Пише: Бранко Вељковић
Сцена прва :
Град Беогерад, једно место на Врачару, „а ђе би друго“...
Време – тада, сада,... кад год. Исто је.
Припадник „снага“ безбедности (лик и дело, те „богоугодна“ каријера награђиваног радника, познати свима на улици, у суштини, небитно) и припадник ОКГ (организована криминална група најчешће међународног карактера). Припадник снага безбедности, пошто му је неко, након „опсежне безбедносне провере“, дао на (зло)употребу службену легитимацију, службени ауто, службени телефон но-лимит, а негде има и службени пиштољ чак два пута коришћен у строго контролисаним условима стрељане под медицинским надзором, умислио да може да потражује од припадника ОКГ више, ... и више,... и више... и тако. Припадник снага безбедности, раширио се преко мере кафић-стола, тешко „наоружан“ са „заплењеним“ парфемом краденим „од преко“ и у фирмираним одевним предметима, скупио је своје службене тестисе, намрштио се и службено рече: „јеси ли ти свестан да када причаш самном, причаш са државом!“. Успео је да одржи службени тон до краја ове, за њега, екстремно компликоване али добро увежбане реченице. Јер, овај „службени“ зна да је он дошао да рекетира а припадник ОКГ је дошао да га исплати. Припадник ОКГ, врло неслужбен, врло бесан и врло свестан и за њега потпуно атипично врло самоконтролисан, рече: „Виђи „брате“! Ти самном кад причаш, причаш са државом, моја територија је од Боливије и Перуа, од Боготе до Калкуте, а ти сад види чији су ресурси већи“. Онда му је припадник ОКГ поменуо оца, мајку, ширу и даљу родбину у врло емотивном, можда мало експлицитном контексту, те су, последично, ничим изазвани, видно овлажили и службено чело, службени пиштољ, службени ауто, службена легитимација и неки делови неслужбене фирмиране гардеробе овде неименованог службеног лица. ОКГ-ејац у изненадном смирају чудном и њему самом, додао је: „Није ово твој град, но је мој“, те је онда устао и отишао. У одласку, гађао је присутно службено лице уредно спакованом ковертом, договореном и редовном надницом неслужбеног света за службени свет, од оних „који нас нападају“ за „оне који нас бране“. Било је и: „Ај сад да видим шта ћеш да урадиш, што ти нисам исплатио то више што си хтео“.
Наравно, у складу са непогрешивом проценом припадника ОКГ, сем интензивних стомачних проблема службеног лица и дугог загледања свако јутро под службени ауто, ништа се није десило.
Тако је то било. Не тако давно.
Како је почело ?
Текст који следи је за наше балканске прилике тако честа и тако тешка смеша политике, криминала, издаје, раздора и трагедије,... свега. И траје,…
Од почетка постоје пројекти. Правци „развоја“. Они су детерминисани и одређени параметрима који само у рефелксији имају везе са овим, материјалним, светом. У својој суштини, све што се дешава, дешава се у духовној равни. И једни рат који се води је рат између онога што људи зову - добро и онога што људи зову- зло. Све около нас су само манифестације тог поларитета. О свему томе можемо неком другом приликом а за сада, тако вођени, ако можете, читајте и овај текст. Оно што је добро и оно што је зло!
Процеси се смењују, једни су процеси обједињавања а други су процеси расчлањивања.
Крај 19. века обележиле су припреме за процес обједињавања које је планирано за прве декаде 20. века. Матрица која је требало да се спроведе на „нашем“ простору осмишљена је на бази нечега што је „крштено“ као – југословенство. Идеолошки оквир се мењао кроз 20. век. Носиоци имплементације идеје и пројекта били су тадашњи носиоци политичке власти на овом терену. По договореном плану „почишћена“ је једна и етаблирана друга династија, касније је створена каста комуниста, па еснаф демократа, па ових сада... Све крваво и све јако ритуално. Јер, они који служе непомјанику, само из агоније и крви могу да генеришу простор за „стварање новог“.
