Пише: Весна Веизовић
„На Бадње вече након скандалозних изјава премијера Хрватске* Андреја Пленковића, српска делегација напустила је овај скуп уз оштре осуде. “ Ово би била дивна вест, вест која враћа наду и повратак достојанства у српску дипломатију, али није тачна.
За време божићних празника, 5. и 6. јануара, порушено је и оштећено 13 споменика на српском православном гробљу у Вуковару.
У исто то време у Хрватској* на традиционалном божићном пријему у организацији СНВ скупила се група људи са српским именима и презименима али без икаквог осећаја одговорности према народу, држави и цркви којој припадају и у чиме име долазе. Српски министар иностраних послова Ивица Дачић, Патријарх Порфирије, Хрват Томислав Жигманов министар у влади Србије, Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској*, премијер Хрватске Андреј Пленковић и домаћин Милорад Пуповац, човек заслужан за свођење Срба у Хрватској* на три посто, ломили су чесницу и кичму Србије (Србима).
Политичар по струци, политикант по занимању и савести и без трунке морала, својим одласком али и останком на једној и више него провокативној вечери није понизио себе, већ читав српски народ. Са већ заборављеним надимком „Коферче“ до сада је безброј пута у богатој дипломатској каријери показао да нити има кичму, нити образ и да је спреман и измет да поједе, да се завуче сваком кловну у задњицу да би остао на положају. И тај став који се данас цени код људи који нису способни ни за какав озбиљан посао већ служе као потрошни материјал, је можда у реду уколико је реч о приватној фирми, али не и када је реч о о некоме ко представља читаву државу.
И не само да није морално, још мање нормално да се уочи највећег православног празника код Срба на вечери која би требала бити чин неког симболичног помирења слуша о неоснованим оптужбама и злочинима који су наводно извршили Срби, већ је одсуство реакције разлог да се запитамо да ли се Ивица Дачић самоиницијативно сагласио у име читаве владе Србије да је Србија извршила наводне злочине за које нас оптужује хрватски премијер.
Наиме, правила међународној јавног права између држава и односима између држава садржана су у међународним конвенцијама и другим актима и дипломатској пракси коју ствара Међународни суд правде, и на основу тих правила изјава министра иностраних послова обавезује државу чији је он члан владе, без обзира што он није имао сагласност владе за ту изјаву. То што Ивица Дачић није имао никакву реакцију поводом изјаве премијера Хрватске* Андреја Пленковића, где Србију терети за најтеже злочине , у складу са наведеним, и чињеницом да се став изражава и активно али и пасивно, у овом случају ћутањем, може се слободно закључити да се Ивица Дачић сложио са Пленковићевим оптужбама за агресију Србије према Хрватској*:
„Хрватска је била жртва агресије Милошевићевог режима и та чињеница живи с нама, живи с обитељима несталих, с војницима, бранитељима, цивилима. То је наслијеђе тешко“.
На страну то што је Ивица Дачић изданак Слободана Милошевића и што је на сам његовог помен у пежоративу требао да одреагује, он је својим ћутањем и одсуством реакције прихватио и најтежу реч у Пленковићевој осуди а то је агресија. Јер оптужбе у којима је садржан термин агресија подразумевају и ратну одштету, што није први пут да помињу хрватски политичари.
Задовољан реакцијом односно одсуством реакције, коју нисмо могли очекивати ни од Јелене Милић у јавности познате по аутошовинистичким ставовима, која се у Хрватској* коначно пронашла у природном окружењу, као ни од министра Жигманова отвореног сепаратисте и по националности Хрвата који би колико сутра читаву Војводину предао Хрватској* у име ратне одштете. Нажалост, никакву реакцију нисмо могли очекивати ни од Милорада Пуповца, особе која се толико бори за права Срба у Хрватској* да се њихов број свео на 3 % ( и они не само да су потпуно обесправљени већ се плаше да се јавно декларишу), ћирилица је и званично избачена из употребе у Вуковару, а врхунац његовог отвореног усташлука била је чесница направљена у његовој организацији у којој се налазио нови евро Хрватске* са ликом Николе Тесле.
На таквој лојалности Пуповца хрватској влади, односно упињању да буде већи Хрват од Хрвата, Пленковић се захвалио:
„Посебно желим захвалити представницима СНВ-а, политичким представницима српске националне мањине у РХ на подршци и лојалности. Утемељили смо повјерење које да нам даје оквир сурадње и задовољан сам да смо направили велике искораке“.
Осим Дачића, било је очекивана реакција бар поглавара Српске православне цркве, међутим и она је изостала. Што је у једној другој димензији, аполитичној још тужније, будући да се исти тај патријарх из све снаге упире да докаже невиност Алојзија Степинца и умањи број жртава Јасеновца. Па не само да се нико од присутних није усудио да помене геноцид који су Хрвати починили над Србима, па макар и ту бројку страдалих у Јасеновцу која се из године у годину смањује, српску имовину, злочине почињене у злочиначким акцијама „Олуја“, „Бљесак“, бројне логоре у којима су страдали српски цивили деведесетих, него су ћутањем пристали на идеју „Срба као јединог негативца“.
Ваља додати и да тај исти патријарх није дошао на Косово и Метохију за православни Божић, када му већ за католички нису дозволили (мада не знамо ни са ким је желео да га тамо прослави). Исто тако иако је најавио, није дошао ни на прославу дана Републике Српске, чији је долазак такође најавио, али је у Хрватску* коју љуби свим срцем дошао.
Можда је непопуларно али истинито рећи да је од присутних најпоштенији Андреј Пленковић који отворено мрзи Србе, него ова скупина несрећника која је окупирала српске институције и подмукло спроводи најгори облик политиканства у жељи да заштити личне интересе а све преко леђа Србије, српског народа и српске православне цркве.
Извор: Васељенска
