Зпадног света“);
– да је република Италија испоручила украјинским ЗСО, противпешадијске мине, технологију за њихову проиизводњу и системе за примену знатно пре отпочињања специјалне операције Војске РФ у Украјини (док су јединице АБХО РФ пружале помоћ италијанском народу од „COVID‒19“, за чудо на позив званичних органа власти Републике Италије, 2020/21. године);

Систем двоструких стандарда, неискрености и обмањивања јавности у међународним односима није настао у скорије време, напортив. Он се примењује још од постанка и функционисања међународних односа и извесно је да ће остати присутан још дуги низ деценија, без обзира на напредак и развој демократских односа у свету.

Извор: Српска аналитика