Нова династија имала је нову узданицу. Престолонаследник Краљевине Србије, регент, од регенс - „онај који влада“, престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, млађи син Петра Првог Карађорђевића и Кнегиње Зорке и брат Ђорђа П. Карађорђевића, унук Књаза а касније Краља Николе Првог Петровића Његоша... Александар Први Карађорђевић. Био је млађани регент пуно тога а модерним речником речено био је и помало геј. Помодарски истетовиран преко груди. Орао у пуној величини. Мимо естетике, проблем је што то није била тетоважа Србског орла, већ Пруског, једноглавог. Брата, Ђорђа Карађорђа, доделио му је Бог а дечка му је даривала масонска ложа. Иван Мештровић. Исто мало „бата“, па још мало бата, па мало и сека. Не због ложе него што је тако волео. Врпољиви момак из места Врпоља, након свих ујдурми на Балкану уредно се склонио у Државе које су тада звали сједињеним а сада се нешто мало разједињују. Ту је, скоро тридесет година након убиства његове највеће љубави „Краља ујединитеља“ и скончао. Пре тога је сравнио рушевине старог, оног нашег Жрнова, по личном одобрењу дечка регента ујединитеља и на Авали подигао Храм са окамењеним мајкама. Говорио је Мештровић, по узору на каријатиде. Лаже. И тако, поред окамењене мајке Шумадинке и Црногорке стоји у камену и окамењена мајка Хрватица и Словенка. Стоје тако изнад наших глава окамењене мајке оних који су Цер бранили и оних који су Цер нападали... Чемпресе за парк око „батиног“ ремек дела, поклонио је импресионирани, тадашњи канцелар, Адолф Хитлер лично, зарад тада општеприхваћене пароле - „противници у рату – сједињени у смрти !“.
Што би рекао један од мојих тихих пријатеља – „Мештровић, ватикански апостол“. За живота, наравно, награђиван престижном наградом за науку и уметност, са два спојена крста различитих боја на једној ленти, за два света, извор моћи, а чије би него Аустријске Републике...
Било је у то време још „знаменитих“ претеча данашњих прајдара. Европу су тада преузели идеолози геј орјентације. Од Маркса и у њега до смрти заљубљеног Енгелса са све чудним обољењима грла, до Лењина и Хитлера.
У овој нашој Србији, други „чувени“ геј био је син првог цинцара тадашње политике, премијера Николе Пашића, Рада Пашић. Рада је имао и свог личног геј генерала Петра Живковића, оснивача Беле Руке који је до своје смрти, наравно у Британији, осећао отисак Аписовог шамара на образу. Из едукативних разлога, наравно.
У склопу припрема за испланирано обједињавање већало се и разговарало о томе ко ће понети то ласкаво звање – ујединитељ. Јер „њима“ је важно ко ће и како бити „записан“. Свечано је обећано да ће то бити краљ Никола, краљ Србске Црне Горе, владар који је војском ослободио Метохију и кључеве ослобођенијх градова предао свом брату по вери и униформи, србском војводи, јер је и он био Србин а све војске Србске су војевале под истим крстом и истом заставом. Тако је он то видео. А онда је млађани унук, регент, издао свог деду. Тражио је од своје „браће“ да он буде ујединитељ. Краљ Никола је касно схватио шта се догађа. У међувремену је потписао капитулацију и крај великог рата дочекао је у Француској, где је и скончао, у Антибеу, 1921. године. Писао је по рату молбе и писма коме је мислио да треба, али је тихо скрајнут. Када је на крају, написао писмо и свом унуку, унук му је одговорио: „Можемо да се видимо само као деда и унук,...“. Унуку, регенту, било је превише да у новоформирану државу уђе још једна призната династија. Прве могуће конкуренте склонили су за њега 1903. године а друге је желео да верује да је склонио он сам. Ето га још један од оноликих који цео народ, целу државу види као свој лични плен, прћију. Има ли таквих и данас?
