Ево списка учесника и њихових основних теза.
Школа и антишкола
1. Влајко Пановић, клинички психолог: Одрастање данас – изазови и одговори
Психолошки гледано, доста дуго живимо у стању страха, неизвесности, стрепње, рекох измењеног система вредности. Цивилизација условљава живот у страху. Доминантан образац васпитања у нашем простору заснован је на застрашивању и условљавању. Штап и шаргарепа нам се перманентно намећу као модел односа јачег према слабијем како унутар породице тако и шире у друштву. Постоји правило црне пропаганде које гласи да ако хоћете да слудите одређену групу, појединца или народ, ви му истовремено понудите обиље контрадикторних информација. Човек у таквим околностима губи репер и, отупљујући своја чула и могућности за адаптацију, постаје умртвљен. Он отупљује у емоцијама и њему као да ништа више није свето. То је наметнуто споља и годинама се на томе системски и систематски ради. Овај простор дуго бомбардују различитим и контрадикторним информацијама. Узмимо за пример условљавање европске заједнице и интерпретацију наших медија. Најпре прочитамо вест која потиче из добро обавештеног извора да ћемо бити примљени у ЕУ, да би кроз неколико дана новинар, позивајући се такође на добро обавештени, овај пут други извор, написао да је наш статус такав да ћемо бити примљени, али са три тачке. На тај начин се исцрпљује могућност човека да одреди приоритете, чиме он почиње да негује своју грубљу страну. Глобалне промене условљавају исцрпљивање људских ресурса за адаптацију, а читав наш живот је адаптирање на нове људе, нове идеје, нове могућности, јер суштину живота чине промене наметнуте споља или изнутра. Данас ћете видети много људи који немају радост у себи. Окренути напоље, они очекују или штап или шаргарепу. Они се налазе изван себе. Своју свест су избацили из себе, немају смирења и стрпљења и некада је довољан мали повод да их потакне на агресивност. А цивилизација од малих ногу негује агресивност. Супротно томе Бог је створио човека са основним задатком да развија љубав.
2. Проф. др Александар Липковски: Реформа српског образовања – узроци и последице
Нажалост, ово што се у Србији око просвете дешава последњих двадесетак година део је глобалног процеса урушавања националних и државних система образовања у оквиру Новог светског поретка. Проблеми које имамо ми са ПЕПСИ реформама, смањењем нивоа образованости ученика, „школи по мери ђака“, снижавањем дисциплине, повећањем насиља, обесправљивањем наставника, присутни су у мањој или већој мери у многим високоразвијеним државама тзв. Запада. Главни видљиви протагониста ових процеса је Џорџ Сорош. НСП преко урушавања школе и образовања посредно врши напад на суверенитет и национални идентитет свих држава. Лакше је, наравно, са осиромашеном и пониженом Србијом. Докле тако? Неки се већ буне, примере видимо у „новоевропејским“ државама Источне Европе. Можемо ли њиховим трагом, уз наш поглед на Исток, или ћемо и даље бити заробљеници „протестантизма“?
3. Др Катарина Мајсторовић: Европске вредности?
Жан Валжан је био лопов који се покајао. Украо је да би преживео. Украо је хлеб да не би умро од глади, а био је одговоран за још осам живота. Покајао се у систему у који је јасно знао да се крађа кажњава и био је кажњен. Крађа доктората нема егзистенцијални мотив. Допуштамо ли ову крађу? Допуштамо ли да образовање нема вредност и да лаж може статистички да избледи? Ако допуштамо, сечемо грану на којој седимо сви, без изузетка, а о томе одлучују сујетни, који ће, за разлику од нас осталих, потонути узбурканих сујета. Допуштамо да живимо у друштву у коме није јасно да се преступ кажњава, таман и да је мотивисан жељом за голим опстанком. Естетиком гледано, да буде привидно лакше, сматрамо ли кићење туђим перјем у образовању новим естетским трендом, диктатом нове парадигме нове обичајности, аналогне неком новом Дишановом писоару, или нам ипак буди сећање на кривицу коју нисмо признали, јер смо заташкали да смо носили некакав број, 24601?
Језик наш насушни
4. Проф. др Милош Ковачевић: Урушавање дигнитета српског језика
Одредбе Закона о родној равноправности у супротности су са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима. Наиме, кроз читаву своју историју српски књижевни језик карактерисала је либерална, а не директивна језичка политика. То значи да се при нормирању увек водило рачуна да решење буде не само у складу са структуром српскога језика него и да буде (опште)прихваћенo у пракси. Закон о родној равноправности подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња..., а шта тек рећи за бекицу – „жену бека“, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња „жена академац“ или „жена академик“, да ли је тренерка „жена тренер“ или „спортска одећа“, да ли је генералка „жена генерал“, „генерална проба“, „генерална поправка“ или „генерално чишћење“, односно: како гласи облик за „жену носача/носиоца“: носилица/носиља/ носиљка; а за „жену дописника“ – дописница, или за „жену говорника“ – говорница, и да не набрајамо више. Дате и сличне лексеме не да нису својствене српском стандардном језику, него представљају насиље над његовим законитостима, и потпуно негирање либералне језичке политике. Као да су се предлагачи закона угледали на Хрвате, који годинама измишљају речи и на силу их гурају у језик. Досад су те рогобатне хрватске кованице код Срба наилазиле на подсмех, а сада ни Србима очито више није до смејања
5. Проф. др Михаило Шћепановић: Страдање српског језика у Црној Гори
У афоризму Милена Миливојевића Није црногорски ћутати на српском крије се сва невесела збиља статуса црногорског језика. Пошто се тамо шачица власти приљежних лингвиста поинатила, па не знадоше начињети граматику црногорског језика, онда је власт актуелна нашла спасоносно решење и ангажовала двојицу знаменитих хрватских лингвиста Прањковића и Силића уз обавезно дописивање и познатог домаћег стручњака Аднана Чиргића. Тако се љета господњег 2010. појави на подловћенској „арији“ у цигла-црвено измолованим корицама Граматика црногорскога језика на издавачким леђима Министарства просвјете и науке Црне Горе. Књигу је добро критички „протресао“ проф. Ковачевић показујући алфабетско правило да наука не почива на измишљотинама и компромисима него на научним чињеницама, а научна чињеница је имуна на политичке диктате. Тако и ово лингвистичко (не)дело може ићи под категорију лингвистичких промашаја. Треба назовијезике сместити у постојеће границе и тако српски језик свести на србијански, што би омогућило његово даље територијално, социјално и свако друго растакање, из чега следи – Укидање Републике Српске, завођење босанског језика у Босни, баш према давној Калајевој замисли. Црногорска збиља је више него опомињујућа. Латинизација и изгон српског језика са простора Црне Горе само говори о чињеници да је ова прича смишљено напакована да Србе ван Србије чекају невесели дани. Видимо њихов положај у данашњој демократској Хрватској. У Црној Гори су грађани деветог реда. Актуелној црногорској власти је успело оно што није успело аустроугарским и италијанским окупаторима.