Сто година касније, због те издаје, раздвојено је семе и племе.
И тако је геј постао Краљ. Геј бајка. На том путу засметао му је још само један човек – рођени брат Ђорђе.
Ђорђе, као и сви они, био је део истих „братија“, са сваким је и свашта муљао, али је за разлику од својих рођака имао јак осећај части и стварно је волео свој народ и земљу Србију. Стварно је јуришао на аустријске топове и коњицу, ране су му биле стварне, није трпео изживљавање над „обичним“ народом и неправду, био је на свој начин истинољубив и кажу, прек. Мештровић, велика љубав његовог млађег брата регента, никада му није опростио што је сигурном руком, србским сечивом, распорио његовог „великог мајстора“, зналца више језика, што живих што мртвих,... мада је, Мештровић, мајстор закулисних играрија, након тог Ђорђевог „захвата“ напрасно добио простор који до тада није имао. И тај и такав Ђорђе – Србин, никоме није требао. Направили су га лудим, изоловали, маргинализовали. А тај исти Ђорђе, првоређени, законити наследник трона, приморан да абдицира, дочекао је свој крај у Београду, 1972. године. Одбио је понуду немаца да влада окупираном Србијом, одбио је понуду Пеке Дапчевића да добије државни аутомобил и шофера, одбио је понуду „бабе преко канала“ да га, за време Јосипа пруског, преведе у Британију,... све је одбио. Возио се трамвајем, шетао је градом сам и уздигнуте главе. Остао је Србин. Ђорђе. Умро је на дан, кажу проклет за Карађорђевиће, уторак,...
Ово вам је врло кратак опис Србије тада. Само један од могућих. И у таквој Србији, која је дата у руке једном геј-пару, процветао је још један геј пар. Рада Пашић – генерал Живковић. Они су по природи ствари, због оца премијера и војске као врло моћне институције имали сав простор да се бахате и живе како хоће. Оно чега поред свих опљачканих буџета и профитерства никада нису имали довољно, то су биле паре. Иако је млађани Рада накупио пуно новца у „пословима“ са фабриком која је током Великог рата продавала оружје Аустроугарској за шта је пред Војним судом требало да буде осуђен за издају и кажњен стрељањем, то му није било довољно. Срећа је да данас нико не продаје оружје тамо где не би требало, јел тако?
А онда је у Србију дошао опијум... тако кажу.
Уствари, рећи ће вам они који то добро знају, опијум никада није „дошао“ у Србију. Одувек је био ту. „Љубичасти опијум“ како су га звали у Старој Србији, од Вардарске клисуре, Преспанског и Охридског језера, Старе планине, па све до Врања и Лесковца. Ту је била битна сорта мака, способна да опстане на тлу које је оскудно али зато препуно неких за мак погодних минерала. Врхунски мак. Касније, био је ту и чувени „кафетин“ и „бекутан“ и – мега-успешни Алкалоид на обали Вардара, створили пред други рат нови власници дистрибуције мака а касније, сасвим лагано, наставили комунисти ... А у народу, мајстори да рутинирано зарежу чауру, тачно колико треба да почне да „сузи“ а да се не осуши. У то време, младе су у тим крајевима за удају носиле погачу од три ока, два прста дебела и пречника као тањир, то је око 560 грама чистог хериона. Чувало се на сувом месту, шпајз рецимо,.. И да знате, то није био хероин као што је овај „авганистанац“ који су уредно, војним авионима превозили до Рамштајна,... то је било нешто сасвим друго. А из краљевине Југославије је, кажу подаци, од 1927 до пред почетак другог светског рата извежено укупно 668 тона сировог опијума најбољег квалитета. Процена је да је око 25% укупно производње опиујума извожено легалним каналима. Остало,...
Први озбиљнији, неслужбени, монопол над допремањем и дистрибуцијиом опијума имали су Руси који су се након политичких промена у Русији доселили у ове крајеве. Али, то су биле мале количине, што због реалних капацитета „трговаца“ то и због слабе платежне моћи у послератној Краљевини СХС. Онда је на сцену ступио Рада. Све је Рада пробао, све је Рада волео. Волео је Рада да муља са канабисовом уљем, да експериментише по рецептима прашке школе уживања наркотика коју је тако лично заволео. Волео је да „прозива“ оне који раде са хероном а истовремено је од сваког „предузимача“ тражио 15%. Плаћали људи, шта ће. Политика. Преузео је канале, уз помоћ генерала Живковића све то ставио „под контролу“ и „посао“ је кренуо. Махом је то била „транзитна“ и извозна прича. Када је дошло време да се „посао“ формализује, Рада је основао прво предузће-параван за трговину наркотицима на овим просторима – ПРИЗА (предузеће за извоз-увоз). Предузеће је формирано крајем 20тих година прошлог века. Потпис на акт о формирању и намени дали су сви тадашњи, за тај „посао“ битни министри и официри. Уз потпис ишла је и редовна апанажа. Ковете, кофери, рачуни које куда,... Рада је за потребе ВИП клијентеле тадашњег Београда, која се формирала по основу способности да се прати тренд „новог“ начина живота, основао и свој клуб, елитно место, са посебним програмима, не ретко и окултних садржаја. Нестајале су младе ромкиње тих година по Београду...
Ајмо сада, за тренутак, овако, једно питање, као нека дигресија. Шта мислите, дали надлежни министри и данас добијају уредну апанажу за своје „потписе“, да ли се и данас у „елиту“ улази преко ВИП клубова, „гузице“ и прашкастих материја?
Како год, ПРИЗА се формално бавила увозом и дистрибуцијом лекова. Тако су настале „апотеке“ фромално „сакривене“ у апотеке. Истине ради, да би сте разумели конктекст тог времена, ваља да знате да се негде у то време у немачким апотекама, у слободној продаји, без рецепта, налазио и „лек“ Первитин, уствари класичан кристал-мет. У почетку су га користили професионални возачи, студенти, спортисти, а касније војници Вермахта и Вафен СС-а. Током рата, савезници су у оквиру редовних пакета за спашавање пилота имали и таблете амфетамина паковане у посебним ковертама. Черчил је дрогирање РАФовох пилота и војника Уједињеног Краљевства звао „хемијска предност“... Первитин, кристал мет, је касније повучен из масовне употребе, мада је коришћен до краја рата. Непосредан повод за повлачење из масовне употребе био је један „инцидент“ код Стаљинграда. Једна немачка јединица се надрогирла Первитином, почели су да халуцинирају, привиђали су им се Руси и живи и мртви и кренули су да пуцају једни на друге. Пуцали су и клали су се док су год имали мунције, ножеве и неоштећене вратове. Они који су преживели ујутру су се предали Русима. У том периоду, непосредно пред други рат, синтетисан је и ЛСД („терапеутски лек који је обећавао“), ал то су већ „преузели“ англосаксонци,... неслужбено, наравно. Баyер је „направио“ херион три месеца пре него што је направио аспирин и продавао га је баш под тим именом „хероин“ као лек за кашаљ и сушицу. Сад би Баyер да легализује марихуану. Већ је подељено ко ће шта да ради. „Нама“ су запале Јовањице. Базна сировина. Бугари имају своје „Јовањице“ а Мађари ће да добијају полуфабрикате из Аустрије, правиће кремице и вет-лекове, а то има везе са црно-жутом политиком. Друга тема.