6. Проф. др Слободан Владушић: Ликвидација човека књижевности
Сем моћи тумачења, национална књижевност човеку дарује и осећање националног поноса. О томе могу да посведочим из личног примера. Када сам почетком деведесетих година почео да студирам, Србија је била сатанизована земља под санкцијама у којој је владала хиперинфлација. Дакле, то нису били баш идеални услови за студирање. Али временом, током студирања, са мном је почело нешто да се дешава. Наиме, канон српске књижевности који сам тада усвајао заједно са вештином тумачење књижевности (и света), почео је у мени да ствара осећање поноса. Схватио сам да свет не почиње са мном и да се неће завршити са мном. У додиру са величанственошћу српске књижевности све оптужбе о нашем тзв. урођеном дивљаштву, о нашој инфериорности, нецивилизованости, постајале су ми смешне. Постао сам свестан да је српска књижевност једна вредност која не може да се изрази новцем и да ја овакав какав сам, могу да се наставим у њој и да се борим за њу. Тако је, одједном, живот добио један дубљи смисао. После тога, нисам могао да постанем ни аутошовиниста, нити сам се осећао инфериорним у односу на тзв. свет, нити сам размишљао о томе како да се продам за шаку валуте. И то осећање поноса и вештина тумачења коју сам стекао захваљујући својим професорима, прожели су ме неком тихом срећом, која траје и даље: то је срећа што постоји нешто као српска књижевност, срећа што могу да је читам без превода, срећа што могу да учествујем у њој, и да преко ње будем део једног бољег, истинитијег и вреднијег света.
Јасно је да Мегалополис, односно транснационална олигархија у националној књижевности и њеном проучавању види непријатеља. За разлику од демократије у којој изабрани представници владају за и у име народа који их је изабрао, па у принципу желе да тај народ буде што бољи, оглигархија жели да народ претвори у масу робова, како би се њима лакше владало. Зато је човек књижевности непријатељ. Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије, док га осећање поноса, које настаје независно од новца, чини отпорним на могућност поткупљивања и очаравања светлостима потрошачког друштва. Човека књижевности зато треба ликвидирати.
Универзитет се урушава
7. Проф. др Ђорђе Чантрак: Индустријализација образовања
И на крају, шта смо дужни Србији и отачаству? Мудрост, доброту, храброст и поштење. Земљу, која остаје за будућност наше деце. Како постићи? Ред – одрживи развој у свим сегментима друштва. Одлично образовање и здравство. Повратак и сарадња са нашом дијаспором. Чиста производња. Чиста природа. Здрава храна. Чиста и довољна енергетика. Енергетска ефикасност.
8. Др Никола Стаменковић: Виљем Џејмс о девалвирању доктората
9. Проф. др Зоран Чворовић: О корупцији у високом школству (на примеру афере „Индекс“)
Главни разлози због којих Србија остаје без лекара, инжењера, фармацеута, стоматолога, добрих мајстора, возача, кувара су незапосленост, корупција, негативна селекција, партократија, безакоње, који у збиру дају утисак бесперспективности. Уместо професионалне и моралне обнове судске власти, од судија и тужилаца се формира аутономна псеудоелитистичка структура, која треба да буде независна у односу на вољу народа као носиоца суверености, али не и на паре из западних пројектних канала. Ради се о дугорочном плану окупатора да загосподари једном затвореном, малобројном и сталешки повезаном (отуда једноставна за контролу), а за унутрашњу сувереност кључном граном власти, чијом ће се контролом успешно анулирати сваки будући покушај изборног освајања слободе кроз законодавну и извршну власт. И док наивни Срби верују да ће им бриселски Деда Мраз распакивањем поглавља 23 даровати магично средство из супериорне аријевски цивилизације за елиминисање корупције, другосрбијанци и овејани корупционаши имају мандат да током процеса придруживања изграде чврсту колонијалну структуру власти у Србији, која ће псеудоимперији обезбедити монопол над Балканом, а њиховим квислинзима монопол у власти, тиме и у корупцији.
Гимназија у Чачку, у петак 13.јануара у 11часова, а директанр пренос на сајту Уније синдиката просветних радника на линку: https://unijasprs.org.rs/
Извор: Правда