Дакле, тако надрогирана и у душу убијена Европа била је лак плен за мрачне силе злих намера. Ако приметите да је тада исто као и сада, биће да сте праву сте. Неко је рекао да је две трећине грађана Европе у некој „вези“ са наркотицима. Не знам да ли је то тачно, нисам их бројао, али претворите сваки грам у еуро, па рачунајте,... И онда, можда нам свима заједно сине, ко с ким прича када „прича са државом“ и где је „душа“ европских народа, коме припада?
Код нас, за примарну дистрибуцију прашкастих материја и лов на „посрнуле“ душе, био је задужен Рада и његове легализоване „апотеке“. Раде више нема, али су апотеке остале. Чини ми се,…
Радин посао, махом транзитни, доносио је приходе потпуно несразмерне могућностима да се сав тај новац уопште потроши у Србији.
Када је један што се бави филмом, не тако давно, снимао филм и серију у коме је требало да „заигра“ и давно упокојени Рада, уредно је питао где треба све што треба. Бележио је, изучавао, себи сликао. Речено му је да Раду не треба да помиње, бар не именом, те је филмаџија смислио друго име и уметнички заплет пун симболике до које је он успео да дође. У „њега брат“ је ипак доскочио више. Али апотеке су и даље ту. Речено му је да не помиње и још некога и нешто.
Него, „рођаци“, раде ли апотеке ових дана у Београду?
А Рада?
Сад долази део око династија.
Краљ ујединитељ, истетовирани геј и промотер једноглавих пруских орлова, наивно је пожелео да се одрекне тетоважа, те да се преко Париза повеже са Москвом. И овде, да је слушао, сећао би се речи премијера цинцара Пашића, упућених Апису, у доба док је Апис наивно веровао да има икога ко дише други ваздух од оног који је одређен у том кавезу у коме је и сам био. Рече Апису Пашић, у доба док је још тражио начин да га „смири“: „Аписе, па јел ти мислиш да можеш икога да позовеш а да ми то овде не сазнамо! Па ми смо те тамо и послали!“. Генерал геј је на крају убио пчелу. Сви су знали да ће то дога доћи.
За пунолетство година након тога Краљ је дошао у Марсељ, тог 9. октобра 1934. године. Био је уторак,... Да је мало боље познавао „прилике“ на свом двору знао би да је са до тада јавно потпуно аполитичним, кнезом Павлом Карађорђевићем, већ обављен „разговор“ на околности „преузимања одговорности“ након убиства Краља, а још за живота Краља,... Павле је знао! Краљ је мртав, живео Краљ!
Планом је било предвиђено да краљевина иде у загрљај Рајха. Цела Европа се тада већ навелико клањала Фиреру и Дучеу. Британска породица шкотског обреда послушно је салутирала и скандирала – SIEG HEIL! Тако је морало бити. Тако је и сада. Ником није требала једна Југославија (читај Србија) која би да живи свој живот мимо свих тих белосветских лудорија, све и да има неко ко би се за тако нешто заузео. Не треба им ни сада.
Кадровско питање је секундарно. Лако решиво. Тако је и сада.
И ето, корумпирана монархија, вођена људима који се све и да су хтели, никада нису заузели за свој народ и неумитни историјски токови. Ни мало случајни и ни мало емотивни. Сурови, организовани, за оне који су део драме и неизбежни,…
Чак и ту и такву Србију, неко треба да „води“. Зашто?
Зато јер, мимо оног дела о рату добра и зла, и ово мало „припиздине“, што би рекао Рада Пашић, треба неко да води. И коме тако нешто да повере? Јер, кад будем делио путир са режисером, питаћу га – Ови што би да управљају, завређују ли да управљају? Ови што би да се њима управља, завређују ли да се њима управља? Где си ту ти, режисеру?
Зато имамо губернаторе, управнике, гувернанте, емисаре, патроне и полтроне... све и свашта, само немамо Србина који разуме процесе и место „у ланцу исхране“ чак и да не иде даље од Радине „припиздине“. Зато ОКГ и може да гађа кога год хоће ковертама и да буде у праву сваки пут кад то чини.
Зато имамо и самозваног који се без „блама“ и памети пореди са Вуком. Вуком !
Сад да ти објасним, самозвани. Ти ниси био и никада нећеш бити вук. Постоје народи који вукове називају потомцима краљева, зато што,... Вук никада не једе стрвину, колико год да је гладан, свој плен лови док је плен жив. Ти си стрвинар, наслађујеш се стрвинарењем сопственог народа и сликама монструозних (не)дела које си лично наредио. Вук никада не издаје свој чопор, ти си све што си могао издао. Вук никада не распродаје своју планину, ти си све што си могао продао. Вука зову „праведним сином“ јер је то животиња која поштује свој род, своје племе и родитеље од кад се роде па и након што остаре све до смрти а ти си све што је младо гурно да одавде оде или да овде свене чекајући милост твоје партије а старо си по сред зиме и оне ваше „короне“ осудио на редове за хлеб пред продавницама у четри ујутру, отео си им пензије и претворио људе у ваучере.
Вук је храбар а ти знаш шта си. Сви знамо.
Паде ми на памет и да код вукова нема прајдара, не знам зашто, ал рекао бих да ти знаш.
Рећи ћу ти и да је Вук бар 25% паметнији од пса. А сећамо се како си ти бриљирао у време док си био „зато што сам паметан“.
Вук се не може дресирати а тебе, несретниче, водају као санску козу. Сви. И то сада сви знамо и видимо. Свели су те на ниво Дритана и комесара. За даље не можеш да добациш.
И да знаш, вук уме да препозна злог духа и одмах га нападе јер је један од ретких у универзуму који уме да га види и победи, а ти си твоје зле духове, оне најгоре, пустио у себе и они су победили и појели тебе. Пријатно им било.
И зато, немој да се поредиш са вуковима, не због вукова, јер вук никада није мислио шта овце мисле о њему, већ због ових младих људи што некада, грешком, упале неку од ових твојих телевизија. Помислиће деца да су вукови стварно такви као што си ти, па кад оно једном у животу стварно сретну вука, запитеће се где им памет беше...
Ал опет, подсвест је чудо. Причао си о вуковима а поменуо си и тарабе. Ваљда си негде између два злодуха свестан и на колико тараба у Србији пише твоје име,...
И зато Данило. Данило који је из камена, али није био од камена, из Колашина је, али је сада Данило „онај који долази“ и Колашин више ништа није имао са тим. Данило је био веза ка Лакију Лућиану који је, уз одобрење својих ментора, успешно сарађивао са мафијашем из Париза, Елијеом Елиополусом, веза ка турцима, грцима и медитераном. У посао је био укључен и Арнолд Ротшејн, са својим, одличним конекцијама у Немачкој. Њујоршка мафија је, плански и сврсисходно, добила простор да преузме тржиште источне обале САД. Моћ и политика.
А питање за овога што каже да само он и још двојица знају где је рудник злата,.. знаш ли ти ко је „онај који долази?“. Како би знао?
Сцена друга:
Рече онда Данило необавештеном Ради Пашићу, сад већ без моћног оца протектора кога је, кажу, отерао у прерану смрт и окружен са геј генералима способним за невероватне трансформације преко ноћи. Рече му Данило, господски јер је господин био, што Рада никако није могао да схвати: „можеш и да наставиш да радиш, али не можеш бити први!“. Рада побесне, нешто се излупетао стиснутих зуба, баш као и онај „службени“ са почетка текста и промени пар боја јако ретко видљивих међу људима. Данило: „Размисли!“. Рада је онда нестао. Остаће запамћен као човек који је бисту свог покојног оца, гле чуда извајану од Мештровићеве руке, украо са очевог гроба у жељи да је прода неком италијану, великом љубитељу лика и дела „апостола“ Мештровића. Тадашња градска власт „наградила“ га је тако што је одбила молбу породице да буде сахрањен поред свог оца у Аркадама Алеје Великана. А Данило је дошао. Кодекс, посао, руте, правила, крв. Створен је „канал“. Један од најпродуктивнијих и најпрофитабилинијих „канала“ у историји свих зимских спортова.
То је Србија тада.
Онда су дошли комунисти. На костуру издаје једног унука једног деде издали су директиву. На првом попису у „слободној Југославији“ сви се у Црној Гори имају изјаснити као Црногорци. Ђилас потписао, Ђилас спровео. У годинама које су уследиле рађали су се они који су од тако пописане Црне Горе направили Монте Негро.
У међувремену, са истог тог камена, један други, рођен као Србин, уведен је. Ишао је степеницама прокламованог и видљивог. Итекако под егом и сујетом али је схватао домете. Имао је и предлог, негде пред смену тадашњег шефа ДБ-а Србије и довођења полицијског генерала на то место. Предложио је план који је подразумевао интеграције и договор са Шиптарима, интеграцију у федералном смислу. Без рата. Чак је обећао да ће он да се побрине за Шиптаре. Гворио је да има капацитет за то, сигурно, не његов, наравно, већ изведен, али је имао капацитет за тако нешто. То није била „џентлменска“ понуда али јесте био лов у могућем. Београд је одабрао другачији пут. Онда је дошао октобар. Козметичке промене са пуно коверти свих дебљина и дезена. Интеграције су и даље биле могуће. Чак и препоручене. Уведени је рекао да је могуће. Све што треба је да он буде „ујединитељ“. Опет обећано. Опет слагано. Онда опет игра сујете, моћи, ега и лудила. И наравно – крв. И данас, толико година после, све оно што су се сви клели да тада неће дати, у међувремену су потписали и предали на тацни. Сви по нешто. СВИ ! И ево нас. Препаркиравамо хаубице по Србији. И ако је по упућенима, није крај. А Београд је у међувремену „добио“ Маровића а сада и Абазовића. Ако већ глуме политичаре и лидере, уместо да разговарају са политичарима, разговарају са поштарима, а све због коверти и коферчића и сви пристају на то. СВИ !
То је Србија сада.
И зато је режисер у свом „Подземљу“, тако маестрално и тако једноставно, само заспалом скривено, лепо „нацртао“ свет око нас тачно таквим какав он засита јесте. Таквим каквим га „они“ праве. За нас. Они који мисле да су ван подрума за нас за које мисле да смо у подруму. Следе дијалози, тако речити чак и кад су неповезани и исчупани из контекста дела:
„Марко, бојиш ли се Бога“,..
„Мислиш, бојимо ли се Бога“,..
“Боље би ти било да научиш тај текст, то што пише, од речи до речи“...
„А шта ту фали“,...
„Фали истина“,...
„Да драги, истина, истина, замисли, истина!“...
„Ни један текст драга моја нема истину. Истина постоји само у животу. Ти си истина, ти треба да будеш истина, истина твог уверења да то што играш је истина, истине нема, драга моја, нема, уметност је лаж, велика лаж, сви смо ми по мало лажови“ …
„Силовали су ме, тукли, шта су ми још радили, јел уопште важно да ли су они тамо у подруму уопште живи“...
„Врло је важно драга моја, врло“...
„Важно је, а себи пишеш улоге хероја, а мени остављаш да играм курве“...
„Ја не могу да будем оно у шта не верујем“...
„ајмооо глумцииии!“...
Негде на почетку било је и „идем да сачекам зликовце, да им се најебем милосне мајке“... ал то нема везе. За сада.
И би ИСТИНА.
И због тог једног детета - неки дан сам као кум крстио једно дете. Огрнуо сам дете белом крсницом...
Дете је ујутру, својој мајци рекло – мама, мени је јуче Бог опрао косу,...
Амин !
Остале текствое Бранка Вељковића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
